Данас сам убио човека. Осетио сам јак грч у стомаку, а нејасна слика крваве лутке ми је играла пред очима. Нешто закључано дубоко у мени је покушавало да изађе, нешто што треба да остане доле у тами, заувек. Пришао сам тим мирним очима, том блатњавом телу и црним табанима, том беднику и зарио му нож у груди. Сачекао сам да прође његов врисак, да се укоче очи, да крв потече, а онда сам га извукао - на сред његовог сиротињског одела је зјапила рупа, велика рупа, која је задирала у његове груди и била саставни део његовог новог, хладног срца. Испочетка, првих пар секунди нисам ништа осећао - ни мржњу, ни љубав, ни бол, ни страх, ни олакшање...ништа.
Убиством првог који ми се супротставио отпочео сам револуцију. Нови светски поредак, са једном централном личношћу, једним идеалом, једном оловном руком која ће чврсто стегнути све беднике, похлепне свиње, криминалце, мрзитеље и остале. Кроз ситно сито процедити свет, направити селекцију, одабрати врсту, врсту која ће следити једну идеологију, идеологију која ће свет учинити бољим местом. Када сам убио њега, човека са којим са знао проводити сате скачући по дрвећу и играјући се, људи су знали, устали, скочили и запалили град, срушили зидове који их раздвајају, пресекли споне са прошлошћу и отпочели путовање са мном, месијом, спаситељем - Богом.
Тог дана је пресуђено свим главешинама овог двомилионског града. За неколицину сам ја оборио палац, док је народ за остале сам одлучио. Одабрани су, они знају шта треба да раде. Нису знали у какав их то свет ја водим, ни где је, ни да ли уопште постоји...Нису знали и није им било важно, на мој покрет руке би га створили ту, преда мном, само за мене, само за нас, достојне. Нисам имао времена да размишљам, догађаји су се сами низали и морао сам да будем ту, свестан и спреман да водим мој народ. Чуо сам шапутања, али нико није смео лично да ми каже - подигли су војске на нас. Сакупили су велику војску и кренули на нас. Они не знају да смо ми део новог света. Не једног новог света, него јединог новог света, најбољег од свих досадашњих. Ја сам Бог овде, пред њима и свуда, ја сам власт, ја сам све. Нико не сме да ми пркоси. Организовао сам народ, руљу бескичмењака са пар одабраних међу њима, и поставио одбрану у овом уништеном граду, граду револуције. Направио сам нешто вредно, нешто велико и снажно, имам велику количину енергије у рукама, енергије коју ћу употребити за прочишћење овог света.
Сада сам већ могао јасно да чујем марш војника. "Револуција! Нови свет је стигао, пожурите!", викао сам док су се приближавали. Када су били довољно близу да смо могли да их видимо дадох знак да их нападну. Безлична маса се слила као река на ту, сада већ једва видљиву, војску. Битка је трајала предуго, време је стало, а одабрани су лежали унаоколо. Након пар тренутака, време поново поче да тече, људи поново почеше да постоје, а крвава лутка се повуче у мрачан угао ока мога. Изгубили су. Сва та маса, нешто раније жива и течна, сада је била укрућена, мртва, попуњавајући градске улице којима се није могло корачати од лешева. Прошетао сам бојиштем, размишљајући. Ходајући главном улицом наишао сам на брдо од лешева, поприлично високо и неприступачно. Неколицина одабраних ми је помогла да се попнем горе. Нисам знао зашто сам то захтевао.
Ко сам ја? Ја нисам Бог. Ја сам само дванаестогодишњи клинац који стоји на гомили лешева. Знам шта људи желе. Или макар шта мисле да желе. Јутрос сам убио свог најбољег пријатеља да бих постао Бог. Сада немам пријатеља, а ни поданике, нисам више Бог. Или јесам? Јесам. Време је...Време је за велика дела. Написаћу писмо свету. Желим да знају коме ће се клањати једног дана. Тај дан може бити сутра. Тај дан јесте сутра. "Револуција! Нови свет је на дохват руке, зграбите га!"
0 коментара:
Постави коментар