Крај, са смешком

Данас сам дипломирао. Вињак. Диплома. Вињак. Било је добро. Зезао сам пијаног профу. Сео сам тамо, прекрстио ноге и испричао им све што имам. Нисам стајао као многи други. Било је као код куће. А очекивао сам неку опасну напетост. Крај је био спектакуларан. Стојимо, само комисија и ја, никог другог нисам позвао, и професор каже - "Колега, види се да владате материјом, те да овај рад нисте преписали, превели, украли..." Ја не могу да суздржим смешак, а онда се јебено сетим - па ја и нисам преписао и украо рад! А већ сам се смешкао, као, јебига, јесам, крив сам, али хвала за искрене речи. И у том тренутку се осетим некако неутрално. Нема среће што сам се цимао и урадио рад, сам, уз крв, сузе и зној (ниједног није било, шалим се). Некако ми само криво, јер да сам марнуо однекуд тај рад, ем бих могао да се смешкам и ликујем, а ем се не бих нарадио као коњ за тих петнаест минута формалности.  Дакле, ово је била важна лекција. 

Дођем кући, породица. Маторци се исцимали за неки добар хас, чак ми и дали неку кинту. Баш нисам очекивао. Седимо, једемо, и нестане струје. Баш као некад. Седимо око свеће, таман докусурили хас, и причамо. Баш као, и поред свих срања - породица. Прошлу ноћ ми неколико добрих пријатеља није дало да спавам, јер сам добијао поруке и позиве од пола једанаест до пола три. То су људи које волим. Које занима шта ја радим и који се радују када нешто постигнем. Исти је случај и са мном. Када год неко од њих нешто постигне, осећај је као да сам успео ја. А да би овде успео, јебига, заиста ти треба сопствена хрпа пропалица. А ја имам и више од тога, имам хрпу пријатеља. Звучи добро, зар не? И јесте.

Коначно сам слободан. Мислио сам да упишем неко зезање, типа библиотекарство, чисто рекреативно, због риба. И књига. Не. Јебеш то. Школовање је испунило своју сврху у мом животу. Било је до јаја, заиста сам уживао. Сада је време за неке веће ствари. Сада би чак и дан школског школовања био губљење времена. У обзир долази само животна школа. То је оно што ти треба уколико хоћеш да постанеш добар писац. Што би рекао Спајдер Јерусалим, парафразирам - "Писање је само пиштољ. Има само један метак у себи, али ако добро нанишаниш, то је све што ти је потребно. Можеш развалити чашицу колена свету." То је оно о чему говорим. Желим да развалим чашицу колена свету. И знам да ћу, уколико дам целог себе, и успети у томе. 

Можда отворим неку мини радњу са великим натписом - ПИСАЊЕ, свих врста и облика... Вероватно бих имао тону фрикова у радњи свакога дана, а инспирације ми никада не би мањкало... То звучи као нека јебачки добра идеја. Видећемо. Вечерас спавам као слободан човек. А сутра... Па, она црнкиња је тражила да јој напишем пар едиторијала о стању у Нигерији. Можда ћу баш то и учинити. Као човек који ради оно што жели. Са смешком. И Достојевски је био инжењер.