Заиста, заиста волим песме

Када сам почео,
мислио сам - песме су за пичке.
Волео сам ту слободу неограничености
коју проза даје.
Волео сам писање реченица
онако како ја волим, желим...

Јест' да не знам како ја то волим,
али знам да волим реченице,
некако специфично...
и снажно.

Имао сам тај проблем,
нисам умео поетично изразити сав мој мрак.
Јесте, мрак.
Цео живот сам се сматрао веселом особом.
Бато.
Погледам мало око себе...
Сви виде да сам мрачан.
Осим мене.
Ја то осећам сваку ноћ,
па ипак то приписујем женама, умору
или проблемима.
Какав пајсер.

И тако,
дан по дан,
ноћ по ноћ,
средио сам се мало.

Имам жену,
праву, сталну и фину,
немам среће у коцки,
не бавим се пороцима било које врсте
и сасвим сам солидног здравља.
Имам пара, живот ми је леп...
Срећан сам.

Пишем ужасно лошу
и отворену поезију.
Без скривених мотива,
пресеравања и тајни.

Замисли да ми једног дана припишу
нови талас поезије...
"Тај човек је зачетник отворене поезије",
рећи ће нека докторка књижевности подигнуте главе
не схватајући да је зачетник отворене поезије
имао само једну реч за такве попут ње.
Одјебите. Сви.

Мени треба критика (не)радничке класе.
Шта ће ми критика неког ко разуме речи,
али не разуме поруке?

И сад се ти, незнани човече, питаш -
па добро, која је порука ове песме?
Појма немам, искрен да ти будем.

Пишем песму јер могу.
Јер желим.
Јер сам суверени владар овог света,
сопственог света.
Јер у мојој песми могу себи подићи споменик
и обасјати га неонским лампицама,
разасути кроз звездано небо...
Јер у мојој песми - ја нисам срећан,
али сам битан,
изузетно битан...
И хвала драгом Богу што не живим своје песме,
или приче...

Можда ће то, једног дана, бити моја вожња кроз пакао.

Али до тада,
заиста вам желим рећи -
хвала вам свима на пажњи,
јер је овој песми сада крај,
један малени срећни крај,
без помпе, без лудила,
само свршетак једне добре јебачине
без флека по постељини,
само са блаженим осмехом на лицу
и чистином у уму.

п.с. Сада заиста, заиста волим песме.