Шеширџија

- Лако је теби, рече он, управо си га метнуо у плавушу у чипканим чарапама.
- Не буди бесан, другар, метнућеш га и ти, ево, завршио сам, можеш сад - одговорио сам.
- Јеби се Ву! Знаш ли зашто немаш пријатеље? Знаш ли?!
- Не, просветли ме Лу, молим те.
- Зато што си јебена пизда! Да ли постоји ишта на овоме свету што ти је свето?!
- Па...

Прошетао сам до ноћног сточића, извукао пиштољ из фиоке и звекнуо га. Право у главу. Само је полетео уназад. Крв на тепиху. Плавуша се правила да не види и пушила цигарету на тераси. Позвао сам је унутра.

- Седи.  

Села је на кауч и прекрстила ноге.

- Ово је био мој једини пријатељ. А сада га нема...

Гледала ме је незаинтересовано и палила нову цигару. 

- Да ли знаш шта се овде десило?

- Знам да је био жив када сам ја отишла. 

- То ће бити довољно. Хвала ти. Знаш и сама да ћеш завршити мртва уколико нека друга верзија дође до твоје комшинице, сестре или Бога.  

- Немам сестру. А и живим у поприлично лошем комшилуку.

- Свиђаш ми се. Зваћу те. Изађи сад.

Јебено хладан свет. Пун клише реченица. Ових пар гангстерских фора сам скинуо из филмова. Цео живот сам био само обичан тип са шеширом. Поприлично хладнокрван обичан тип са шеширом. Само то. И мали савет: уколико вам друг не врати шешир који сте му позајмили... Убијте га.

Да, Лу, постоји. Шешири.