Ја и још, можда, отприлике хиљаду душа, у овоме чудноме граду. Овде ветар не преврће лишће, овде нема поштара, овде је хладно. Узела је душу, престао сам да постојим. Овде има много керова, овде је увек тмурно, али никада не пада киша, овде је лоше, овде је лепо.
Људи не причају, само ћутке пролазе једни поред других. Неки седе, неки стално шетају, а новајлије ударају, трче, скачу, сагоревају и брзо постају као остали. Високе камене зидине окружују овај град, капије се отварају ретко и споро, а опет нико не успева да изађе, само улазе.
Две хиљаде година узело је данак, престао сам да постојим. Сада сам овде, међу мојих хиљаду људи, закључан у каменом граду. Имам кључ, држим га у руци чврсто, али нисам још спреман, нисам још у стању да изађем. Бићу једног дана. Онда ћу ослободити тих хиљаду душа, и поново бити исти као пре, само мало бољи. Уморан сам, спава ми се...А и ветар овде дува.
0 коментара:
Постави коментар