Котрљам се брзо

Ствари иду низбрдо. А када ствари иду низбрдо, ја пишем. Баштенску столицу сам заменио удобном компјутерском фотељом. Постао сам, за кратко време, боља верзија себе. Одговоран, фокусиран, пословно на узлазној путањи, ништа ме не мрзи, намештам кревет ујутру, а не увече, оно - постао сам све што сам одувек желео да будем. Међутим, требало је да схватим да је све то било прелако. 

Гледам у списак закачен над столом, скоро све ставке прецртане. То ми је четврти списак, за четири месеца. А онда схватим да сам неке ствари прецртао прерано. Дипломски није готов, морам га ставити и на нови списак. Плаћен посао такође немам, а и ови ситнији клијенти су се нешто ућутали. Можда будем морао ићи у Јужну Кореју да тучем неког империјалисту за педесет долара. Можда нађем неког кинеза који ће то много боље учинити од мене. Као Ву-а. Целог живота гледам разне каубојске филмове и серије и до сад нисам срео Ву-а који не ваља. Прегенијални ликови. 

Ву број 1: Лојалан, окрутан и предиван.

Ву број 2: Генијална љисица која уме.

И тако. Уклониш једну ствар која ти је изазивала стрес и она се врати уз две стране исправки и захтевом да се допуни са још двадесет страна. Где да нађем још двадесет страна кад укупно имам двадесет и пет? Дакле, уколико икада будете радили дипломски, не изигравајте хероја као ја, као, први пут у животу ћу да се потрудим, нећу на превару, све ћу лепо, код зајебане професорке... Ето ми сад. Ништа, ако ми плати овај Енглез, узећу неког да ми то одради. А могао сам лепо да набавим готов рад са Саобраћајног, преправим име и пласирам га, дипломирам још у новембру и живим доиста срећан живот... Могао сам, да нисам правио погрешне изборе. 

Пази, овај свет ће те зајебати где стигне. Неће те штедети. И зато ти, то јест ја, мораш гристи и зајебати га кад год можеш. Линија мањег отпора је мама. Јесте лепо то што си ти учио да будеш врхунски доктор неких минимум шест, а вероватније осам до десет година, али то се не исплати. Нећеш чак ни посао добити овде. Остаје ти само задовољство што си негде, некад, спасио неки живот. То је узвишено. Сви људи који раде ствари како треба имају моје најдубље поштовање. Али шта ће ти деца јести? Зар није већа фора да живиш лепо, да твоја деца живе лепо, да зајебеш систем где год можеш? Помози свима којима можеш, али зато зајеби систем и тиме помози себи. То је нека моја идеја. Па нек каже ко 'оће да сам олош и слично. Боли ме курац.

Радећи овај дипломски, научио сам нешто. Не мењај систем који функционише. Ако си се сналазио до сад, сналази се и даље. Све супротно је погрешно. Можда ипак ово новинарење неће бити мој излаз. Излаз видим само на још једном месту. А да бих на то место стигао, морам почети да пишем сваки дан. Од данас. Сваки дан. Враћам се на блог. Почињем да пијем чешће мало. Почињем да се дружим са свим оним људима које волим. И с онима које не волим. Почињем да упијам корисне реченице. Па да видимо, негде тамо после лета, шта мој једини преостали излаз има да каже. Наравно, до тад ћу новинарити, пискарити, па како буде. 

Једно сигурно знам - морам у два'ест трећу да уђем са неким конкретним резултатима оствареним. Морам да се вратим књигама. Причама. Морам да престанем да будем оно што сам одувек желео и да постанем срећан. И да смувам неку клинку, да скинем околину с врата. Тако те ствари. 

Глава ме боли већ три дана. Не знам што. Можда сам коначно запатио нешто смртоносно. Мићун ми има крофну уместо шапе, па болујемо заједно. Јуче ми прорадио умњак. Па престао. Нога, рука, врат. Онај сјебани прст. Болови се само селе. То ми прија. И тако. 

Идем сад да роварим по дипломском. И по пословима. Ма, у ствари, идем да играм игрицу. Још једно моје правило - кад си сјебан до коске или под есктремним стресом, батали све и ради нешто што ти прија. Ова игрица ме тера да будем бољи стратег сваким минутом који прође. Европски сервер је пун генијалних кинеза, са којима је поприлично тешко се носити. Али се носимо. Ни корак назад! Нема предаје! Океј, капирам, уживео сам се. 

Рекао сам све што сам имао. Враћам се сутра, да напишем неку добру причу, можда. 

Прочитај

Љубав је недокучиво створење заиста

Мегатонка и Дангоградка су биле цимерке већи део свог самосталног живота. Биле су цимерке од тренутка када су дошле у велики град и упознале се на упису на факултет. Спојила их је љубав према алкохолу, лаким дрогама и разнобојним лаковима за нокте. Обе су, такође, носиле боксерице и сматрале их изузетно сексуално узбуђујућим. У старту су живеле надомак факултета, на врху старе зграде. Било је ту још неких пар цимерки, оно као, баш велико и урбано сестринство које је организовало журке пуне дрогираних чупаваца и ћелаваца сваког другог дана. Било је сјајно.

Факс је био блесав и препун жена које су носиле танге и кварцовале своја тела да би привукле мушку пажњу, па су га наше јунакиње поприлично избегавале. Ово је довело до тога да се Дангоградка морала одселити код свог момка који је преварио једно вече рекавши јој да има огромне трепавице, па је она рекла да нису баш и зажмурила рекавши види, а он је пољубио на кварно. Кајала се цео живот после, јер је пала на форицу из четвртог разреда основне. Наравно, нисам споменуо да је Дангоградка била у дужничком ропству, јер јој је тај дражесни момак платио годину, па је сматрала да најмање што може да учини за њега јесте да звони звоном за секс (које јој је поклонио једном приликом) врло често. 

С друге стране, Мегатонка се одлучила одселити на најудаљеније место на свету, са својим најбољим другом. Најбољи друг је имао девојку и потребу да буџет за кирију спржи на конзумацију олаких и отежих опијата, па су се ускоро сви заједно уселили у стан његове девојке. Стан је био океј, осим што су ђубретари будили људе око поноћи дрндајући контејнере под прозором. С обзиром да је наша дружевна тројка била врло често стондирана у то доба, никоме то није сметало ни најмање, осим повременим посетиоцима, попут мене. Мегатонка је онда ступила у неславну везицу са Швабом, који у ствари није био шваба, али јој јесте поклонио триангл, као знак да је романтици одзвркнуло, те да би секс био сјајна ствар за поделити. Ту су ускочили њени високи принципи и та је прича добила тужан свршетак.

Година је прошла, а са годином су и Дангоградкина секс звона одзвонила, као и толеранција коју је Мегатонка имала за њеног најбољег друга и његову најбољу девојку. Када су је једном приликом оптужили да једе вц папир, то је била кап која је прелила чашу, јер се ионако борила цео живот са вишком килограма и увек је имала мањак самопоуздања. Мегатонка је чврсто решила да живи сама у згради пуној манијака. У ствари, све су то били фини људи, али јој се свашта причињавало. Два дана касније јој се придружила и Дангоградка, те су још једном, сада искусније и зрелије, одлучиле да пробају чари цимерског живота, саме, у сјајном складу, јер ниједна није имала момка и радиле су контра смене те се никада нису виђале, тачније, Дангоградка је долазила са посла у шест ујутру, док је Мегатонка тек устајала да иде на посао. Све то је резултирало предивним односом који је трајао још годину дана.

Нажалост, овај диван и повремено дирљив однос се окончао када је Дангоградка на наговор свог новог момка наркомана (ал' знао је шта јој прија) одлучила да се одсели на планину и згрће кешовину невиђених размера напредујући у каријери на позицију конобарице Више Класе. Мегатонка се затекла, одједном, без разлога, сама, без младића, цимерке или иког на овом свету ко би јој пружио руку и новац неопходан за кирију. Живот је био врло суров и чињеница да га је Мегатонка блажила бенсединима није пуно помагала. Убрзо затим је стала на ноге и снагом воље и блиставим сјајем беспрекорног ума пронашла нову цимерку која је, иако вероватно шпијун у служби Запада (никада, баш никада није напуштала своју собу), и занемарујући чињеницу да је прала све Мегатонкине омиљене ствари на сто деведесет степени те их смањивала на величину блиску атомским честицама, ипак, плаћала кирију редовно и сјајно, уз пуно елана и животне енергије. 

Наравно, остала су питања једне заостале кирије и стотине килограма Дангоградкиних ствари које су зврјале у стану. Дангоградка се врло брзо вратила, чак пребрзо, баш ултра брзо, схвативши какву је кардиналну грешку направила, али, такав је живот, такнуто-макнуто, те се мораде вратити к родитељима, док се њен наркоман лечени дечко никада није ни одселио од родитеља својих. 

Коначно, расплет ових догађаја је уследио - Мегатонка је окачила Дангоградкине ствари на сајт за онлајн продају, што је резултовало у хитрој реакцији до тада апсолутно неодговорне и злоћудне Дангоградке, те је најавила свој долазак по ствари и донесак новаца за заосталу кирију. Рекла је да ће доћи са момком, што је Мегатонка протумачила као агресиван потез, те је пола дана спремала клопке као онај мали у "Сам у кући", али јој је на крају Дангоградка јавила да ће доћи сутрадан, па се наша јунакиња успела опалити тигањем у главу случајно покренувши једну замку док је ишла да мокри у три изјутра. 

Сутрадан је дошла Дангоградка и преузела стотину килограма ствари, које су заједно санеле до улаза у зграду, где је чекао наркоман излечени дечко Дангоградкин. 

- Ћао, Мегатонка, рекла је Дангоградка тужно.

- Ћао Дангоградка. Чувај се, јекнула је Мегатонка.

- И јебаћу ти маму ако ми се икада више појавиш на прагу, додала је гласно. 

- Наравно да нећу, олошу један! - узвикнула је Дангоградка.

Мегатонка је кренула да уђе у зграду, а онда је Дангоградка повукла за руку и, пољубила. Док су француски пољупци прштали на запрепашћење локалних навијача плаве крви, бивши наркоман лечени дечко је извукао из џепа лепу малу кутијицу, отворио је, куцнуо шприц пар пута, па је онда изуо ципеле, скинуо чарапу и боцнуо се између малог и домалог прста, јер му ту мама и тата неће гледати. Нико још увек не зна шта се десило са Мегатонком и Дангоградком, али многи и дан данас чувају снимке на телефону тог језичарења о ком је чак и локална радио станица из Брегаљице извештавала као позитивном примеру да је наша земља на Европском путу и да има све више педерских парова који се јавно и недвосмислено жвале на француски и многе друге европске начине. 

Ово је прича, попут оних масажа, са хепи ендом, што ме чини поносним и раздраганим што сам је поделио са вама.

Прочитај

О покушајима и величанственом труду

Схватио сам нешто. У животу је само важан труд. Оно, труди се док не пропишаш крв и окрњиш зубе и будеш тотално ошамућен колико ниси спавао... Ако треба, ако желиш довољно јако, онда ћеш урадити то. Био сам глуп до сад. Нисам труд стављао на прво место. Човече, може сада доћи клинац који не уме, који баш-баш не уме да пише, толико не уме да је то напросто тужно. Може доћи тај клинац и написати сто пута бољи роман од мене. Зашто? Зато што мене мрзи да се потрудим месец дана, а њега не мрзи да се потруди годину или две или пет. 

Што се више даш, више ћеш добити назад. То је то. Нема шта више ту да се каже. Јесте, некад ће те живот зајебати. У ствари, зајебаће се скоро сваки дан. Сумњај у дане када те не зајебе и када све буде лако. Ја сумњам. Али ако уложиш својих сто дана у нешто, у пут ка неком циљу, сасвим сигурно да ће ти се вратити нешто. Можда ће се пола исплатити. Можда ни толико. Али једно је сигурно - боље је уложити сто дана у нешто него само десет. Мало Алан Фордовска мудрост, ал' јебига, шта'ш кад је истина. 

Имам проблема са мотивацијом. Са покретањем. Размишљао сам да нађем неког да ме подигне и да остваримо хиљаде мојих идеја... Имам толико идеја да не знам куда више с њима. Могао бих да учиним нешто од себе. Да не блејим и пропадам. Да постанем нешто. Можда чак и неко. Од дипломе нема ништа. Али од добрих идеја и сјајних планова, мора. Мислим да је свака иоле нормална или луда идеја остварива уколико се уложиш у њу. 

Желиш да покренеш заједницу блогера која би ти одузимала много времена и морао би да се носиш са деведесет посто умишљених скотова који мисле да је њихово срање (писање) златно? Сјајна идеја, да си се уложио месец дана у њу, имао би све будуће године да уживаш у глупој грешци коју си направио. То је као са кондомом, отприлике. Кајеш се годинама и годинама после. Још кад постане тинејџер, па мисли да је паметно, а глупоо, глупо ко курац дете, твоје дете, јеботе, јебига. Лупаш се чекићем по глави да лакше заспиш кад чујеш шта ради по школи и шта качи по фејсу. 

Труд, рад и дисциплина. Замишљам се некад, у идеалном свету, као, све је прелепо, велика зграда и негде на вишим спратовима, у канцеларији, седимо, она и ја. Она носи чарапице, чипка, уску сукњу и баш је пословно обучена... Ја само седим, у кошуљи, обријан, можда чак и на неки свој начин - леп. Каже ми - ради,  а ја почнем да радим. Кад станем, она ме помилује по руци и објасни ми шта ме чека кад дођемо кући. Онда наставим да радим. Некад ми и лупи шамар. Или пет. Чисто да останем фокусиран. После дођемо кући, нашој великој и лепој кући и одемо у собу. Хаварија. Преспавам, па испочетка. Апсолутно користан. Сто посто остварен. Не пијем, не пиркам, не гледам друге жене, апсолутно у реду чова. А онда се сетим да су све то снови, тренутно. Морам наћи начин да пожњем свој потенцијал, да га упрегнем некако, да стигнемо до тих момената. 

Раскидам са интернетом. Са стриповима и књигама (ајд, јебига, ту нема шта, слабо сам баш читао задњих месец дана). Време је да дипломирам, окачим диплому на зид, одведем асистенте и секретара смера у кафану, одведем моје људе у кафану, одведем себе у Румунију и много шта друго. Мора! да се ради. Данас сам почео. Не оно као сутра, па сутра. Данас сам почео. Сутра ћу само наставити. 

Труд. Труд је свемоћан. Можеш чак и да јебеш, ако се довољно потрудиш. Немам више времена за зајебанцију, искрено, нешто ми је пукло у курцу (није озбиљно као што звучи, опуштено, метафорички), морам бре да идем негде, негде далеко, не само овуда да се вртим, да размишљам колико пара треба дати за ово или за оно, да трунем и пропадам. Хоћу да за викенд кажем некој мачки - идемо на море, и да одемо на море. Седнемо, попијемо кафицу, шпрдамо се, обањамо се и вратимо се гајби. Да постигнем толико да могу да си приуштим временски и финансијски слободу да се понекад повремено шалим са животом. Ето.

Прочитај

Како ћу посетити Монголију, није ни свесна

Јој брате, иде ми се на неки пут. У ствари, не на неки, већ на један одређени. Пут транссибирском железницом, право од Москве преко Монголије до Пекинга. Треба неки кеш, нормално, јебига. Танак сам са опцијама, ал' сам у процесу смишљања нових. Прва ствар, штедња од зараде не долази у обзир, јер треба гајбу да си средим, оно, самосталност, одвајање од родитеља и те зајебанције. Плус треба да се средим, да изгледам као господин, а не клошар, а и кола ми нека требају, оно. Дакле, идемо даље. 

Почео сам да играм греб-греб, наградни фонд је око 2.500.000,00 динара, што је сасвим довољно да си средим гајбу, купим неки шкрбав аутић и одем на пут. Постоје три прве награде, што ме одржава ведрим. Добио сам замену јуче, ал' нисам стигао да подигнем, па ћу сутра да одем да исхаваришем. Пре неки дан добих 600 кинти. Узмем десет картица, маши чики, машии, нормално, курац, никакве сам среће целог живота. 

И сад ти седим за столом у соби, напољу нека магла, смркло се, већ три дана нисам видео сунце, кер ми сморен, мачори нервозни, ни не иду напоље, само спавају у кући, сви у депресији колективно. Седим брате у пиџами која ми стоји као да сам баш баш нагло смршао, црвена, топла, покојни ђед је носио, ал' кева није хтела да ми каже кад сам је нашао међу стварима пре пар дана. А не зна да је зато само више готивим. Дакле, ја у црвеној пиџами, за столом. Устанем, прошетам до прозора, напољу свет умро. А мени се тако јебено иде на пут. Полазак је у августу, што значи да имам још времена. И онда ми сине идеја.

Сконтам ти ја - па Јанко, магарче, чему ти интернет служи кад главу не користиш? То сам се прво упитао. Идем брате на Кикстартер. Сајт за покретање идеја. Е сад, знам ја шта се тамо ради, ал' морам да пробам. Сутра изјутра правим пројекат. 

Име: Погурајте Ралета кроз Русију

Опис: Ту ћу метнем једну од следеће две опције, а можда и обе. Или ћу да напишем да ми баш иде, да ми свако чукне неке новце плус 20 долара за поштарину, а заузврат ће добити прелепу и предивну разгледницу из далеке Монголије! Замисли брате. Живиш у неком реднечком крају, оно, сви мрзите црнце и носите пушке и ловите по мочварама, и један дан седиш испред гајбе и долази поштар и даје ти разгледницу из Монголије. Будеш главни у селу. А платио то неку мизерију, типа 10 долара донације и 20 поштарине. (Мада, будимо реални, добро сам се уградио ја у ту поштарину, треба леп џепарац имати, узмем коња да правим хаварију по Монголској прерији, купим бич па ми га одузму на аеродрому, ко га јебе, једном се живи.)

Џингис Кан и ја на слици

И тако, морам сутра да се средим, нађем неког ко ће да ми позајми глас, јер звучим као зарђало буре, а ја да седим и смешкам се на видеу. Е да, друга идеја. Реална идеја која се крије иза овог пута јесте, (поред тога што ми се баш јебено иде тамо) да напишем најбољу књигу на овом свету. Оно типа, баш да буде јебачка. Да ти не треба оно вишење са литице, што би наш народ рек'о, да задржиш читаоца. Него да пршти. Да буде толико јака да је прочиташ у једном даху. Да будемо ту ми, Руси, Монголи, Кинези, Енглези, сви. Да има такав заплет да се запиташ - ко је овај човек, зашто му је роман тако леп и ко је то њему омогућио?! 

Дакле, да у пројекат метнем писање књиге која лебди, левитира и нежним корацима пулсира ка блиставој будућности, и да се заиста потрудим да ту књигу остварим када дођем с пута. Тим донаторима поклоним по е-књигу најбољег серијала икада (може бит и серијал, што да не, да одем још куда по свету после на исту фору). 

А може и обоје, јеботе, добијеш разгледницу од наизглед безначајног лика, али после, кад прочиташ е-књигу, будеш у фазону, јеботе, идем да урамим ону разгледницу, то ми је једина веза са тим дивним човеком који је написао најдивнију књигу којом сам баш срећно задовољан... Но, ово је други пут у последња три месеца да видим трачак наде у мом мученом животу у овој мученој држави, што је баш лепо. И узбуђен сам! 

Три, позор, сад! (нема се времена за даље бројит). И што би моји драги јунаци рекли:

"Идуће године у ово доба бићемо милионери!"

"Боље сто година живети као богаташ него један дан као сиротиња!"

Прочитај

Тајни свет читаоница

Једна девојка коју знам иде врло често у читаонице. Испричала ми је све о тим местима. Нису уопште тако досадна и наивна као што се можда чини. Напротив. 

Имаш тишину. Тишина је основ свега. Поштуј друге да би они поштовали тебе. Отприлике. И никад нема места да се седне. Мораш да кренеш у седам ујутру од куће да би заузео место. А и онда се некад деси да ти неки чобан мазне место да би гледао филм на свом лаптопу. Што је поприлично тужно, узимајући у обзир број људи који је ту дошао да учи и чита. Али такви олоши не опстају дуго у читаоницама. 

Видиш, иако је тихо, читаонице су живе. Баш живе. Толико живе да имају чак и владу из сенке. Постоји врховни савет уједињених читаоничара и читаоничарки. Чини се као да су они одувек ту, рекао је мој коврџави извор. То су људи који су сваког дана у читаоници, од јутра до мрака. Чак и за празнике. Они суверено владају, али за њих нећеш ни знати да постоје уколико ниси у читаоници провео бар две године и на неки начин им запао за око. 

Уколико јеси, након две године проведене у тишини читаонице, са пажњом усмереном само на стицање знања, једног дана ће непознат тип или непозната девојка сести поред тебе. Ништа необично на први поглед, али биће. Дотуриће ти цедуљицу на којој ће писати - "Честитам! Постала си пуноправна чланица читаонице. Ускоро ћемо те опет контактирати, буди спремна."

Наравно, и ти ћеш као и мој извор, који је желео да остане анониман, помислити да је то нека смејурија и нећеш обраћати пажњу. Али онда ће почети да се дешавају ствари. 

Потпуно непозната девојка ће ти, на пример, у пролазу дотурити малу кутијицу. Отворићеш је. Унутра ће бити шприц непознатог садржаја и цедуљица на којој ће можда писати нешто овако: "Онај тип са лаптопом. Знаш шта ти је чинити. Не брини, уз тебе смо." Имаћеш само пар минута да донесеш одлуку. Уколико си радознала као једна девојка коју знам, онда неће бити тешко. Уколико ниси, па, срећно. 

Углавном, узећеш шприц у руку, па га сакрити у рукав. Пролазићеш поред типа који већ месецима гледа филмове у читаоници заузимајући драгоцено место и жваће жваку заиста гласно и само ћеш му забости шприц у врат, извући га, и наставити даље. Два типа ће дотерати инвалидска колица и ставити га у њих, а нека девојка ће покупити његове ствари и  ставити му их у крило. Нико ништа није видео. Прогутала га је читаоница. 

Насупрот ономе што мислиш, одвешће га у парк и причувати док се не освести. Ето. Коначно верујеш да је читаоница жива. И ти јој дајеш живот. А понекад изгледа тако мртво. 

Понекад ћеш морати да идеш у набавке. Твоје место ће остати сигурно, наравно. Добићеш списак и мапу места и мораћеш да приђеш тим особама које седе тачно на тим местима и упиташ их шта им треба. Некима треба оловка. Некима мало воде. Јебеш га, некима чак треба и кријумчарена чоколадица. Налазиш се са друга два набављача и крећете. Касније, ти носиш сву забрањену робу, јер си женско и мање си сумњива. Апсолутно неважно. Али је лепо знати да ћеш тајним знаком увек моћи дозвати потпуно непознатог добављача да ти донесе потребне ствари. 

Постоје и чистачи. Они увек држе све лепо и уредно. И многи други. Али то није важно. Оно што јесте важно је чињеница да сада знаш истину. О читаоницама. О ликовима у колицима који спавају у парковима. О свету. Уколико сада почнеш да идеш у читаоницу, кроз десет година би могао бити у извршном одбору. Имао би своје тајно мало парче моћи и нико ти то не би могао одузети. Но, ни то није претерано важно тренутно.

Читаонице нису успаване ако су тихе. Када идеш у читаоницу, не буди стока. У неким местима брда имају очи. Овде, између осталог, и читаонице их имају.  Искористи своје време мудро, стекни знање и не мувај девојке/момке у читаоници. Успећеш. Ја верујем у тебе.  

И ето, док напољу пада киша или снег или сија сунце, читаоница живи. Док падају краљеви и уздижу се председници, читаоница живи. Замисли шок који ће једног дана уследити када се влада свих наших читаоница појави и каже - ми преузимамо, време је за образовање! И посвећеност. Пожртвовање. Ма, доста сам рекао.

Од свег срца желим једној девојци која ми је ово испричала и омогућила да се осећам на тренутак као онај лик Сноуден (тачније, она је овде Сноуден, ал' ко броји, може нас бити двоје), желим јој да не заврши са лаптопом у парку, успавана великим шприцем непознатог садржаја.

Прочитај

Сањао сам да сам банкар

- Господине Лајсниканато, молим вас седите. 

- Хвала вам.

- Дакле, разлог зашто смо вас позвали овде јесте... Па, ми хоћемо да вас ангажујемо.

- Хм... Хмм... Хоћете да кажете да Ви, једна од најјачих ако не и најјача банка у земљи, хоћете да ангажујете Мене, просјака, скитницу и пијаницу, да радим за Вас?

- Па, није баш тако... Знате, уколико пристанете да радите за нас, никада више нећете морати бринути о новцу. 

- Наравно да нећу, ехехе... Ехе хехех хеехех... 

- Знамо да сте били водећи светски стручњак за финансије господине Лајсниканато. Требате нам. Вратите се. 

- Госпођо...

- Машика.

- Госпођо Машика, ја стварно не знам о чему говорите.

- Нећете изаћи одавде док не поразговарамо.

- О, тако значи. Па, добро. 

- Желите ли чашу воде?

- Не хвала. Дакле, пре петнаест година сам имао избор - или доживотно бављење корпорацијама, људима без милости, милионима долара или живот на најнижој лествици друштва... Знате мој избор.

- Молим вас, господине Лајсниканато! Требате нам.

- О јеботе. Дајте претворите се више у рептила па да завршимо с тим. Нећу вам помоћи. 

- Ја стварно не знам о чему говорите. Али се надам да знате шта ће се десити са милионима људи уколико наша банка пропадне.

- Ма, људи су ионако највеће скотине које ја знам. Пустите нека умру сви, што се мене тиче. Одлазим.

- Не можете да одете!

Човек је већ јурио низ ходник помажући се штапом. Његов огроман капут изгледао је као плашт вијорећи се за њим. Банкарка му је пресекла пут, у пратњи два човека у црном. Луталица је одлутала у ходник лево од њих. Убрзо су се створили иза њега. Потрчао је. Затим и полетео. Скочио је са четвртог спрата, преко стаклене ограде, падајући право у хол велике зграде. Али био је жив. Изгледао је као љигави рептил, потпуно сјебан, прекривен крљуштима и очврснутом кожом... Упуцали су га одозго. 

Била је истина. Владавина гуштера је коначно окончана. Велики банкари су пријатељи света. Сви медији су извештавали о томе. Гуштери међу људима су кришом нестајали. Неки су ухваћени и одведени на ситно сецирање... Други су пак клиснули са планете. Велики банкари су били пријатељи света и није било никога ко би их у томе спречио.

Прочитај

О гледању у своја посла

Схватио сам једну ствар. Што више гледаш своја посла, то више људи гледају твоја посла. Рецимо, мене боли курац шта тамо неко ради. Чак и ако ме је некад занимало, сада ме више не занима. Занима ме само пар људи које сматрам пријатељима и породица. Далеко је лепше тако. И избегао сам мноштво проблема тим ставом, нарочито у последње време. Али шта се дешава? 

Нон-стоп добијам забијања њихових носева у нека моја посла. Пишем блог. То је мој блог. Мој израз. Желим да макар ту, на том једном-једином месту на свету будем апсолутно слободан, да имам потпуну слободу говора и да могу да кажем јеби се коме год желим. Међутим, то није тако. Добијем критику у вези писања - како "конташ" и "тебра" могу ићи у исто реченицу? Мани ме се ретарде, ако тако мој мозак функционише, то је моја ствар. Мултикултуралан сам, шта ли. Уколико ова реч што је написах не постоји, нема везе, измислио сам је. Некад нисам сигуран у тако те ствари. Али то је опет, као што рекох, моја ствар. 

Онда дође неко и каже - знаш, сад си баш срање, усиљено пишеш, али ја сам до јаја, ја имам неки свој темпо и то је то. Чекај, размисли мало, да ли је моја лична ствар како ћу ја да пишем? Није проблем примити критику, проблем је када критика има за циљ самопромоцију, као клацкалица - ја идем доле, а ти идеш горе у сопственим очима. Нек је то учињено и несвесно, свеједно, није у реду. Рекао бих ово и раније, него тек данас ми дође у сећање. 

Онда као она успутна питања, као - е, је л' оно беше ти знаш да радиш ово или оно? Чуо је баја негде нешто, и конта - ајд да искористим прилику. Јеботе, како имаш образа, ја не тражим услуге ни људима које знам цео живот ако знам да нису вољни да ми помогну, а камоли лику кога други пут у животу видим... 

Не вреди, што се више дистанцираш од друштва, друштво све више трчи за тобом и скаче ти на леђа. Како би било сјајно када бих се одселио негде где ме нико не зна и проживео остатак живота виђајући искључиво људе до којих ми је стало... Замисли ту лепоту живљења...

Прочитај

Љубичасти слон суперхерој са острва снова

Замисли да постоји љубичасти слон...

Али не обичан љубичасти слон.

Слон суперхерој,
који може да види кроз зидове
и лети
и даје одличне савете...

Можда чак може и да врати време.
Или учини да твој проблем нестане.

Девојка ти је напланирано затруднела,
али сте и даље невиђена сиротиња -
хеј, љубичасти слон разуме.

Слон зна када се Марија пресвлачи
и зашто се око њеног дупета окреће свет.
Он види све
и жао му је што не можеш и ти.

Понекад ти каже кад је гола,
па јој звониш на врата
не би ли се нешто видело кроз
баде-мантил...

Некад баш журиш негде...
А љубичасти слон осећа то...
И ето те у граду,
слећеш на љубичастом слону
право пред девојку коју желиш да импресионираш...

А опет,
уколико те живот постави пред неку тешку дилему,
имаш суперхероја коме можеш да се обратиш.

Седиш, а он те загрли
и каже ти речи које ти укажу
да ипак није баш све толико црно.

Све што човек икада може пожелети
јесте љубичасти слон суперхерој са острва снова...
Мислим да сваки човек треба да има свог слона...

Мој је љубичасти,
иако ја баш не волим љубичасту...
То је зато што слон није неки савршен суперхерој...
Има мане, попут те боје и вишка килограма...
Кљове му ниси баш беле,
а и не може ти баш обезбедити лагодан живот,
није он дух из боце...

И кажем ти тако,
замисли када би имао свако
свог личног слона суперхероја
у хиљаду боја,
да те носи кроз живот
и подржава верно,
јер ти си његов и он је твој,
везани сте неком вишом причом
и то је тако лепо...

Душе, слоне,
ти љубичасти скоте,
иако не постојиш нигде осим у мојој глави,
волим те.

Прочитај

Табу звани епилепсија

Блејали смо тако, зујали негде по граду... Она је била црна и имала је неку чудну шминку, а ја се нисам обријао већ неко време и конобари су ме баш готивили... Седели смо и разговарали о неким глупим дешавањима у свету - јебеш свет, ионако смо трипут прешли границу од рођења... И ето, иако нисмо баш били једно за друго, били смо ту, били смо океј, било је лепо разговарати, јер је бесплатно и јер заиста можеш свашта да чујеш уколико довољно времена проведеш са неком особом. 

- Јеботе, нисам се надувала од треће године факса...

- А што то 'ћери драга?

- Хаха, па не знам. Није било прилике.

- Желиш ли да створимо прилику? 

- То би било баш кул. 

- Хајде, имам другара ту у близини, средићемо нешто. 

И тек тако, ишли смо уз улицу, горе, још горе, скроз до врха великог брда гледајући трамваје како зује... Завршио сам нам неко ново срање које сви хвале, јер ових дана се осећам као краљ зато што имам неку кинту у џепу.  Отишли смо на кров зграде у којој је она некада становала. 'Нако, било је баш високо. Сећам се кад смо пре пар година седели ту на бетонској терасици од неких метар пута метар, без икакве ограде или заштите, мртви пијани, на негде десетом или тринаестом спрату... Имали смо среће и били смо млади, ето, сада такво нешто никада не бих урадио... 

Чим је повукла први дим, рекла је -

- Немој случајно да се смејеш, мени се тресе нога кад се надувам.

- Хагага... Кул. Мени ништа кад сам напушем, али зато...

- Али зато...? Слободно реци, сами смо овде.

- Па, кад риба баш добро пуши, десна нога ми се тресе хаос. Некад се и одузме. 

- Ахахахјахаг! До јаја. 

- Па да, сјајно. 

- Ето, већ почиње нога да ми се тресе. 

- Па могла си ми помоћи па да нам се обома тресу ноге. 

- Хм. Па не знам баш... 

- Ајде бре, направићемо најлуђу причу од овога икада!

- Али шта ако не пушим добро?

- Ма погледај се бре, изгледаш као најлепша јебена девојка на овом свету... Мислим, те чарапице и тај поглед и све... Добро пушиш сто посто. 

- Хахахах! Добро, дођи 'вамо. 

- То је било лако.

- А јеби се кретену један. 'Оћеш или нећеш?

- 'Оћу, ћутим, ехегехехе.

И тако, било је напољу можда два степена, а под месецом се двоје младих тресло као заљубљени епилептичари, иако и нисмо баш били заљубљени, већ смо само имали неких реалних неуролошких проблема... Након тога смо плесали мало, а моја десна нога и њена десна нога су водиле неку своју политику, трзале се и чиниле да апсолутно умиремо од смеха. Можда ова прича никада није требало да буде испричана. А можда је време да кажемо свима - јебите се, живела слобода говора, иако то заиста не мислимо, иако је тренутно важно само да си напушен и да ти је попушен... Ма, само нек се врти... 

Прочитај

Божићно чудо уз мрву импровизације

Једну ствар сам одувек волео код нас Срба - много шенлучимо. Некада су сви пуцали, а сада се такмиче ко ће већу бомбу да купи у продавници пиротехнике. Знајући све то, и знајући девојку са којом се мувах, позвао сам је да заједно одемо до цркве на Бадње вече. Било је сјајно. Испрва смо се осећали баш празнично, а онда су кренуле прве опасности... 

Прво су неки клинци бацали петарде свуда око нас, а она онако плашљива, поскакивала је на све стране. Онда је кренуо сулуд ватромет који је такође правио детонације... Она ме је јадна загрлила и није знала куда би. Рекох јој да пођемо некуд и она се сложила. Онда су неки дивни момци грунули неку бомбу покрај нас и уз чињеницу да смо могли изгубити стопала и слух, она се сва стресла и почела да ме моли да је одведем негде. Одвео сам је кући. 

Чим смо стигли, отишли смо у моју собу, а она се завукла под кревет. То је била скроз природна реакција, па сам јој дотурио ћебад и заложио ватрицу. Ујутру сам је замолио да изађе испод кревета, макар да јој честитам Божић, па да седне на кревет. Пристала је. Изађе она, изљубисмо се, поватасмо у то име и донесох печење да се послужимо. После смо се цео дан мазили и гледали филмове, мада је она и даље поскакивала кад би неко грунуо из какве хаубице. 

Прошла су три дана од Божића, таман смо се привикли на заједнички живот и чињеницу да она не напушта моју собу (има везано купатило, што је сјајно), кад пуцњава поче полако да јењава... А она мени баш дивна и драга. Седим, размишљам, шта сад? 

И ништа, одем ти ја право у продавницу пиротехнике, купим све што су имали расположиво и ето ме кући. Бацим бар бомби са терасе, па уђем код ње и кажем да је баш хаос напољу. Она се сложи сва поплашена, а ја јој покажем дивну нову хаљину коју сам јој купио. 

И тако, ето, дочекасмо и овај Божић, годину дана смо већ у вези и сјајно нам је. Сваком бих препоручио, мада ми је травњак у кратерима, а и досадило ми је да лопатом крчим пут свако јутро пре него што кева крене на посао, али Боже мој, највећи Хришћански празник и наша велика љубав сасвим сигурно заслужују то. Христос се роди, живела љубав! 

Прочитај