Седим за столом и гледам је у очи. Она ме примети, преврне очима и наспе си још једно пиће. Устанем, тетурам, не од пића, већ од глади, и запутим се за њен сто.
- Извини, имаш неки динар?
- Имам. Али ти не дам.
- Океј. Могу ли да седнем овде са тобом?
- Не, не можеш.
Седнем. Солидна је мачка. Она има тридесет, а ја двадесет и пет. Има добре ноге, носи неку уску хаљину. Ја сам у старом поцепаном капуту. Морам да га носим и лети, јер ће ми га украсти олош. А и ноћу некад буде хладно.
- Дај бре, купи ми нешто да једем.
- Нећу. Нисам више твоја жена Адолфе.
- Знам да ниси Миро. Нисам ти тражио да ме јебеш, већ да ме нахраниш.
- Боже сачувај. Ниси се променио нимало.
- Ти јеси. Пијеш као бесна и сисе почињу да ти висе. У тридесетој.
- Ма јеби се, дебилу!
Седимо и гледамо се. Прљав сам, имам ретку браду и воденаст поглед. И она има тај исти поглед. Али је лепа и чиста. Убија нешто у себи пићем. Обоје знамо шта. Одједном, шчепа ме за крагну и пољуби. Сцена изгледа ужасно, пијаница љуби скитницу. Али нама је тако лепо. Иако немам снаге, одвуче ме до тоалета и седне на мене. Мало поседимо, па се помиримо са чињеницом да нисмо више способни ни да се јебемо. Извуче ме напоље, плати рачун и пођемо у шетњу. Ја и даље једва идем црном земљом. Она шета мачкасто, у штиклама. Иако је страшно пијана. Онда угледамо човека у оделу како закључава ауто и креће ка бару.
Она повиче - хеј, господине, извините! Човек стане. Гледа је заинтересовано. Ја се затетурам и паднем. Лежим у бари. Прилази му и каже - желите ли да проведете угодно вече са мном?
Он се насмеје, одмери је од главе до пете, и каже - не хвала.
Она се насмеје такође и каже - у реду. Мада ја заиста не радим то.
- Не не, верујем вам госпођице - одговара мушкарац.
Затим она извуче мали нож и забоде га у човека у оделу. Једном, други, трећи пут. Човек пада без речи. Онда га шутне у главу. Па у стомак. Човек се више не помера. Можда је чак и мртав. Узима му новчаник и сат. Затим прилази мени, баца ми нешто пара и каже - види шта сам морала да урадим због тебе.
- Ниси морала због мене Миро - кажем полако.
Мало ми дрхти глас, али настављам - Ниси морала ни оног таксисту онда да убијеш. Вратио бих му паре.
- Можда... Али шта ћу кад те волим.
Сагне се и пољуби ме у чело. Гледа ме сетним погледом. Гледам и ја њу. Па онда крене низ улицу, мачкасто, ногу пред ногу.
- Волим и ја тебе. Видимо се Миро! У нашем граду. На пролеће!
- Видимо се Адолфе. И Адолфе... Име ти је срање.
0 коментара:
Постави коментар