Ронин

Ронин. Самурај без господара. То сам сада. Смиреним корацима сам ишао улицом туђег града. Нису мирисале као улице мог града, нису изгледале као улице мог града, нису имале душу мог града. Мој град је далеко, ја сам далеко...

Тешки оклоп ми је стезао груди. Осећао сам се лоше, као мртав. Застао сам на трен, и мисао сама долепрша - отићи ћу до куће геиши. Оне умеју да цене правог мушкарца. Забавиће ме. Биће ми боље.

Моје име је Шињђа. Ја сам вероватно једини Ронин у граду, говорио сам. "Ох, како је то лепо", смешкале су се. Воле ме те девојке. Оне сваког воле. Без душе, без господара, као и ја. Лепе су...Само сам легао и упловио у свет задовољства, магије и додира. Пробудиле су ме у рано јутро, напојиле чајем, широким осмехом и мирисом трешњиног цвета. Узео сам катану и кренуо полако...

Малена Саико је ходала поред мене. Фина је. Знам је још од кад је била дете. Малено мусаво детешце које се играло на пиринчаним пољима. Још од тада...

- Хоћеш ли ме отпратити до трга?
- Наравно, лепа.
- Знаш, ја нисам тако безосећајна као остале. Волим да причам, да играм. А не да водим рачуна о свом понашању.
- Ти си геиша. Мораш да водиш рачуна.
- Знаш, никад нисам срела господара попут тебе. Очи ти сијају.
- Можда. Не знам.
- Знаш, један господар би могао да те узме...Ево, овде станује. Господска вила, ха?

Покуцао је. Након неког времена примише га унутра. Саико је стрпљиво чекала напољу. Шињђа се заклињао на верност господару. Све је било лепо. Он коначно има господара. Можда...Можда ће моћи да прими Саико у своју собицу. Можда и да се венчају једног дана. Ко зна...Будућност је изгледала светло, у сваком случају.

Пролазећи поред прозора, господар је видео геишу пред капијама. Мрзео је геише из дна душе. Мрзео их је јер су му однеле младост, а сада старост проводи усамљен и мрзовољан. Наредио му је да је погуби.

Шињђи избише капљице зноја на чело. Пришао јој је. Саико му се срећно баци у загрљај видећи заставицу новог господара на дршци његове катане. Измакао се мало, а затим извукао моћно сечиво и брзином муње је сасекао. Саико у сузама паде. Шињђи се једна суза скотрљала низ образ. Само то...Сада је самурај. Његов живот је одређен.


Шињђа је један од јунака најбоље игре на свету - "Battle realms / Battle Realms Winter of the Wolf" За ову игру зна веома мало људи, тек шачица тајланђана и руса који је одржавају живом, и ја - први фан из Србије, тачније први који је разуме и игра добро попут тајланђанина или руса. Има још неколико људи са Балкана којима се обрадујем, али они нису баш играчи у правом смислу те речи, не знају. Имам проблем јер желим да оснујем најјачи клан који је икад постојао у том свету, и знам како то да постигнем, само ми треба пар солидних играча, да креирамо тим који се разуме без речи. Не брините, нисам један од оних лудака, ја сам само љубитељ ове обичне игре, пре свега због приче, а потом и због њене једноставности, а уједно и комплексности. Писаћу још о јунацима ове игре, не зато да бих је популаризовао, него зато што желим и волим. Узгред, ова прича је везана за Шињђу само малим делићем, делићем његовог суровог карактера. Остало је моја измишљотина. Уживајте! И ако има неко заинтересован, нек се јави.