Леопард

Имаш осамнаест година, млад си човек, имаш свет на длану. Јутро је, буди те некадашња омиљена песма, планираш да устанеш. Повремено се тргнеш, погледаш на сат поред кревета и наставиш да се гризеш што ниси устао, а вероватно ни нећеш. Коначно, покушао си да устанеш - и пао са кревета. Устао си, стојиш на сред собе и хладно ти је. Постаје још хладније, јежиш се, али опет ти је нешто кликнуло у глави,  само стојиш ту, не мичеш се. Крв ти се заледила, ноге одсекле. Онда опет кренеш, полако. Полако се облачиш, као да бацаш крпе као на офингер, полако ходаш док папуче клапћу за тобом, полако улазиш у купатило клизећи рукама низ плочице, полако једеш механичким померајима вилице, полако излазиш из куће и сасвим полако, као да је време стало, окрећеш кључ. Тишина пече једно време, а онда он шкљоцну и време продужи својим током нормално.  

Вучеш ноге по земљи, оне се сусрећу, клецаво ударају једна о другу па поново настављају оно што би требао бити ход...Такође вучеш и пртљаг, велику војничку торбу у којој ти је, некада давно, твој тата донео један заостали нарезак са фронта, литар бензина и пар чаура. Видиш, ти нећеш служити војску, иако, знам, негде дубоко у себи желиш то, јер такви смо ти ми. И ето, идеш ка станици, вучеш себе механичким ногама, вучеш торбу, вучеш прошлост, тачније, оно мало што имаш од ње. На пола пута до станице летимичним погледом хваташ сат и превише времена на њему. Воз креће за два минута. 

Поприлично си далеко, размишљаш да ли се исплати трчати, знојиш се...Три дебеле вене су ти искочиле на десној руци. Стегао си торбу и потрчао. Трчиш као леопард. Мало смотано, додуше, али брзо као ветар. Торба лети кроз ваздух, зној ти цури низ чело, образе, врат и губи се дубоко у твојој кошуљи...Видиш воз, и згодну отпремницу возова како држи палицу са ставом. Баца строг поглед на тебе и дере се: "Хајде, потрчи...Шта си сад стао пред возом?! Треба да крене, знаш ли колики пут треба да пређе? Трчи!" Стајеш и сагињеш се. Једном руком се ослањаш на колено, док другом бришеш зној са чела. Питаш се зашто можеш да се потрудиш да потрчиш ка возу који би те одвукао далеко, пре него да останеш и исту ту снагу употребиш да се суочиш са светом. Док се ти питаш, воз одлази...

Више нема излаза, макар не оног лакшег. Благо се смешиш и погледом тражиш торбу. У њој је само једна слика, пар писама и парче торте. Угледао си торбу, далеко је од тебе, пребачена преко леђа једног циганина који је трчи. Потрчао си за њим. Још једна ветрењача вољна за битку. Штета само што не зна да си се овај пут вратио да останеш, да си се вратио - заувек. Победићеш, има само двеста метара предности. Трчиш као леопард. Мало смотано, додуше, али брзо као ветар...