Срећно... Срећно.

Шта је срећа?

Срећа је кад се добро осећаш
у мизерији сопственог бунара...

Када једеш сендвич
иако те твоја жена не воли,
иако те твој кер не воли,
иако те,
поприлично нико,
не воли.
Врашки добар сендвич.

Када немаш ништа
и киша пада напољу,
када шеташ по соби тражећи чарапе
и слушаш звуке тишине,
онда укључиш радио
и одједном креће песма,
све је у реду,
све је кул,
и осећај трачак среће како те милује по образу...
Заиста ти је јебено драго да чујеш
музику.

Када пијеш кафу у два иза поноћи
и нико осим тебе и пар којота на углу
није будан,
соба ти се чини изузетно мрачна,
али у теби нешто крцка,
гледаш своју полицу са књигама
и једну књигу нарочито,
књигу која ти говори шта да чиниш
у мрачном часу сопствене историје...
И ето, све је сасвим у реду у том трену,
а нека нада, срећа или слична божанственост
смешта ти се удобно у крило.

Или када je гледаш
у очи
ослоњен челом о чело,
толико близу
да ти изгледа као најлепши киклоп
кога си икада видео.
Тада скапираш
да си додирнуо оно што сви
лове читав живот.

Када си много срећан
у ствари ни не знаш да си срећан,
не видиш је и не чујеш је и не осећаш је...
Али чим те неко покопа или ти
макар саспе лопату земље на ципеле,
осећаш и најмањи моменат среће,
пролазан,
као и све остало,
Осећаш суштинску срећу
која те удара у минутима очаја...
И то ти више значи него цео век срећних околности.

Схваташ ли?

Прочитај

Заиста, заиста волим песме

Када сам почео,
мислио сам - песме су за пичке.
Волео сам ту слободу неограничености
коју проза даје.
Волео сам писање реченица
онако како ја волим, желим...

Јест' да не знам како ја то волим,
али знам да волим реченице,
некако специфично...
и снажно.

Имао сам тај проблем,
нисам умео поетично изразити сав мој мрак.
Јесте, мрак.
Цео живот сам се сматрао веселом особом.
Бато.
Погледам мало око себе...
Сви виде да сам мрачан.
Осим мене.
Ја то осећам сваку ноћ,
па ипак то приписујем женама, умору
или проблемима.
Какав пајсер.

И тако,
дан по дан,
ноћ по ноћ,
средио сам се мало.

Имам жену,
праву, сталну и фину,
немам среће у коцки,
не бавим се пороцима било које врсте
и сасвим сам солидног здравља.
Имам пара, живот ми је леп...
Срећан сам.

Пишем ужасно лошу
и отворену поезију.
Без скривених мотива,
пресеравања и тајни.

Замисли да ми једног дана припишу
нови талас поезије...
"Тај човек је зачетник отворене поезије",
рећи ће нека докторка књижевности подигнуте главе
не схватајући да је зачетник отворене поезије
имао само једну реч за такве попут ње.
Одјебите. Сви.

Мени треба критика (не)радничке класе.
Шта ће ми критика неког ко разуме речи,
али не разуме поруке?

И сад се ти, незнани човече, питаш -
па добро, која је порука ове песме?
Појма немам, искрен да ти будем.

Пишем песму јер могу.
Јер желим.
Јер сам суверени владар овог света,
сопственог света.
Јер у мојој песми могу себи подићи споменик
и обасјати га неонским лампицама,
разасути кроз звездано небо...
Јер у мојој песми - ја нисам срећан,
али сам битан,
изузетно битан...
И хвала драгом Богу што не живим своје песме,
или приче...

Можда ће то, једног дана, бити моја вожња кроз пакао.

Али до тада,
заиста вам желим рећи -
хвала вам свима на пажњи,
јер је овој песми сада крај,
један малени срећни крај,
без помпе, без лудила,
само свршетак једне добре јебачине
без флека по постељини,
само са блаженим осмехом на лицу
и чистином у уму.

п.с. Сада заиста, заиста волим песме.

Прочитај

О црним ноћима

Ноћ је
и неки зрикавац се само чује,
док мој кер тужног лица спава
или макар сања да му је господар
мање псето од њега...

Мој мачор се негде курва
и свакога јутра,
ако се наша поднева могу назвати тако,
је ужасно џангризав и љут,
сав офуцан и често разбуцане њушке
или болне шапе, бедра или било чега...

Ја само лежим и схватам колико је
мојих правих пријатеља лажно,
колико је тешко зајебати целоживотне
губитнике на коцки,
карта их 'оће, па 'оће,
колико сам ситан и неостварен,
колико су неухрањени моји снови...

Ноћ је мрачна и мирна.
И док чекам неку серију или филм
да њима убијем мозак,
заиста разумем
(само на тренутак)
оне који су одлучили
да уместо прста прислоне цев на чело.

Питам се...
Какве би ноћи биле да имам моју мачку
покрај себе, прекривену само ћебетом...
Јебачке, то сигурно.
И мање мрачне.

Прочитај

Кашмирска

Четрнаест коцкица сам офарбао на папиру...

Друштво ми праве Достојевски, Ремарк и Мирјана Бобић Мојсиловић...

Јесењин, Агата Кристи и надасве Буковски...

Друштво мртвих и помало живих песника, писаца и лудака чини ово вече 

баш лепим, 

и неки колач који се никоме не свиђа сем мени.

И једног дана, 

када се оженим,

ујутру ћу волети жену,

преко дана ћу радити,

послеподне ћу лежати

и макар једном недељно ћу

овако седети,

сам,

и баљезгати о стотину глупости

чије би излагање прекинуло женино "будало",

ортачко "идиоте" или клиначко "па ти си геније".

Нисам сигуран да ли бих више волео 

да ништа од тога није тачно

или да је све. 

Не знам да ли сам луд,

али предивно је седети овде,

пити, јести, слушати тишину и музику на смену,

посматрати собу коју сам претворио у рај

и писати о томе,

тек тако, 

лако,

без усиљености 

стила

или било каквих мисли 

о лошим речима које би ми сваки белосветски шаран 

упутио прочитавши ово

и згрозивши се мојом лошом употребом аориста, презента

или неког сличног курца.

Парче духа спакуј у речи

и урадио си више,

заронио си дубље од свих тих

који познају само граматику

као улар коњи...

Кажем:

Хајде, 

ви несрећни коцкари,

не ослањајте се на срећу...

Постаните бољи у умећу,

јер то нешто значи.

Кад ти неко каже да умеш.

Седиш на бетону исколачених очију

и у неверици понављаш -

ја (нешто) умем. 

И ето. За трен си бољи

од већине људи које знаш.

Сви смо ми јединствени.

Само смо глупи к'о курац.

И кажем,

доста сам срао за вечерас,

идем да спавам.

Прочитај

Џиберима

Верујеш ли ти у љубав у хиљаду димензија? Ја верујем. Маму им јебем, они астрофизичари... Серу. Много. Фазон, те овако те онако, те овол'ко димензија те онол'ко. 'Ало. Нађеш фантастичну мачку. Онако, баш да је волиш, да ти се срце стегне кад је не видиш дан или два и да ти то исто срце прескаче и отказује кад је видиш или, бокте, пригрлиш. И 'ајд сад ти мени објасни да љубав не постоји у свих десет или стотину или хиљаду димензија? Не можеш. Не зато што сам будала, већ зато што нема доказа за било шта о чему говоримо. Дакле, ја кажем да постоји. Љубав. Моја. За моју мачку. Свуда. И подједнако сам у праву и подједнако сам битан као било који од тих IQ ликова. И тако... Јебите се џибери.

Прочитај

Вечерњи талас, већи него обично

Вечерас сам писац,
уметник,
вечерас сам моћник
попут свих оних моћника који
су живели вековима пре мене,
и исто као и ја,
седели,
пили вино
слушали керове,
мачке и ветрове
и писали неке њихове речи.

И њихове су речи биле
бесмислене,
безвредне
и обичне,
попут мојих...
а ипак... велике.

Увек постоји тај трачак наде,
да ћу и ја
бити још некад писац,
а не само вечерас.

Вечерас сам краљ сопствене покрајине
чије су границе зидови ове собе...
Вечерас осећам тоне слова
сливених у речи
како висе изнад моје несрећно лење појаве...
Јебеш ти самопрокламованог,
једновечерњег писца,
кад ће га мрзети наредних месеци
да откуца слово или два...

Јебеш га,
али можда, само можда,
ће и ово бити доста.

Неће, знам да лажем,
никад неће бити доста.

Прочитај

Рајски, вероватно

Лежим негде,
да л' на трави ил' на лежаљци,
свеједно...
Миличица је поред мене,
са оним плавим чудом око тих
медених очију које ми
гледају директно у помало рђаву душу...

Аристократски бела
прекршта ноге ту,
тик до мене
па ме пољуби у слепоочницу...
Пијем кафу уз
можда неки Винстон блу,
једем чоколаду
и гледам у једно изузетно лепо дрво.

Мирно је све
и нигде нема једног човека...
Неки мачор,
по могућству мој мрчкалтон,
се буца о мене,
па ми легне на прса
и воли ме онако како само мачке умеју,
превртљиво и лоше,
али тако уверљиво...

И гледам у даљини брда са много шуме,
додирујући најбољу књигу сопственог света...
И сунце је ту,
намигује док љубим моју ситну богињу...

А мали попац жвижди ту негде,
у трави,
као врхунски виртуоз који јесте...
Док покушавам бити довољно стваран
да доживим све то,
у сопственом парчету Раја.  

Прочитај

Под гасом

Не капирам. Који је то фазон са овим несрећним светом, бураз... Сви живе под неким гасом. Лош израз. Гади ми се. Ал' је тачан. Сви пливају у тим неким илузијама... Као, клинка се секса и она је одрасла и зрела. Клинац трипује да је писац јер је добио наградицу на неком жњ конкурсу. Дели аутограме. Девојка која је нацртала око пратећи упутство са интернета је уметница. Људи се као диве њеном раду. Људи завршавају факултет и већ на другог години се ословљавају са господине директоре и пуна су им уста неких прича о бајним пословима, о везама које ће њихов живот учинити рајским... 

У суштини, наравно да људи виде да си под гасом. Снови и идеали осликани на твојој бедној стварности. Ти си их осликао. И ти видиш друге под гасом. Али не видиш себе. Ти заиста верујеш да си зрела особа, да си писац, да си уметница, да ћеш пливати у парама, да ћеш се удати за принца, да ћеш возити најбољи ауто на свету, да је твој живот нешто посебно и да си баш ти тај један у хиљаду, посебни, онај који ће успети, не... Онај који је успео. Седим, мајку ти јебем, и гледам и више не знам да л' да се смејем или да плачем. 

Знаш ли иједног успешног човека који је, када се попео на свој трон, рекао - "јееаа бичиз, то сам ја, успео сам, маму вам јебем!"? Ни ја. Јер, док ти се бусаш у груди и вичеш успео сам, у неком ћошку ове планете постоји неко ко тихо и полако ради исто што и ти, само сто или хиљаду пута боље, а тај неко ће се заиста попети на трон. Ти славиш своју победу на првом кораку, а он је не слави ни на последњем. Зато је он тај један у хиљаду, посебни, а ти си само још један од оних деветсто деведесет и девет обичњака. 

И тако, све је то тако некако... незрело. Читав свет је незрео. Или живе под гасом или животаре, сломљених снова, смешни и мртви... Неки људи се праве да је све у реду. Неки људи се праве да ништа није у реду. Спас је негде између... Ради све што можеш да поправиш овај сјебани свет, али с довољном дозом бола у курцу да можеш мирно да примиш вести о томе како је твој покушај пропао. 

Нешто се контам... Реци рокнеш се зато што је свет у курцу. Смешно. Већина самоубица су кукавице. Оне најгоре, најмизерније, недостојне поштовања. Остали су само људи којима је било доста или су достигли тај ниво опуштености да их више ништа на овом свету није могло покренути или задржати... Не знам откуд ми ово, ваљда од тих сломљених снова... Најтужнија ствар у свим тим људима који живе под гасом је та што они заиста виде крајичком ока реално стање ствари... Реци, знаш да си курац, знаш да никада нећеш бити оно чиме се поносиш већ сад, никада нећеш бити то иако ти се уста испуне насладом сваки пут када кажеш тако неку велику реч... Писац. Сликар. Директор. Шампион.

Не знам, али све више верујем да се добри људи крију међу рђавима, од оних тако финих и добрих... Све је наопако, али ипак, све је донекле како треба. Боже, како је лепо писати, пљунути све гњиде овог света са само пар пишљивих слова, слова која ће неки читати и много након што им се снови сруше (занимљивост: не испуњавају се сами од себе) и много након што престану бити идиоти и постану само нормални људи, када их пусти гас... Осећаш ли оптимизам у мојим речима? Постоји. Па чак ни сисице као што си ти не могу баш читав живот бити курац. Једном макар ћеш учинити нешто ваљано. Ако то није случај... Па, заиста се надам да ћеш добити визу за Рај и бити што даље од мене на оном свету. Јер прави пакао би настао да морам да проведем вечност у друштву таквих...  

Прочитај

Не постојим још увек

Кол'ко сам ја у ствари један изгубљен човек... Где се све нисам тражио... И где се све нисам налазио. Смешно је то. Где год бих погледао нашао бих делић себе. Али само делић. Никада целог себе, никада једног себе, потпуног појединца који зна своје место на овом свету. И тако, јебеш га, године пролазе, а ја никако да пронађем себе. Можда сам ја још један од оних штиглића који испадну из гнезда и ако не разбију тинтару очајнички покушавају да се врате унутра, али им то никада не полази за руком. И тако, читав живот проживе питајући се где је њихово место не слутећи да не постоји, да су га изгубили, ако су га икад и имали. Наравно, зајеби пернату живину, али ипак, капираш шта хоћу да кажем.

Нашао сам си жену, црвену, баш онакву какву сам одувек хтео. Нашао сам си мачора и кера и кућу, све сам си нашао (или су они нашли мене), осим себе. Да сам милионер, тражио бих се на најневероватнијим местима овог света и чинио бих сулуде ствари у нади да ће ми једном кликнути и да ћу рећи - то је то, ово сам ја и хоћу ово да радим до краја живота. Једно време сам имао такве мисли, док сам био у жени... Онда сам скапирао да ћу увек имати такве мисли, као и већина мужјака овог света, па сам то препустио природи и мом сулудом карактеру, али сам црним мастилом забележио - то још увек нисам ја (у потпуности). 

Многе несрећне ствари на овом свету имају неку посебну драж за мене... И све их волим, али ниједну не волим довољно да не могу да живим без ње, осим, можда, овог писања. Знам да звучи глупо, вероватно и јесте, али ужасна ме нервоза пуца откад не пишем сваки дан. Хтео бих ја, али некако, тешко је. Уморан сам и најчешће ме боли патка, па знајући то знам да не бих успео да извучем неки дужи текст, и тако одустајем или пишем лоше песме, свеједно... Џангризав сам, пиздим на људе, мрзим их више него пре... И тешко да се може рећи да је ово само тинејџерска фаза. Но, зајеби спику, капирам да сам можда ја тај неки фактор, неко мудо које је рођено другачије (накарадно или посебно, у то не улазим) и које треба да склопи себе као слагалицу од сто хиљада делова, током свог напаћеног живота. Није да сам један од оних којима кликне у младости, пронађу се и живе свој живот, какав-такав, али свој. И није да сам један од оних који ће да се помире с тим, да прихвате тај неки живот који им је дат (вероватно туђи) и проживе га као сопствени, мирно и задовољно. Који курац.

Да сам иоле нормалан, не бих никада написао овај текст. Колико је јадан. Срамота ме. Као пичкица само кукам. Нисам се пронаш'о. Велика ствар. Пола света гладује, а тона њих нема воде. Па ти види да л' се они траже. Не. Они траже воде или хране и кад добију, срећни су. Јер постоје. Као било ко. Штета што сам једно погано псето па ми није довољно да постојим као било ко. Заслужујем да постојим као ја. А да бих постојао као ја морам пронаћи себе. А то се до сада није десило. Ко зна кад ће, ако се икад деси. Па ти види, друже мој, у каквој се ја вртим петљи... Бесконачној.

Прочитај

Смешна звер у мени

Постоји једна мала звер у мени,
смешан мали алигатор који виче
Пусти ме, пусти ме...

Алигатор који би пре
постао торба
него маскота света.

Мали алигатор коме је
дојадило да виче
Нисам маскота или кловн!
Само сам смешан мали алигатор.

Прочитај