Пар речи само

Знаш како, извалио сам пар ствари. Прво, кад имам живот, онда не пишем или пишем, али лоше. Друго, кад гледам филмове, аниме и остала чудеса уместо да ми се распири машта, дешава се управо супротно, само спласне. Треће, сувише сам лењ да саставим збирку прича или да отпочињем било шта ново. Размишљао сам чак и о пар нових блогова, али сам одустао увидевши да би ме то само одвело у пропаст, јер и овако сам лош, те не бих још да се разводњавам делећи се на више страна. Пази, ти блогови би били до јаја и све би то било фино, ал' не могу, не смем да почињем то, јер знам да сам ленчуга проклета и нећу моћи то све да одржавам, а имам тај проблем да се једем када нешто није одрађено како треба...Дакле, идемо даље.

Када сам почео да пишем овај блог, било је ту много људи, блогера пре свега, који су ми дали подршку и охрабрили ме да идем даље. И ето, скоро годину дана касније, деведесет посто тих људи се "пензионисало", престали су да пишу и наставили да живе своје животе. Желим само да им пожелим срећу и јебига, сисе сте што сте ме оставили самог да охрабрујем клинце да пишу даље. Но, нема везе, драго ми је што сте били ту, фин народ, рек'о би човек тачно да није много луд кад је међу вама. Поздрав људи моји. 

И мојој сестри је рођендан данас. Срећан рођ систр! Моја Буба, једно дивно створење, и иако сам ја често гад и смарач и још штошта, увек је била ту да помогне свом бати. Гле што сам се распекмезио. 'Ајмо даље. 

Прошла недеља ми је једна од јачих у животу. Целе недеље сам одлазио од куће рано ујутру и враћао се кући касно увече. Није то разлог зашто ми је недеља била прејака, него само кажем, да разумете ситуацију. Значи, од кафане, фудбала, покера, неке луде друштвене игре "Сетлерс" (кидам, пријавио сам се за неки турнир у јануару), до оригинал топле чоколаде (а не оног пудинга што служе свуда) и топлих људи, све је било до јаја. Јако добра недеља. Сад иду колоквијуми, ал' опет, кад би ми свака недеља била упола добра као прошла, мислим да бих тачно престао да пишем  и почео да се стапам са масом обичних људи којима је само лепо, мисле само на данас, сутра ће мислити на сутра и све им је равно. 

И имам неки проклети семинарски да одрадим, а тако ми се чита, црта, скаче, чак бих радио и склекове овако сломљен, било шта, само да не морам да радим проклете релеје и сад ми још одзвањају речи професорке након шездесетог слајда: "Но, детаљније о овоме ће колега на следећем предавању." Па шта детаљније, гром те отрес'о, шездесет слајдова имаш ту, не знам ни ја кол'ко текста, слика и осталог?! Луда жена, тотално. Одо' да погинем. Ај ћао. 

Прочитај

Водич за како да безбедно раскинеш са рибом

Дакле, увалио си се у неку везу и мислиш да је време да се разилазите. И разишао би се ти са њом, ал' ето неће она од тебе. Ил' се једноставно бринеш за њена осећања или пак за своју њушку, јер је и даље тежа од тебе. Има она и вел'ке сисе, љепота једна гледати је, ал' не да ти да дишеш, не зна шта ће са собом, често је луда и има чешће пмс него што  Не постоји ништа горе од овога осим ако она нема ни велике груди, онда си тек, рецимо, мој другар Спасоје (он кад уђе у кладионицу, сви гужвају тикете, хватају се за главу, а БСК Батајница са својих девет играча у првој постави победи Звезду на Маракани). Дакле, онда си баксуз, великомученик, несрећник и још штошта. Како раскинути? Лепо брате. Биће све океј. Немој да цмиздриш. Љуби брат Јанко. 

1. Инсејн мод

Поведеш рибу да скачете из авиона, намонтираш јој падобран, све лепо провериш (па ниси гад ваљда), а када се подигне на висину од три сома метара, шутнеш је из авиона са све инструктором летења (падобранства, чега ли), некадашњим чланом 3. падобранске дивизије, уз речи: "Јеби се бичарко, упропастила си ми живот и нов кауч! Мр'ш!" Готово је сигурно да ће те када дођеш кући сачекати њен ћале, брат и још три рођака од чет'ри квадратна метра. Наравно, може да се деси и да те сачека инструктор, па да буде пичвајза. Може  и она да те сачека и да ти се најебе миле мајке. А у најбољем случају ће да те сачека милиција, тако да стварно не препоручујем ово решење осим ако си мазохиста, јевреј или геј манекен, онда само напред.  

2. К'о киша око Крагујевца мод

Поведеш девојку, такву каква је, накарадна, у фенси ресторан. Дојајна вечера, цвеће, бомбоњере, ово оно, доведеш је гајби, оно свеће, музикица, пригрлиш је и док се она презнојава очекујући да јој покидаш одећу зубима, цврц бато! "Раскидамо мачко, јебига, ем што ме смараш причама о розе лаку за нокте, ем што се не депилираш, ама жено!" Ако не покуша да те убије на лицу места, јер су женке, као што знамо, једна крхка и осетљива бића, биће све океј...зезам те, неће, сачекаће те са секиром за који дан док се будеш враћао са фудбала, изломљен и немоћан као девојчица. 

Није све тако црно и нису све рибе психо, тако да постоји вероватноћа да, ако одиграш како треба може све добро да се заврши, ти будеш читав, а она, курва, срећна са неким лелемудом за три дана. 

3. Опуштено, само опуштено мод

Устанеш ујутру, почешеш се тамо где у јавности не би треб'о, узмеш телефон и саставиш поруку типа: "Љепото, мислим да ја и ти нисмо никако могли да заживимо, јебига. На пример, ја имам шездес'т и нешто кила, а ти имаш...кол'ко имаш. Ајд' буд' добра. Тачно ћеш ми недостајати. Не буди љута на мене срећо. :* ", спремиш се, поједеш нешто и запалиш у кафану. Јест' то добар фазон, ал' самим тим ћеш испасти безосећајни гад, гњида и као таквог те треба пребити и бацити у контејнер, јер си говедо, ружно. 

4. Наопако мод
Океј. Кажеш: "Хеј бејб, преварио сам те хиљаду пута, јебига", ако каже: "Ма океј, важно је да си искрен, волим те, блабла", то ти је знак да ти је риба психо и да треба да бежиш главом без обзира, јер у најбољем случају ће да ти уврача неко шринковање муда на величину лешника ил' нешто. Ако каже: "Раскидамо! Ти наказо са носом од два метра и ушима ко у прасета и длакама на стомаку, како си ми могао то учинити?!", онда је све океј, мишн комплитд, ти - жив и здрав, она жива и нешто мање здрава, услед хектолитра проливених суза и тежег облика дехидрације. 

5. Сексом донекле мод

Она је смарач. Отпорна је на све могуће форе и фазоне, не можеш је отерати ничим. Од спреја против мува па до хладног оружја ништа није помогло. Постајеш очајан и помишљаш на најгоре, а она је и даље ту. Онда ти у глави кликне и кренеш да је смараш, да јој предлажеш секс на све могуће начине, до изнемоглости, да је зовеш и да јој дахћеш на слушалицу, све...Она је и даље ту. Зовеш је на скајп и витлаш другаром, а њена фамилија се запрепашћује у позадини. Одлучује да раскинете. Фак јеа. Најеб'о си ако живи близу тебе. 

И на крају, ако си одрастао и озбиљан, само дођеш и у стилу Хорејшио Кејна кажеш: "Иц ол гуд бејбе, ја сам луд, ниси ти ништа крива", окренеш се и одеш.

Крај.

Прочитај

Двобој

Зора. Сунце полако извирује иза брда док старина чисти пиштоље. На пољу недалеко одатле, два човека стоје и наизглед разговарају као блиски пријатељи. Први је био висок, помало орловског носа, носио је капут и шешир и изгледао је као џентлмен и учењак. Други је био низак, брадат, заврнутих рукава своје сељачке ланене кошуље, изгледајући као фармер, што и јесте био.

Сунце је обливало поље, дугачко и широко, старина је пришао и принео пиштоље. "Бирајте." Узели су пиштоље, ослонили леђа један о другог и отпочели да корачају, споро и одмерено, бројећи. Након десет корака, окренули су се и пуцали. Учењак је упуцао фармера, фармер је промашио и стропоштао се на земљу. 

Старина полако извуче своју стару кубуру и испали метак у учењака. Џентлмен се наклони, крв крену да му шикља из уста и и он паде. 

"Боље да немам синова, ако већ не могу имати оба", рече старина, а затим се окрену и отпоче орати суву земљу. 

Прочитај

Добро вече

"Мајко стара, мене живот вара!" Само тако, одједном, живот постане леп. Мислим, ништа се није променило, и даље сам пропалица, клошар и пијанац, али брате, лепо ми је. Чак иако ме моји најбољи пријатељи више не зову, чак иако сам избрисан са њиховог бројног стања...Мада, кад мало боље размислим, те проклете женетине ми никад и нису биле пријатељи, стално сам се свађао са једном, а остале су глумиле да је све у реду, и сада је крај, видим, нема их више, нема те фолираже више. И није ми криво, терај их све у курац, потрошио сам све и динар вечерас, нема више пара, све за музику и виле, све! 

Једно истински добро вече. У прилог томе говори и то да сам остао без пара у десет сати, а нисам понео мало, верујте ми. Данас све за музику, за пиће и ортаке, јебеш сутра, кад дође...па, онда ћемо мислити о томе. Мноштво људи мисли да сам сељак јер слушам староградске и Бају, али верујте ми, не можеш се напити уз Ајрон Мејден или нешто друго...Сви ти бендови, сав тај рок , реп и остало је за аутобусе, блеје, добро, и понеке свирке, али не можеш се напити уз њих, нема тих емоција, не пожелиш да умреш док слушаш пинк флојд или неког другог, то пожелиш само када си пијан у некој биртији, јебига...

Само пуно срце, као вечерас, да ми је...Ништа ми више не би требало...Искулирао бих све скотове, све бичарке не бих ни погледао...Био бих срећан читав живот и умро бих срећан. Ал јебига, овај свет је говно и ту мораш да будеш говно да би опстао...а оно, није тако тешко бити гад, чак је и занимљиво то, овде и сада....Птицо моја, бели лабуде па нек траје само један дан, па нека ме сутра не буде..

Прочитај

О најбољем пријатељу

Било је пола три и ми смо били ту и тамо, по поду, на каучу, у фотељама, само што нас није било на лустерима. Уствари, једини разлог зашто нас није било на лустерима је тај што их није ни било у тој жмиркавој соби. 

И не, није то била једна од оних лудих журки са којих се вратиш са две распарене чарапе и двоје женских гаћа у рукаву од јакне. Напротив, била је то седељка, окупљање изгубљених, устондираних и оних такорећи несхваћених. Много чудака на тако малом простору, помало гадна комбинација.

Кад кажем гадна мислим на нешто отприлике овако: Један лузер се напио као индијанац и одгегао се до купатила да душу исповраћа. За њим је кренуо неки чудак који удара људе кад је нервозан и док је овај грлио вц шољу, шутирао га у дупе. Ваљда је морао да шора. Тик до њих је био један лик који се константно смејао и викао: "Не по плочицама! Неее, јаоооо!". Добар смисао за хумор, јашта. Што је најгоре однекуд се појавио неки лик сав умазан разним бојама, затрчао се и залепио за бојлер. Добар део вечери је та екипица провела покушавајући да га скине одатле.

Буђаво благ пример, али разумете на шта мислим. Као што рекох, било нас је тона, а ја не волим људе, и може један, један је добар, али више њих не, почињем да их мрзим све колективно док жваћу своје жваке и пију своја јефтина пића и дахћу као керови...Био сам ту ја и био је ту мој најбољи друг, знам га дуго и има он својих мана, али је увек био ту - добар момак. Рекох Зоки, идемо одавде. И Зоки је подигао своје дугачко тело, навукао своју кожну јакну и кренуо за мном смешкајући се весело.

Тетурао сам се улицом, он није био пијан. Пиво му се гади, ракију не воли, тако да је попио само два воћна коктелчића. Упитах га: "Што си пичка?", ништа није рекао. И даље смо ишли, он је повремено одмахивао главом, а ја сам ћутао. И даље ми је био најбољи друг, али јебига...Прошли смо поред пекаре, па поред коцкарнице. Рекох: "Сутра играмо покер у неке ситне паре", а он одма' отпоче: "Не, не, не, не, не, не...Други пут."

Полако се неки лош неурон откачио, а ја сам експлодирао. Ударио сам га у груди, јер нисам могао дохватити главу, узвратио је шамаром који ме је преврнуо. "Што си пичка?! Што си пичка?!", урлао сам док сам покушавао да устанем. Поново сам се залетео, он ме опет мутаво сложио. "Високе само туци по ногама", давно је рекао неки мудрац и то сам и учинио. Једном, па шамар, други пут, па шака, шамар, трећи пут и пао је. Засео сам на њега упирући му коленима у груди и ударао и ударао јако, баш јако...И даље сам викао: "Што си пичка?! Никад у животу ниси изашао из твоје обичне топле љуске, ниси попио пиво, ниси прокоцкао чак ни динар, ниси ништа учинио што те чини човеком, гњидо једна безгрешна!" И ударао сам све док ме руке нису заболеле, погледао сам их и биле су скроз крваве имао сам мноштво посекотина од његових зуба, носа, вилице...

Одрао сам га од батина. Сада смо квит. Може да се врати свом топлом животу, може опет да буде мој најбољи пријатељ.

Прочитај

Нешто мало

"Једини начин да се човек ослободи неке напасти је да јој једноставно попусти", рече Марфи и постаде мудрац. Ех, да то знају хиљаде и хиљаде девица које ходе овом нашом плодном земљом, не бисмо више нестајали истом брзином којом се кинези коте...Но, јебига, шта је ту је. 

Хтео сам нешто да ти причам сада, али сам тако заузет гледањем неке аниме, турпијањем ноктију и мрзи ме да пишем, тако да ћу вечерас, као и протеклих дана, да одморим мало. Фазон, релативно дуго већ пишем и баш сам се навикао, оно, ако прође дан да не напишем ништа, или макар не покушам, нешто ми фали и сав сам нервозан, као да сам какав дрогаш. 'Ајд, буд'те добри. Пишите ми. 

п.с. Мрзим турпијање ноктију, тај звук ми пара уши, мозак, душу, све живо. Отиш'о сам. 

Прочитај

Штета

Гробови...Њих стотине, хиљаде...И сви јуришају једни на друге, живи мртваци, дрогирани, пијани, храбри...И песници и лопови и педери у један кош, сви заједно као браћа, слушају вођу чопора који са позорнице виче: "ЈУРИШ!"

И ми јуришамо, залећемо се као слон у зид и ударамо, ударамо...Или ћемо изгинути или ћемо проћи главом кроз зид. И никог није брига, жив или мртав - исто ти је све, мислиш ако погинеш, учинио си нешто добро, нешто свето за будућност, а ако преживиш, опет добро, жив си, ниси пљунуо себи у лице, бранио си земљу коју волиш, а не знаш ни каква је та земља, не знаш њен укус, њен мирис...Не знаш ништа, а опет си спреман да погинеш, јер живот је најјефтинија ствар коју имаш да даш свету.

"У ИМЕ БОГОВА!" Сви смо потрчали, сви ми и још двадесетак хиљада робова, право на њихова копља, стреле и слонове. И лете прсти, уши, очи на све стране, крви до колена, и једни и други у име богова се залећу изнова и изнова...Нешто ме је саплело и пао сам у блато, ударио главом јако о земљу, брзо устао и залетео се међ' непријатеље. СЕЦИ, СЕЦИ! КИДАЈ ЗУБИМА АКО ТРЕБА! Тај огромни слон је пао испред мене, само сам застао на трен и онда је нека секира пролетела поред мене забивши се у једног тамнопутог гада. Један витез са крстом на грудима је пао поред мене и док сам гледао у њега, неки арапин ме је засекао по руци. Убио сам га.

Нешто је експлодирало недалеко од мене. Залегао сам на једног њиховог, погледао га, вриснуо и  удавио га. Мученик није сконтао ни шта се дешава. Придигао сам се и угледао неке топове како туку по нама. Било нас је само пар хиљада сада, и сви су  пуцали из неких мускети и неки суманути поп је трчао пољем и викао: "УБИЈ! ЗАКОЉИ!" Узео сам једну од тих мускети и покушао да пуцам. Био је добар осећај борити се на даљину. Могао бих тако читаву вечност.

Онда, наједном, из чиста мира, запљушташе неки рафали, и сви наставише борбу, као да се ништа није десило. Швабе су трчале на све стране, намештали су митраљезе и звали тенкове, а нас је било само пар стотина и борили смо се са рђавим карабинима. Није ми се то допадало. Никако. Полако је падао мрак, а ја сам по први пут у животу осетио страх од мрака.

Отворио сам очи, било је јутро, и било је мирно. Погледао сам око себе, ту смо били само ми, нас двадесетак, већина крвава, израњавана, некоме је фалило по нешто, да л' око, нокат ил' кило меса није ни важно, били смо ту и било је мирно. Почела је нека киша, и сви су постали нервозни, киша је гасила цигаре, киша је испирала ране и крв је поново кретала, киша је упропастила све. Било је ту једно дрво у близини, једна крушка и сви смо се скупили под њом као прасићи под мајком. А шта се ради са прасићима?

Неки авион је брзо прелетео изнад нас, испуштајући нешто испрва ситно, онда мало веће и још веће...То метално чудо је пало по сред крушке, сломило је и ништа се није десило. Погледали смо се и онда се нешто десило, постали смо прашина на ветру и одлетели километрима далеко. Поносни, заборављајући да на тој земљи сада живи неко други, а сутра ће ту бити неко трећи, пети...Ратујемо због линија на карти и баш нам је лепо. Ето, штета што нас више нема. 

Прочитај

Крај

И опет,
све се сведе на двоје људи,
на тебе и ту неку,
празан папир и празну чашу,
на две песме и једну длаку.

И то је све, баш све,
једноставност и суштина
сваког бедног уметника,
јер шта ти преостаје?

Ако кажеш да љубави нема,
замрзеће те баш они који то најгласније тврде,
и остаће ти твој папагај, мачак или пас,
и пар година да проживиш овај кошмар.

Можеш само да се надаш,
да ствараш и кукаш и пијеш и плачеш
живећи свој топли удобни живот,
да се фолираш да си романтик,
да ти нешто фали,
јер људи су мали и срећни, срећни
кад ниси сав свој.

Прочитај

Више не сањам

Још један обичан дан на факсу. Само изађем на врата, па још једна и још једна, удахнем хладан ваздух дубоко и издахнем кроз нос, јер немам паре за пљуге. Стојим само ту, ослоњен на неки стуб, нећу да се гребем, фин сам момак. Пар корака, чекам тролу, то је трамвај, али је сви код мене зову трола и баш им је лепо. Чујем неке гласиће, окренем се и видим две клинке, панк није мртав, једна је зелена, друга фура црвену чирокану, насмешим се само, симпатичне девојчице, и уђем у трамвај. 

У трамвају ништа ново, људи су и даље обични, пљују и лепе жваке свуда, седишта су и даље тврда, само нема гужве. Сео на једно од два слободна места и бацио поглед кроз прозор ловећи нешто занимљиво. Видим екипицу, четворица ћелаваца, мартинке, курчење, смарају неког смушеног лика од двадесет кила, а он им све одговара споро и никако. Изнервирао сам се благо, желећи да ту падне нека бомба и у три лепе и са скинсима и са њим онако смушеним, а онда сам се само мало трзнуо и угледао њу. Нисам могао проценити колико има година, негде од трин'ест до двадесет и пет, била је плава, кратка сукњица и халтери, хаос у главама загорелих студената, средњовечних електричара и пекара, хаос у свим мушким главама. Баш лепо.

Идем до булевара мало да изблејим, не иде ми се кући. То јебено предграђе ће ме сахранити једног дана. "Хало? Бејб, је л' могу да банем? Тек за сат, аха...Ништа, видимо се тад." Јеботе, шта да радим сат времена? Питам се, као да ми је први пут у животу да треба да издангубим неки сат. 

Идем од излога до излога, гледам боје, нису ми занимљиве, окрећем се и гледам око себе, гледам људе, јер људи су истински занимљиви. Металац и металка иду градом, њу боли чка, он гледа фенсерке крадом... Пажљив поглед скенира свашта, гледам их у очи и смешкам се, јер...ја знам. Дебели керови, мршави људи, пица, мрави...Коначно. 

Хмм...Поповић, Поповић...Оп! Право до петог дрвеним лифтом, осећам се као свињче које воде на клање и што је најгоре, радујем се томе. "Упадај", рече уз осмех и загрли ме. "Мислио сам да ћемо бити сами", говорим тихо, разочарано, гледајући неких десетак непознатих фаца којима не значим ништа више од оног паука иза бојлера. Ту смо седели мало, пили...Рекао бих "циркали", али то ми је тако геј и оставља лош укус у устима, тотално мрзим ту реч. Много је ствари на тој геј листи, све од поздрављања ортака љубљењем до ношења розе мајица и не мислим на геј као "педер си", него као геј - то је неприхватљиво и усраћемо те од зајебавања. Кренуо сам да пишам, нека риба у либерално шареном шмрче коку, шта ли, убила је паука иза бојлера и почела да се кикоће док сам ја шорао. Убрзо сам запалио гајби.

Вече, пичим полако, гледам бунтовника како шара по зиду, поново се насмешим, и то сам радио, а само ми је двадесет, стиже ми порука са неког непознатог броја, питам ко је - нека давно заборављена, сада усамљена дамица којој сам био тек неки трећи ил' четврти пик, рекох јој не, заузет сам нешто, идем да спавам. И чују се врата буса, зна да лажем, зна да имам паметнија посла него да слушам њене јаде и још да јој платим пиће, са чим? Триста кинти у џепу, Вук, Његош и Мокрањац су ту, срећни што ће остати уз мене. Гледам кроз прозор, далеко је кревет и тиха соба. Почињу прве капи кише, три циганчића хватају их из мени незнаног разлога, вероватно им је то само до јаја и немају разлог, као и већина ствари на овом свету. 

Зажмурим на трен, отворим очи и погледам поред пута, под слабим светлом уличне светиљке Бетмен стопира, али нико овде не зна где је Готам...Још пар стотина корака и ето ме кући, стигао сам. Легнем у кревет, пола сата превртања, устанем и одем да пишам, глава јелена стоји у кади, помало крвава, а на веш машини папир, пише - ударио чича јелена случајно, опусти се, биће добар паприкаш сутра. Кажем добро, онако гласно, и клик. Више не сањам.

Заборавих да додам, није се све ово дешавало мени, ово сам сад писао за неки конкурс.

Прочитај

Три бурека, за овде.

Једно вече човеку може да промени живот. Једно вече је мало, кажеш ти, а ја кажем - много је. Секунд је довољан. На пример, имаш један солидан дан у ком су ти највећи проблеми били флека од каладонта на папучи и који јогурт узети у пекари. И онда још, као шлаг на торту, одеш на једно изванредно место, поново се осетиш као да ти је десет година и одушевиш се тим једним подрумом у мрачној згради у блоку. 

И оно као живот постаје леп, није те више брига, почињеш да мислиш да ће све бити у реду, срећан крај и те муње. Онда само дођеш кући, и даље срећан, као на морфијуму који ти не да да осетиш бол, све сјаји неким светлом, легнеш на кревет и мислиш, луташ, изгубљен, луд, све то одједном, а опет свестан - будан. Повратак у реалност, дај да погледам мало кроз прозор (боље да сам се бацио кроз њега), нема ништа, идем на интернет. Пази, и ова прича има поенту. Већина мојих прича има поенту, веровали или не. Одем на тај сајт који врви од масона, страних плаћеника и скривених педофила, разгледам мало и нека глупача напише - почињем да пишем књигу! 

Фак јеа, сви пишу књиге и сви много знају. Само паметни ћуте. А и они су сисе...или мудраци. Не знам. Погледаш овај свет и ту имаш шест милијарди говеда (у најбољем случају) и око триста хиљада паметних. И сад, моја дилема је - да ли су они сисе што неће да воде та говеда или су мудраци који схватају узалудност свега, дрогирају се и играју полку не марећи за свет? 

Реално гледано, ја да сам паметан покушао бих да научим нешто та говеда. А после? После би ме болео курац. Али ето, данас си паметан колико лове имаш, те је та просветљена персона која има три куће и аудија (не претерујем) далаи лама за мене, па побогу објавила је књигу? Курац, одраћу ја леђа, објавићу књигу, па ћемо једног дана играти шах, јести прасе и пити коктелчиће као равноправни. Како је то дивно када смо сви једнаки. И стеже ме бројаница - Боже, попусти мало, разумем да сам грешио и да ћу направити више нереда у животу него што ћу помести соба и орибати гаћа, али разуми и ти мене, није овде лако. 

И поврх свега, појави се ова песма и...Кад си ми је послала пре годину и нешто, знаш шта сам рекао тада? Лепа песма. Био сам глуп к'о точак, био сам глупљи него сад, и сад кад би се ти или нека теби слична, ако таквих има, кад би се било која појавила и посветила ми ту песму, мислим да те се не бих ни сетио, само бих отишао са њом, знајући све као вечити студент животне школе, знајући све и вешто избегавајући испите. И онда, само седнеш доле и запиташ се...

Ма ко га јебе, мало каладонта, баш је до јаја. Онај са највише масти! Није битно што ћу да умрем сутра, важно да сам живео. Који холестерол и пичке материне, дај тај бурек 'вамо! 

Прочитај