Јој брате, иде ми се на неки пут. У ствари, не на неки, већ на један одређени. Пут транссибирском железницом, право од Москве преко Монголије до Пекинга. Треба неки кеш, нормално, јебига. Танак сам са опцијама, ал' сам у процесу смишљања нових. Прва ствар, штедња од зараде не долази у обзир, јер треба гајбу да си средим, оно, самосталност, одвајање од родитеља и те зајебанције. Плус треба да се средим, да изгледам као господин, а не клошар, а и кола ми нека требају, оно. Дакле, идемо даље.
И сад ти седим за столом у соби, напољу нека магла, смркло се, већ три дана нисам видео сунце, кер ми сморен, мачори нервозни, ни не иду напоље, само спавају у кући, сви у депресији колективно. Седим брате у пиџами која ми стоји као да сам баш баш нагло смршао, црвена, топла, покојни ђед је носио, ал' кева није хтела да ми каже кад сам је нашао међу стварима пре пар дана. А не зна да је зато само више готивим. Дакле, ја у црвеној пиџами, за столом. Устанем, прошетам до прозора, напољу свет умро. А мени се тако јебено иде на пут. Полазак је у августу, што значи да имам још времена. И онда ми сине идеја.
Сконтам ти ја - па Јанко, магарче, чему ти интернет служи кад главу не користиш? То сам се прво упитао. Идем брате на Кикстартер. Сајт за покретање идеја. Е сад, знам ја шта се тамо ради, ал' морам да пробам. Сутра изјутра правим пројекат.
Име: Погурајте Ралета кроз Русију
Опис: Ту ћу метнем једну од следеће две опције, а можда и обе. Или ћу да напишем да ми баш иде, да ми свако чукне неке новце плус 20 долара за поштарину, а заузврат ће добити прелепу и предивну разгледницу из далеке Монголије! Замисли брате. Живиш у неком реднечком крају, оно, сви мрзите црнце и носите пушке и ловите по мочварама, и један дан седиш испред гајбе и долази поштар и даје ти разгледницу из Монголије. Будеш главни у селу. А платио то неку мизерију, типа 10 долара донације и 20 поштарине. (Мада, будимо реални, добро сам се уградио ја у ту поштарину, треба леп џепарац имати, узмем коња да правим хаварију по Монголској прерији, купим бич па ми га одузму на аеродрому, ко га јебе, једном се живи.)
 |
| Џингис Кан и ја на слици |
И тако, морам сутра да се средим, нађем неког ко ће да ми позајми глас, јер звучим као зарђало буре, а ја да седим и смешкам се на видеу. Е да, друга идеја. Реална идеја која се крије иза овог пута јесте, (поред тога што ми се баш јебено иде тамо) да напишем најбољу књигу на овом свету. Оно типа, баш да буде јебачка. Да ти не треба оно вишење са литице, што би наш народ рек'о, да задржиш читаоца. Него да пршти. Да буде толико јака да је прочиташ у једном даху. Да будемо ту ми, Руси, Монголи, Кинези, Енглези, сви. Да има такав заплет да се запиташ - ко је овај човек, зашто му је роман тако леп и ко је то њему омогућио?!
Дакле, да у пројекат метнем писање књиге која лебди, левитира и нежним корацима пулсира ка блиставој будућности, и да се заиста потрудим да ту књигу остварим када дођем с пута. Тим донаторима поклоним по е-књигу најбољег серијала икада (може бит и серијал, што да не, да одем још куда по свету после на исту фору).
А може и обоје, јеботе, добијеш разгледницу од наизглед безначајног лика, али после, кад прочиташ е-књигу, будеш у фазону, јеботе, идем да урамим ону разгледницу, то ми је једина веза са тим дивним човеком који је написао најдивнију књигу којом сам баш срећно задовољан... Но, ово је други пут у последња три месеца да видим трачак наде у мом мученом животу у овој мученој држави, што је баш лепо. И узбуђен сам!
Три, позор, сад! (нема се времена за даље бројит). И што би моји драги јунаци рекли:
"Идуће године у ово доба бићемо милионери!"
"Боље сто година живети као богаташ него један дан као сиротиња!"
0 коментара:
Постави коментар