Осећам се као последњи црв у последњој јабуци на свету, а неко у позадини свира најтужнију песму на свету на најмањој виолини на свету која представља апсолутни бол у курцу за црва или човека или бога... Седим у краткој мајици у хладној соби и ту је нека кафа и вода коју сам покушавао поправити лепим речима и заиста немам духа који би ти рекао да ће све бити у реду, онако одистински... Могу те слагати, за твоје добро, да ће бити све у реду... Али ја знам истину. Знам да ништа неће бити у реду никад јер да је предодређено да све буде у реду не би се људи замајавали производећи чоколаду или књиге или хероин, све те алтернативе за реченицу која тврди да ће бити све у реду...
Шта то уопште значи? Вероватно да ће се све одиграти онако како ономе коме је упућена реченица одговара и под том претпоставком тај човек треба престати бити несрећан, луд или бесан, огорчен, животно обесхрабрен и смртоносно разочаран? Јебеш све то. Ако ти не кажеш јеби се свету који ти одавно показује средњи прст, онда заиста ти ту не можемо помоћи ни Бог ни добар филм ни ја. Нико ти не може помоћи.
И где је смисао у хистерисању над испитима? Над бедним послом? Над женом твог живота? Где је смисао у плачу над судбином имагинарног лика из романа? Где је смисао у тепању води не би ли се морално воздигла? Фрагменти смисла леже под твојим дупетом на каучу, одмах до даљинског... А ти гледаш теве и и даље тражиш некога ко ће ти рећи да је све у реду... И трудиш се да не размишљаш...
Човече, какву бих књигу већ сада могао написати... О себи, о људима чије сам приче чуо... Синоћ ми лик причао како замало случајно да се убије. Тај неки сан о тој некој књизи је моје "биће све у реду"... Једино то ме извлачи кад год звекнем доле, али баш доле, међу најнасмејаније људе на свету, капираш?
Види ово:
"Џејн, мртва си већ 20 година,
а ја те памтим боље него ма коју другу
једина ти си схватала сву узалудност нашег постојања
друге су се жене само нервирале због бесмислица
упорно хистерисале над глупим ситницама"
Скапирај колико људи пати зато што им јело није слано или зато што нема кабловске на два сата... Колико смо бедна раса, брате... Ситничава... И сам сам такав, све ме нервира, волим савршенство, па макар био кромпир у питању, нека то буде савршен кромпир... Ако је то живот, нек буде добар онолико колико се то може... Недовољно пара за летовање у Камбоџи, али сасвим довољно да скокнеш до Беча на један дан. Да, недовољно за море чак. Да, чак и за јебену Грчку. Али у Камбоџи живе мршаве краве и мајмуни, опусти се, ионако нема шта да се види. И уби ме то одсуство смисла, тражим га у потрази за смислом, ма како то глупо звучало... И опет ништа...
"Џејн, мртва си већ 20 година,
а ја те памтим боље него ма коју другу
једина ти си схватала сву узалудност нашег постојања
друге су се жене само нервирале због бесмислица
упорно хистерисале над глупим ситницама"
Скапирај колико људи пати зато што им јело није слано или зато што нема кабловске на два сата... Колико смо бедна раса, брате... Ситничава... И сам сам такав, све ме нервира, волим савршенство, па макар био кромпир у питању, нека то буде савршен кромпир... Ако је то живот, нек буде добар онолико колико се то може... Недовољно пара за летовање у Камбоџи, али сасвим довољно да скокнеш до Беча на један дан. Да, недовољно за море чак. Да, чак и за јебену Грчку. Али у Камбоџи живе мршаве краве и мајмуни, опусти се, ионако нема шта да се види. И уби ме то одсуство смисла, тражим га у потрази за смислом, ма како то глупо звучало... И опет ништа...
Мислим, штакори ме појели, што не учим за испит сутра што је... Знаш шта? Учинићемо неке велике ствари. Ти и ја. У ствари, наравно да нећемо, сви смо прдоње на интернету... И ето ти поенте, они што имају смисао, па макар он био у петунијама, сасвим сигурно не проводе дане гледајући у мачке и море и секс на интернету... А ми? Ми ћемо бити сасвим у реду, обећавам.
0 коментара:
Постави коментар