Представа

Стојиш на позорници, помало тужан. Имао си много времена да размишљаш о својим грешкама. Ти си, уствари, силовао ону собарицу и ти си, уствари, убио оног официра. Нико то не зна, постоје званични кривци, ти си чист, и ако ти и још две особе будете ћутали, бићеш безбедан. Размишљаш како да избегнеш ову сцену, некако ти не лежи, уноси само нервозу. Упитао си једног колегу да те одмени, нудио му лаган текст и сву своју зараду од представе, али не!, није хтео. И тако, ето те сада, стојиш сам на позорници, чекаш да се завеса подигне, сад ће, сваког трена, а тензија расте, плаче ти се. 

Ти си глумац, јак, добар, леп, паметан...Имаш све. Млад си, имаш лепу девојку, паре...И тако, завеса се диже, црвенило ти удара у образе, костим је ту, сав си разбарушен и прљав у робијашком оделу. Стојиш, аплауз стаје, а онда и даље стојиш...Људи се питају шта се догађа. Већина мисли да је то део представе, а остали се гласно буне. Знаш да мораш да кренеш. И крећеш. Идеш степеницу по степеницу ка горе. Стајеш пред гиљотину, просипаш немарно масне редове црног текста механички, и знојиш се. Капи зноја ти клизе низ образ, пруге око врата су одавно мокре, не можеш више, паника те хвата... Питаш се шта да радиш. Застајеш поново, пред очима стоје она и он држећи се за руке, спојени несрећом коју си им донео. Признајеш кривицу у себи, плашиш се казне, желиш да им кажеш да ти је жао...На сцени и даље грмиш, публика је запањена, одушевљена тобом - тако стварном сценом, правим приказом.

Завршаваш говор, тишина влада, прилазиш гиљотини, џелат стоји поред. Убеђујеш себе да је ово само представа, да гиљотина није права, да је кривица коју осећаш само одраз добро уиграног лика...Још један корак, онда застајеш на трен, суза ти крену низ лице и ето, клечиш пред гиљотином. Џелат ти намешта главу - перфекциониста, жели да све буде савршено. А ти? Ти си мокар од зноја и суза, срце ти лупа, жели напоље. Ово је све мање представа, а све више погубљење. Гледаш у лажну воштану главу која ће се откотрљати публици пред ноге, благи смешак окуражења ти се појављује на лицу.

Џелат ти ставља црну врећу на главу. Мрак и тишина, осећаш се мртво. Све је мокро и слано, више се не знојиш, више не плачеш, али и даље се заостале капи сливају низ твој нос, капке и образе и завршавају у твојим очима и устима. То је једино што ти гарантује да ниси мртав. Више не размишљаш о њима, остала је само кривица. Звук сечива, струјање ваздуха, снажан ударац о дно гиљотине. Све је мокро. Пар повика усхићења, онда тишина. Гледаш у једног старца у последњем реду, његов кашаљ ремети тишину. Завеса се полако спушта.