Суштински важна песма

Хладним данима
пуштам се низ пут...
Ходам кроз стаклени зид
и опстајем потпуно обавијен маглом.
Стојим загледан у путоказ на раскршћу
и све одједном има смисла.

Суштина сломљеног стакла говори да
не можеш начинити корак назад.

Суштина магле говори да је сваки пут
којим идеш онај прави.

Суштина путоказа говори да ћеш ипак
негде стићи, ма како и ма куда ишао.

А суштина песме не постоји.
Твоје је само да корачаш.
Лева, десна, лева, десна...
И за час ћеш бити шампион у ономе што
многима тешко пада -
да корачају равномерно кроз читав живот.

Али,
ко сам ја да ти серем о животу.
Твоје је да засереш нешто.
И то је сасвим у реду.

Моје је да пишем песме.
И нисам нешто добар у томе.
Као ни ти у корачању.
Па, изгледа да је време за спавање.
Или смрт.

Прочитај

О чекињи редова

Па, јутарње сунце је једно од оних заиста пријатних ствари које можеш доживети ако си довољно мазохистичан да устанеш јако рано. С обзиром да је заиста потребно устати јако рано и стати у ред да би се добио било какав званичан папир, ето прилике за јутарње чаролије. Тако је Кокиш Александровић стала у ред испред полицијске станице и посматрала излазак сунца док су се људи све више ројили попут пчела око кошнице. Сунце је било лепо, округло и наранџасто, што је чинило људе преко педесет година заиста мрзовољним. Коначно, након неколико сати чекања, у пола осам су се отворила врата станице. Дебела службеница је рекла - формирајте леп ред и приступите унутра. 

И тако, миц по миц, људи су улазили у уред пун глатко избријаних униформисаних полицајаца и излазили и поново улазили стварајући интезивну збрку гласова, мириса и слика у главама просечних чекача редова. Чекач редова је, дозволите да објасним, у овој земљи одавно постало занимање, сасвим обично, попут пекара или столара. Фора је да се само појавите или окренете број телефона и изнајмите чекача редова, који ће целу ноћ провести испред неке званичне институције чувајући ред за вас, наравно, за одређену надокнаду. С обзиром да је ово велики град са ужасном администрацијом, чекач редова је перспективно занимање које не захтева нарочито образовање, али је зато врло важна реторика кроз коју се морају избећи евентуални проблеми са службеницима и што плаћеним што неплаћеним чекачима редова. Све у свему, један од јефтинијих начина да будете сами себи шеф. 

Сада када смо то рашчистили, вратимо се на оно што је заиста важно. Пар минута након што се сунце престало бити наранџасто и постало жуто, Кокиш Александровић је закорачила у канцеларију, стала испред одређеног поприлично згодног муркана који и није обраћао пажњу на њу и просула му газирано пиће са много шећера у фацу. Док је то чинила, поприлично неуверљиво је рекла - Ти прљава свињо! - а потом је смирено изашла и иако грађена као кромпир, отрчала у непознатом правцу. Када се коначно обрела у сигурности највећег парка у граду, из џепа је извукла телефон и окренула један специфичан број. Обављено је - рекла је задихано. Браво - одговори саговорница - је л' патио? О, поприлично - одговорила је Кокиш Александровић. Новац је залепљен испод клупе - објавила је саговорница пре него што је спустила слушалицу. 

Док је узимала новац, осетила је притисак хладне цеви на потиљку. Ни макац - рече дубоки глас. Крајичком ока је угледала два типа иза ње. Један је имао пиштољ на воду, био је пун сенфа. Бојала се да је онај пиштољ прислоњен на њену дивну недавно опрану и потпуно незамашћену косу напуњен нечим много горим, на пример кечапом или фарбом за расцветале крајеве, за коју није била сигурна ни да постоји. Мирно је пошла са отмичарима. Ходали су неколико минута, па су се возили аутомобилом неколико часова и коначно су се зауставили на једном напуштеном паркингу. Оно што се тога дана десило на неименованом паркингу покрај аутопута ће остати вечита мистерија, али Кокиш Александровић никада више није јела помфрит са истим жаром као некада. Поред тога, никада је више нико није видео, ни у реду ни ван њега. Назовимо то величанственом комедијом овог смешног друштва или пак замерањем погрешним људима, свеједно, али ипак није ово толико крвав свет колико се чини. 

Прочитај

Како сам покоравао свет

Постојим, па баталим све. Па запалим цигарету, ужасан смрад катрана се осећа, и одлучим да је крајње време да постигнем нешто и заиста не желим да баталим све. Онда баталим све. Кажем јеби се доручку, бријању, писању, пиву, књигама, друговима и мање-више целом свету. Коначно успоставим упориште против света поред топле пећи забленут у филмове о мачкама и Дивљем западу, кад се појави пролеће и моје упориште попусти... Узмем да радим склекове, прво десет, па двадесет, па тридесет... Ту негде станем. Следећа три дана болови ми померају душу, осећам се потпуно живим и поново кујем планове за стављање света под ноге. Болови прођу, прескочим један дан сматрајући да је то само безначајна вежба и погађате, опет сам доле, батаљујем све осим голог живота. Онда кажем себи - јеботе, Стамболајџа Раткаше, дај постани жив. И што би рекли у Библији - И гле, жив бејаше. У суштини, можда то и не спомињу баш тако у Библији, али сам прочитао то негде. 

Видиш ме на врху света, справљам еликсир живота, јер ми никад није доста живота, желим да живим још и још и заувек ако може, а ако не, онда макар много, застрашујуће много. Миксујем кефир, зеолит, неке гљиве, мислим да сам много луд... Плацебо ефекат делује, осећам се као највећи човек на свету, најснажнији, најкомпетентнији да будем онај који ће срушити свет у шеснаестој рунди... Онда курац, осећам неки страшан бол са леве стране на препони, нека кила је прорадила или тако нешто... Потом лежим. Спавам... Гледам теве. Осећам се као житељ неког села које су Римљани тек покорили и поклали већину становника. Осећам да је отпор узалудан, јер шта је један мали човек наспрам целог света? 

Онда се затекнем, како лежим, након излуђујућег секса (за мене, за њу и не баш),  мала дамица ми лежи на грудима које немам и на ребрима које имам, а ја разговарам слушајући њен смех. 

- Сада... Запалио бих цигарету... И лежао бих мало овако... И онда бих устао, обукао гаће и покорио свет. 

- Да. Је л' теби некад неко рекао да си луд?

- Да, чуо сам то понегде. А да ли верујеш да бисмо ми заиста могли то направити? 

- Шта?

- Па покорити свет!

- Али ја нећу да покоримо свет. Ти иди покори ако хоћеш, ја нећу. 

- Причаш као девојка распамећена од сеса. 

- Па, само причам. А осећам се мало другачије.

- Па, јебига. Што би рекао мој другар - не можеш погрешити са јебига. Али и даље сматрам да треба да покоримо тај свет. 

- То је у реду, претпостављам.

- То је прави борбени дух! 

- Несуптилно ћу ти рећи да се јебеш.

- У реду. То је, претпостављам, у реду. 

Размишљао сам да задам први ударац зарађујући новац. Почетничка грешка, признајем. Почетнички ударац је требало задати испуњавајући неки од сопствених снова. "Бити писац, ха? Да. Бити писац. Писати сваки дан. Стално. Тако ћу задати први ударац. Много је удараца испред нас и неко ће пасти у шеснаестој рунди, а то нећу бити ја. Не ја." Изговарао сам те луде речи док сам стајао на тераси, потпуно сам или док сам шетао кера, опет, потпуно сам или док сам био у купатило, опет, погађате, потпуно сам. Свеједно је где сам био, могао сам их изрећи само ако сам био потпуно сам, јер људи се плаше помахниталог лудака који схвата узалудност свега осим борбе за себе, борбе са том позамашном кравом званом Свет... Мисле да би такав човек могао учинити нешто сасвим наопако тој крави чији смо сви део. И иако сам само бува на тој великој крави, замисли само наслов у новинама СЕНЗАЦИОНАЛНО, БУВА ЗАЈАХАЛА КРАВУ И ПОЈУРИЛА КРОЗ ПРЕРИЈУ! То је, рекао бих, једна од оних ствари које се скоро никад не догоде. Али то сам само ја. А живот је дуг.

Прочитај

Лупам на капије смисла оптичким кабловима

Осећам се као последњи црв у последњој јабуци на свету, а неко у позадини свира најтужнију песму на свету на најмањој виолини на свету која представља апсолутни бол у курцу за црва или човека или бога... Седим у краткој мајици у хладној соби и ту је нека кафа и вода коју сам покушавао поправити лепим речима и заиста немам духа који би ти рекао да ће све бити у реду, онако одистински... Могу те слагати, за твоје добро, да ће бити све у реду... Али ја знам истину. Знам да ништа неће бити у реду никад јер да је предодређено да све буде у реду не би се људи замајавали производећи чоколаду или књиге или хероин, све те алтернативе за реченицу која тврди да ће бити све у реду... 

Шта то уопште значи? Вероватно да ће се све одиграти онако како ономе коме је упућена реченица одговара и под том претпоставком тај човек треба престати бити несрећан, луд или бесан, огорчен, животно обесхрабрен и смртоносно разочаран? Јебеш све то. Ако ти не кажеш јеби се свету који ти одавно показује средњи прст, онда заиста ти ту не можемо помоћи ни Бог ни добар филм ни ја. Нико ти не може помоћи. 

И где је смисао у хистерисању над испитима? Над бедним послом? Над женом твог живота? Где је смисао у плачу над судбином имагинарног лика из романа?  Где је смисао у тепању води не би ли се морално воздигла? Фрагменти смисла леже под твојим дупетом на каучу, одмах до даљинског... А ти гледаш теве и и даље тражиш некога ко ће ти рећи да је све у реду... И трудиш се да не размишљаш...

Човече, какву бих књигу већ сада могао написати... О себи, о људима чије сам приче чуо... Синоћ ми лик причао како замало случајно да се убије. Тај неки сан о тој некој књизи је моје "биће све у реду"... Једино то ме извлачи кад год звекнем доле, али баш доле, међу најнасмејаније људе на свету, капираш? 

Види ово:
"Џејн, мртва си већ 20 година,
а ја те памтим боље него ма коју другу
једина ти си схватала сву узалудност нашег постојања
друге су се жене само нервирале због бесмислица
упорно хистерисале над глупим ситницама"

Скапирај колико људи пати зато што им јело није слано или зато што нема кабловске на два сата... Колико смо бедна раса, брате... Ситничава... И сам сам такав, све ме нервира, волим савршенство, па макар био кромпир у питању, нека то буде савршен кромпир... Ако је то живот, нек буде добар онолико колико се то може... Недовољно пара за летовање у Камбоџи, али сасвим довољно да скокнеш до Беча на један дан. Да, недовољно за море чак. Да, чак и за јебену Грчку. Али у Камбоџи живе мршаве краве и мајмуни, опусти се, ионако нема шта да се види. И уби ме то одсуство смисла, тражим га у потрази за смислом, ма како то глупо звучало... И опет ништа... 

Мислим, штакори ме појели, што не учим за испит сутра што је... Знаш шта? Учинићемо неке велике ствари. Ти и ја. У ствари, наравно да нећемо, сви смо прдоње на интернету... И ето ти поенте, они што имају смисао, па макар он био у петунијама, сасвим сигурно не проводе дане гледајући у мачке и море и секс на интернету... А ми? Ми ћемо бити сасвим у реду, обећавам.

Прочитај

Јебеност тишине ауторитативно пулсира мојим интернетом

Понекад се осећам тако глупо. Оно као да сам изневерио себе. На Вукајлији ми вичу људи врати се, плачу од смеха, као до јаја им је... Ја те нове људе који се смеју мојим форама ни не знам (отишао пре три године), оно... И тамо сам, кад сам тек почињао, писао као змај. Сваки дан, по цео дан. И брзо сам се пробио, пар дана сам био чак и у првих сто... Да сам наставио тим темпом, данас бих био у првих десет, гарантујем. Али нисам наставио. Тако је и са блогом. Када сам тек почео, био сам популарнији него сад. Јесте, многи су ме пљували, али су ме и многи готивили. Сад ни не пишем као што сам некад. Некако, све што радим је глупо и бесмислено. Вероватно зато што сам одрастао. И поново постављам себи питање и ево смејем се као луд - И шта сад ми, нинџе, да радимо? 

Прочитај

Зашто треба да набавиш мачку

Мачке су изузетне, фантастичне...

Нису верне као пси,

али су господари времена,

живота и смрти...
Макар им то можеш видети у очима,
по начину хода,
пажљивом одржавању беспрекорности крзна...

Наравно, никада им нећеш бити раван
и сасвим сигурно никада неће учинити
нешто изузетно за тебе
као што би то умео кер...
АЛИ.
Мачка је посебна јер је мораш освојити...
Мораш учинити све што је у твојој моћи да јој угодиш,
да би једног дана добио награду за све те месеце и године...

Знам, звучи сулудо,
али замисли тај трен
када након толико бриге и труда
твоја мачка коначно дође,
сама од себе,
легне ти на груди
и преде
и цео свет поприма димензију тог благог вибрирања
при фреквенцији од двадесет до двеста херца
и чак да ништа није у реду
одједном све је реду,
живот је једна линија над којом имаш апсолутну контролу...

И ако си довољно срећан
да проведеш добар број година са једном мачком
осетићеш како вам се душе спајају,
видећеш своју мачку или свог мачора
како спава на идентичан начин као ти (или ти спаваш на идентичан начин као он/а?)
видећеш исти поглед,
исти покрет,
исте мисли једне душе у два тела
и онда ћеш схватити колико је лепо
заједнички владати светом
иако ћеш до краја свог живота морати
чистити длаке са кауча
и ићи у продавницу само по млеко
и бити вечни вратар
бићу које би кер могао уништити,
које би ти могао уништити,
а које и даље суверено влада над читавим светом
већ хиљадама година.

А сада иди и пронађи своју мачку
и загрли је чврсто
а онда бежи
јер ће ти одсећи уво.

Жути образ мачора Мићуна зиме господње 2014.

Прочитај

Кокос авантура из другачијег угла

Отац Манастије и Нарендије Сташић је био амбасадор. У суштини је био богати продавац перика и ботокс препарата, али о томе се у њиховој близини није говорило, иако су обе сестре то врло добро знале. Живеле су на мору, у близини Еквадора и било им је сасвим лепо током свих тих врелих дана и ноћи. Њихова мајка је била краљица на неком црначком острву у близини, па је због обавеза често одсуствовала од куће. А и отац је често лутао по Холивуду продајући лепоту и иновативне перике од коњске длаке, па су сестре биле често препуштене саме себи.  

Манастија Сташић је била три године старија и пет центиметара виша од Нарендије Сташић која је била сасвим мала, попут једног од оних малих црња које виђате на филмовима. Манастија ја била буцмаста, паметна и страшно организована, а Нарендија је била слободног духа, имала је размак између зуба и често је ишла у пустоловине. Сестре су седеле поред базена, а Манастија је проверавала у роковнику обавезе и наглас их набрајала:

1. Устати - решено

2. Опрати зубе - решено

3. Доручковати фино јер доручак је најбитнији оброк дана - решено

4. Ручати фино јер је ручак врло важан оброк у току дана - решено

5. Лежати на лежаљци - решено

6. Попити лимунаду и освежити се - Хм. Наро, идем по лимунаду, 'оћеш и ти?

Нарендија је добацила да неће и покрила се часописом по глави. А када се Манастија вратила имала је шта да види. У ствари, да не види. Њене сестре није било.

Само је часопис лежао отворен ту и то је све. Манастија је померила часопис и шокирано узвикнула - МОЈА СЕСТРА СЕ ПРЕТВОРИЛА У КОКОС! Почела је узнемирено да скакуће унаоколо све док се није оклизнула и упала у базен. Онда је отишла да се пресвуче па је наставила да узнемирено скакуће. У међувремену је почела да пада киша, па је она, не знајући шта да ради, унела кокос у кућу и отишла да им направи по сендвич.

Дани су пролазили, а Манастија је увидела да постоји могућност да су је бог или ванземаљци наградили што је била добра девојчица па су јој давежа од сестре претворили у кокос. Кокос је био кул. Јели су сендвиче заједно (Манастија би им направила по сендвич, па би, пошто Кокос често није био гладан, појела и његов то јест њен), играли се (Манастија га је бацала у вис и хватала и котрљала и свашта), пливали у базену и сунчали се по цео дан. Родитељи су били толико заокупљени послом да нису ни приметили ту наглу позитивну промену њихове кћери. И тако су дани пролазили, а Манастији је, иако супер у овом издању, недостајала сестра која ће је некад почупати за косу и вриштаво се смејати и гађати је бананама.

Две године касније, Манастија је делила сендвич са својом сестром Кокосом (у коју је у међувремену страшно стекла поверење и причала јој је најповерљивије тајне и слично) и таман кад је говорила - Коко, ти нећеш појести тај сендвич, је л' да? - десило се чудо. Однекуд је искочила Нарендија, права Нарендија, са размаком између зуба и скроз накежена - ПА ДЕЕ СИИИИ МАНООО! Што причаш са кокосом? 

Манастија је била у толиком шоку да се онесвестила. Када се пробудила, Нарендија је седела поред ње. 

- Ти... Ниси се претворила у кокос? 

- Хахахаааа... Побогу, наравно да нисам. Само ми је било вруће и смориле су ме те твоје форе са читањем обавеза и побегла сам у Норвешку и тамо су ме сви звали Мали црња јер су сви тако бели Манастијаа, као снег! 

- Ма ти лажеш. Ја баш волим моју сестру Кокоса. 

- Ало. Па ја сам Кокос, Нарендија. Је л' капираш? 

- Нарендија?

- Да, ја сам. И остајем. Да се играмо стално.

- Можеш да останеш ако ћеш се звати Кокос. И мораш ми правити сендвиче стално. - усхићено је говорила буцмаста Манастија. 

- Исусе Мано, сахраниће те та шизофренија.

- Ћути ту Кокосе један.

Прочитај

Ништа не остаје исто

Седим и слушам Дајмонс ин д скај,
пуштају на неком радију
и заиста се осећам живим,
иако сам доручковао месни нарезак
чији састав заиста не желим да знам,
мада то сазнање ништа не би променило,
и даље бих га јео
јер човек и нема неког избора
када је у питању јефтина храна...

Попио сам чоколадно млеко зато јер ето
и посматра ме свети Јован са календара,
поприлично је чупав у овом приказу рекао бих
али ни то ништа не мења,
исти је то светац.

Ни стаклена боца на којој плавим маркером пише
РАКИЈА не може променити ништа
ни убити ствари које чуче у мени...

Ништа не може променити у мени мене ни у свету свет.
Свестан сам да помало глупо звучи,
али потребни су људи да мењају људе
и све остало је бесмислено,
тешко и безизлазно...

И свет се врти око неког чајника малих димензија,
због моје мајке или неке сасвим пете
госпође, снајке или бабе
и сасвим је довољно то знати
и моћи мирно спавати.

Прочитај

О крофничастој супер девојчици

Упознао сам пре пар година једну буцмасту девојчицу. Зове се Мивица. У ствари, Милица, али због малих зубића којих као да је имала баш много није умела лепо да каже слово "л". Када сам се је упознао мислио сам да је она само још једна необична буцмаста девојчица (не постоје обичне буцмасте девојчице), али се касније испоставило да сам се грдно преварио. Тад сам био поприлично мали и клемпав и увек сам носио неке огромне качкете. Мама ме је терала да носим качкете, јер је мислила да чкиљим због сунца. А ја сам чкиљио мало због сунца, а много јер ми је то било некако кул. Са Мивицом сам се често свађао јер је увек варала кад играмо жмурке и леденог чике. Увек је измишљала кућице кад бих је таман запљунуо или ухватио. И нисам је баш волео ни готивио (ову сам реч научио од сестре, она све готиви). И тако.

Моје мишљење о Мивици се драстично променило једног лепог дана када сам се враћао из чколе. Чуо сам неку вику иза ћошка и отишао да видим шта је. И онда сам је видео како бије неког старијег дечака. 

- АААААјоооо, јесам ти рекја да не гураш у б'ато Мишу и Машу сваки пут кад иду из шкоје?! - викала је седећи на неком клипану кога је штипала за образе и развлачила их до крајњих граница. Он је јадан тад почео да плаче и обећао да неће више никад. Онда га је почупала за косу и рекла - Они су сада под заштитом СУПЕЈ МИВИЦЕ! И не смеш никад да их дираш. И идем сад у посјастичарницу на којаче мајо. 

И тако се то десило. Онда сам ја отишао кући и Мивица и ја само постали најбољи пријатељи заувек форевер. Мислим, она је и даље варала кад играмо тако неке игрее, али јој нисам ништа говорио, да и мени не штипа образе. Све је било супер док није дошла зима. 

Зима је била баш онако супер, хладна и било је пуно снега и леда и мог'о си да се санкаш колико хоћеш. И да правиш снешка и свашта. И тако сам ја ишао кући из чколе са другаром Жиком, када сам видео пар злих дечака и девојчица како спремају заседу и причају како ће затрпати Мивицу снегом. Имали су тону грудви. Ма какви тону, СТО ТОНА су имали! А ја сам се уплашио шта ће да раде Миша и Маша и остали деца ако Мивицу затрпају снегом. Па сам пожурио да јој кажем. Жика је трчао за мном, али га је мама обукла као пингвина, па се само гегао и био је баш спор. 

А онда се појавила Мивица однекуд. Нисам стигао да јој кажем и они су се појавили и онда сам ја као Брус Вилис у филму где има експлозија скочио да је спасем. Пар грудви ме је погодило и пао сам на дупе. Онда ме је Мивица ухватила за руке и одвукла у заклон. А Жика је пао још пре напада, па се само откотљао на безбедно. Кад им је понестало грудви, Мивица је изашла да их јури, а они су се разбежали. 

Сутрадан је дошла код мене пошто нисам смео напоље. Грудва ме је погодила у око, па сам имао плаво около. Дала ми је крофну и питала ме хоћу ли да будем њен дечко. Ја тад нисам знао шта значи бити дечко, али сам у сваком случају пристао. После ми је Мивица објаснила да морамо да се држимо за руке и да се љубимо у уста и свашта. И да једемо колаче заједно. А имала је буцмасте црвене обрашчиће и била је лепа. А и нико није смео да ме дира, јер ме је бранила СУПЕЈ МИВИЦА - БОРАЦ ПРОТИВ КРИМИНАЛА И РАЗМАЖЕНИХ МАЛИХ ХУЛИГАНА! А ја сам носио и даље качкете велике и све је било исто само што ме је Мивица терала нон-стоп да једем јер нисам био буцмаст. И тако. 

Прочитај

О фузији тешких мислилаца

Имам неке мисли великана... И имам много мисли обичњака. Неке сулуде идеје. Јебеш га... 

Знаш, ја могу све када ме неко посматра. Сваку идеју могу да реализујем. Сваки подвиг. Да учиним нешто што сматрам да треба учинити. Усамљено мушко друштво повести и банити код неких клинки око логорске ватре (у сред Београда). Дозвати голог лика са десетог спрата који се допао случајној пролазници (мојој ортакињи). Убедити продавца да нам да попуст од педесет одсто. И слично. Није ствар у доказивању, одмах да то разјаснимо. Него ето, утрипујем да то друштво зависи од мене (јер иначе су људи такви, сви се боје да иступе) и онда учиним све што могу. У суштини, могу да урадим било шта осим писања. Кад пишем док је неко поред мене, те реченице су ужасне. Тај смисао је ужасан. То су речи душе која се отима присилном раду... А ти неки људи су више од једном седели и викали - дај да пустимо генија да нам напише нешто... И онда ми се као нешто одушевљавали. Мрш маму вам јебем, с којим ме правом називате генијем? Шта сам ја урадио тако значајно или иновативно или било какво да ми ти или он или она кажете да сам геније? И шта се ког курца одушевљавате или квази одушевљавате речима које немају смисла, које су тако празне и набацане, у неприродним околностима, када нисам сав свој, када речи нису моје?

Сад тренутно, већ неколико дугих дана вртим једну идеју по мозгу... Нешто сам размишљао и замишљао, желео бих да отворим неки клуб. Тачније, удружење. Клуб у ком бих могао окупити занимљиве људе, назовимо их неафирмисаним интелектуалцима и уметницима. Не желим у том клубу чисте људе. Мислим на људе који немају порока. Макар то била само храна. Или зависност од неке серије. Желим људе који имају страст за нешто. Не чистунце који би закерали овом или оном члану удружења што пије, пуши или се дрогира. Или превише чита или превише пере руке или шта год... Хоћу људе који су у стању да виде дубље од те љуштуре, тих ситница попут одела или порока или фризуре и начина говора. И организовао бих састанке сваке недеље. Нешто као, четвртком у осам. И оно, то сви ти чланови да држе у малом мозгу и да дођу кад год им дуне. Кад осете потребу. Увек на истом месту четвртком у осам часова да буде окупљање. Независно да ли ћу се ја појавити. Докле год се појаве макар два члана, све је у реду. Дођеш, седнеш, попричаш са неким, размениш идеје, тешке мисли о животу... Неке ствари о којима не можеш да разговараш са било ким. Покушаш, ил' не разумеју ил' се смеју ил' ти вичу не сери филозофе... И не морам се ја сматрати неким изузетним човеком да им пожелим свима да се терају у три лепе пичке материне. 

И тако. Не мора клуб имати неке специјалне теме, шта знам... Можемо почети однекуд па куд нас разговор одведе... Хоћу најдепресивнијег човека ког знам у том клубу, да ми цитира велике људе и бројеве страна на којима се налазе те велике речи у дебелим књигама... Хоћу једну девојку са плавичастим очима да прича о књижевности или музици и да реши сваки проблемчић на који налетимо као јединствен колектив удружених неприсиљених великана (садашњих, будућих и бивших)... Хоћу ђембелу девојку која се боји да уђе у продавницу, али зато зна које су књиге добре и зна које су песме добре и зна да ископа занимљиве ствари из неког временског нафталина и није јој проблем да о њима прича сатима.... Хоћу у том клубу једног технолошки поткованог човека који има чуло за уметност иако се бави тим напорним послом, човека коме у оку видиш то нешто крупно што скрива ћутањем... Хоћу једног удаљеног човека који уме, а неће да пише, човека који разуме многе ствари и има петљу... Хоћу човека који носи исти капут већ седам година, пије и пуши много сваког дана, има подочњаке и низак раст, ал' и уличну памет за извоз, на тоне... Мислим, да хоће, он би био милионер за пар година. Хоћу жену која је попут пргаве мачке, која се страшно добро снашла у мушком свету и успут скупила подоста животног искуства... Хоћу коцкара који свира синтисајзер и вечито неко хоће да га убије, а он све више зна о филозофији несрећног човека... Има њих још тона, али не видим сврху набрајању... 

Све што је важно јесте да их окупим. Јер иако тренутно нису баш битни за овај свет... Па, можда дигнемо револуцију једног дана, из чистог хира. Шалим се, серем, како год... Да су ови људи на правим местима, гарантујем да би свет био друго место. И хоћу, ето, из неких својих себичних циљева тај клуб да проради... Некако, хтео бих, кад смо већ ту, да извучем све добре приче, сво искуство из њихових костију, искуство за које би ми требале године да скупим и проживим... Јер да би постао велики писац, мораш много слушати. Само ето, не треба слушати баш свакога. Ту многи погреше. Треба слушати себе. И оне за које ти одлучиш да су паметни људи. Или будале, али са искуством. Свеједно. И заиста морам отићи у Румунију, чини ми се да се тамо крије нека важна ствар за мене и моје писање. Време је да престанем да бленем у ламперију и одем да спавам. А један великан ме посматра са зида, иако је био највећа пропалица свих времена. Пропалица која је дефинисала модерну књижевност. 

Прочитај