Не мораш да стојиш ту, уђи - рекла је.
Океј, насмешим се глупо и уђем.
Она је паметна. Има леп осмех. Уме да плива. Кажем - па, шта радиш?
Хаха, па видиш ваљда? - смеје се она и служи неким типовима пиће.
Не знам шта да кажем. Глуп сам. Постављам глупа питања. Знам само да мумлам нешто и имам смртно озбиљан израз лица. Не умем да се насмешим и кажем нешто лепо. Знојим се, али у моју одбрану, заиста је било вруће.
Хоћеш ли ми донети кафу? - насмејем се у покушају.
Хоћу медени - чујем док одлази са широким осмехом на лицу.
Насмешим се. Успело је. Успео сам. Нисам баш толико глуп. Небо је плаво, чини ми се, из овог ћошка. И баш је сунчано. Можда ће ноћ бити баш лепа. Можда... Она и ја? Каква идеја! Само се бојим да сам сувише глуп да бих је реализовао.
Враћа се са неколико кафа. Смеши ми се док пролази поред мене. То је океј. Оставља најбоље за крај. Промене у мојој глави. Љубичаста, зелена и жута. Чоколадна крава како пасе бадеме. Она и ја како јашемо краља осова. Доручак од погинулих мрава у јаком руму. Све је савршено.
Спушта кафе све док не преостане само једна. Пригрли једног ћелавка, великог, дебелог, а он јој спусти руку на дупе. Шљапне је и каже - видимо се вечерас. Тек тако. Ту. Пред свима. Она се смеје и каже - наравно, вечерас у осам. Онда послужи кафу неком левом типу и прође поред мене.
Смисао ми се распада пред очима. Не постоје речи којима бих могао да опишем своје стање. Изузетно опасно. Страшно разорено. Врло тешко. То су све тек делићи онога што осећам. Кажем себи - доста је, и кренем напоље. У том тренутку стиже она и доноси кафу.
- Хеј, куда ћеш, баш сам се потрудила да ти направим лепу кафу - каже сморено.
- Не треба, хвала. Идем, журим негде.
Кафа је била лепа, и на њој је било нацртано срце. У осам те вечери, она је пројурила тркачком стазом као ветар. Пет дана касније је освојила медаљу. А ја сам се клатио на старим чаршавима три дана док ме неко није пронашао.
0 коментара:
Постави коментар