Схватио сам једну ствар. Што више гледаш своја посла, то више људи гледају твоја посла. Рецимо, мене боли курац шта тамо неко ради. Чак и ако ме је некад занимало, сада ме више не занима. Занима ме само пар људи које сматрам пријатељима и породица. Далеко је лепше тако. И избегао сам мноштво проблема тим ставом, нарочито у последње време. Али шта се дешава?
Нон-стоп добијам забијања њихових носева у нека моја посла. Пишем блог. То је мој блог. Мој израз. Желим да макар ту, на том једном-једином месту на свету будем апсолутно слободан, да имам потпуну слободу говора и да могу да кажем јеби се коме год желим. Међутим, то није тако. Добијем критику у вези писања - како "конташ" и "тебра" могу ићи у исто реченицу? Мани ме се ретарде, ако тако мој мозак функционише, то је моја ствар. Мултикултуралан сам, шта ли. Уколико ова реч што је написах не постоји, нема везе, измислио сам је. Некад нисам сигуран у тако те ствари. Али то је опет, као што рекох, моја ствар.
Онда дође неко и каже - знаш, сад си баш срање, усиљено пишеш, али ја сам до јаја, ја имам неки свој темпо и то је то. Чекај, размисли мало, да ли је моја лична ствар како ћу ја да пишем? Није проблем примити критику, проблем је када критика има за циљ самопромоцију, као клацкалица - ја идем доле, а ти идеш горе у сопственим очима. Нек је то учињено и несвесно, свеједно, није у реду. Рекао бих ово и раније, него тек данас ми дође у сећање.
Онда као она успутна питања, као - е, је л' оно беше ти знаш да радиш ово или оно? Чуо је баја негде нешто, и конта - ајд да искористим прилику. Јеботе, како имаш образа, ја не тражим услуге ни људима које знам цео живот ако знам да нису вољни да ми помогну, а камоли лику кога други пут у животу видим...
Не вреди, што се више дистанцираш од друштва, друштво све више трчи за тобом и скаче ти на леђа. Како би било сјајно када бих се одселио негде где ме нико не зна и проживео остатак живота виђајући искључиво људе до којих ми је стало... Замисли ту лепоту живљења...
0 коментара:
Постави коментар