Ходали смо низ дугу улицу. Имао сам кратку косу и сломљен нос. Она је имала врећасте панталоне и скакала је по барицама. Никада је пре у свом животу нисам срео. Насмешила ми се, опет. Насмешио сам се. Иако и нисам био баш леп. Иако се распадам, физички и психички. Било је нечег тако лепог и пријатељског у њој.
- Како се зовеш? - некако сам стегао песницу и упитао.
- Марта. А ти? - гледала ме је дубоким очима.
- Мартин. - нисам се звао тако, али било је неке симболике ту.
- Хаха, баш се потрефило, а? - насмешила се Марта.
- Јесте - рекао сам ја благо.
Ходали смо дуж булевара. Дан је био мало тмуран. Застали смо пред месаром. Марта је ушла унутра и купила нам мало саламе. Поделили смо је, била је баш добра. Ипак, био сам и даље тужан. Мој живот се осипао и срећан крај није био на видику. Мада, тих пар минута са Мартом су били баш добри. Онда је нека чупава жена истрчала из зграде поред месаре и лупила шамар Марти. Потом ју је ухватила за косу и вичући из свег гласа, почела да је вуче уз степенице. Марта је плакала. Ставио сам руке у џепове и кренуо даље. Ходао сам док ми се тело није почело трести. Био сам сигурно тридесет километара удаљен од месаре када сам се срушио. Онда сам плакао. Због Марте. Због себе. Због тога што сам био превише прождрљив и нисам дао мало саламе оном јадном керу у уличици. Због тога што сам научио, на тежи начин, да гледам своја посла. Због тога што се свет никада неће променити. Мало сам застао, ухватио удах или два између јецаја, па сам наставио. Сузе су се сливале. Овај пут само због Марте. Она је тако добра. И лепа. Јебеш све ово.
Пао је мрак у међувремену. Устао сам и потражио чесму. Напио сам се воде и кренуо назад до месаре. Заспао сам негде успут. Било ми је зима када сам се пробудио. Наставио сам да ходам. Стигао сам пред месару негде око осам ујутру. Мноштво људи је пролазило булеваром. Видео сам Марту како шири веш на тераси. Насмешила се и махнула ми. И ја сам учинио исто. Она је стрчала доле и стала испред мене. Стајали смо тако. Изгледа да је разумела да сам научио да гледам своја посла.
Рекла је - јеси ли добро?
- Наравно да јесам - одговорио сам - јеси ли ти добро?
- Наравно да јесам, оно од јуче није било ништа.
- Глумиш жестоку девојку. Вероватно хоћеш и мотор да возиш.
- Наравно, једног дана. Када одем одавде.
Онда се опет појавила чупава жена и залепила шамар Марти. Марта је пала на земљу. Жена ју је шчепала за ногу и почела да је вуче по земљи ка улазу. Нешто је крцнуло у мени. Потрчао сам и ударио ту чупаву грдосију по сред носа. Узвратила је. Уследио је прави бокс меч. Она ме је ударала у браду, ухо, врат, а ја њу у слепоочницу. Замахнула је високо, сагнуо сам се. Када се исправио, сачекао ме је директ, а нос ми је пукао као лубеница. Док је она ударала сумануто и свуда, ја сам настављао по свом. Слепоочница. Опет и опет. Тетурао сам се и клатио и ударао. Нисам хтео да паднем. Ударам још једном. Она пада као свећа. Готово. Не мрда се. Можда је чак и мртва. Придигао сам Марту, била је добро.
- Хоћеш да прошетамо? - упитао сам благо.
- Хоћу - одговорила је она исто тако.
Свет који се скупио око нас је на трен заћутао. Ми смо прошли поред свих њих. Ухватила ме је за руку. Ходали смо, негде.
Рекао сам - знаш, ухапсиће ме ускоро.
- Знам - рекла је тихо.
- Али ти настави да ходаш. Немој да се враћаш.
- Хоћу.
- Потражићу те једног дана. Ти само ходај. Чак и када је гадно, настави да идеш право.
Осећао сам се страшно уморно. У том тренутку су дојурила полицијска кола. Један плавац ме је ударио по ногама и ја сам пао. Марта се одмакла од мене када је видела кола како долазе. Гледала је своја посла. То је била права ствар. Док су ме убацивали у кола, учинило ми се да видим Марту како ми маше. То је био последњи пут да сам је видео.
0 коментара:
Постави коментар