Како сам покоравао свет

Постојим, па баталим све. Па запалим цигарету, ужасан смрад катрана се осећа, и одлучим да је крајње време да постигнем нешто и заиста не желим да баталим све. Онда баталим све. Кажем јеби се доручку, бријању, писању, пиву, књигама, друговима и мање-више целом свету. Коначно успоставим упориште против света поред топле пећи забленут у филмове о мачкама и Дивљем западу, кад се појави пролеће и моје упориште попусти... Узмем да радим склекове, прво десет, па двадесет, па тридесет... Ту негде станем. Следећа три дана болови ми померају душу, осећам се потпуно живим и поново кујем планове за стављање света под ноге. Болови прођу, прескочим један дан сматрајући да је то само безначајна вежба и погађате, опет сам доле, батаљујем све осим голог живота. Онда кажем себи - јеботе, Стамболајџа Раткаше, дај постани жив. И што би рекли у Библији - И гле, жив бејаше. У суштини, можда то и не спомињу баш тако у Библији, али сам прочитао то негде. 

Видиш ме на врху света, справљам еликсир живота, јер ми никад није доста живота, желим да живим још и још и заувек ако може, а ако не, онда макар много, застрашујуће много. Миксујем кефир, зеолит, неке гљиве, мислим да сам много луд... Плацебо ефекат делује, осећам се као највећи човек на свету, најснажнији, најкомпетентнији да будем онај који ће срушити свет у шеснаестој рунди... Онда курац, осећам неки страшан бол са леве стране на препони, нека кила је прорадила или тако нешто... Потом лежим. Спавам... Гледам теве. Осећам се као житељ неког села које су Римљани тек покорили и поклали већину становника. Осећам да је отпор узалудан, јер шта је један мали човек наспрам целог света? 

Онда се затекнем, како лежим, након излуђујућег секса (за мене, за њу и не баш),  мала дамица ми лежи на грудима које немам и на ребрима које имам, а ја разговарам слушајући њен смех. 

- Сада... Запалио бих цигарету... И лежао бих мало овако... И онда бих устао, обукао гаће и покорио свет. 

- Да. Је л' теби некад неко рекао да си луд?

- Да, чуо сам то понегде. А да ли верујеш да бисмо ми заиста могли то направити? 

- Шта?

- Па покорити свет!

- Али ја нећу да покоримо свет. Ти иди покори ако хоћеш, ја нећу. 

- Причаш као девојка распамећена од сеса. 

- Па, само причам. А осећам се мало другачије.

- Па, јебига. Што би рекао мој другар - не можеш погрешити са јебига. Али и даље сматрам да треба да покоримо тај свет. 

- То је у реду, претпостављам.

- То је прави борбени дух! 

- Несуптилно ћу ти рећи да се јебеш.

- У реду. То је, претпостављам, у реду. 

Размишљао сам да задам први ударац зарађујући новац. Почетничка грешка, признајем. Почетнички ударац је требало задати испуњавајући неки од сопствених снова. "Бити писац, ха? Да. Бити писац. Писати сваки дан. Стално. Тако ћу задати први ударац. Много је удараца испред нас и неко ће пасти у шеснаестој рунди, а то нећу бити ја. Не ја." Изговарао сам те луде речи док сам стајао на тераси, потпуно сам или док сам шетао кера, опет, потпуно сам или док сам био у купатило, опет, погађате, потпуно сам. Свеједно је где сам био, могао сам их изрећи само ако сам био потпуно сам, јер људи се плаше помахниталог лудака који схвата узалудност свега осим борбе за себе, борбе са том позамашном кравом званом Свет... Мисле да би такав човек могао учинити нешто сасвим наопако тој крави чији смо сви део. И иако сам само бува на тој великој крави, замисли само наслов у новинама СЕНЗАЦИОНАЛНО, БУВА ЗАЈАХАЛА КРАВУ И ПОЈУРИЛА КРОЗ ПРЕРИЈУ! То је, рекао бих, једна од оних ствари које се скоро никад не догоде. Али то сам само ја. А живот је дуг.