О чекињи редова

Па, јутарње сунце је једно од оних заиста пријатних ствари које можеш доживети ако си довољно мазохистичан да устанеш јако рано. С обзиром да је заиста потребно устати јако рано и стати у ред да би се добио било какав званичан папир, ето прилике за јутарње чаролије. Тако је Кокиш Александровић стала у ред испред полицијске станице и посматрала излазак сунца док су се људи све више ројили попут пчела око кошнице. Сунце је било лепо, округло и наранџасто, што је чинило људе преко педесет година заиста мрзовољним. Коначно, након неколико сати чекања, у пола осам су се отворила врата станице. Дебела службеница је рекла - формирајте леп ред и приступите унутра. 

И тако, миц по миц, људи су улазили у уред пун глатко избријаних униформисаних полицајаца и излазили и поново улазили стварајући интезивну збрку гласова, мириса и слика у главама просечних чекача редова. Чекач редова је, дозволите да објасним, у овој земљи одавно постало занимање, сасвим обично, попут пекара или столара. Фора је да се само појавите или окренете број телефона и изнајмите чекача редова, који ће целу ноћ провести испред неке званичне институције чувајући ред за вас, наравно, за одређену надокнаду. С обзиром да је ово велики град са ужасном администрацијом, чекач редова је перспективно занимање које не захтева нарочито образовање, али је зато врло важна реторика кроз коју се морају избећи евентуални проблеми са службеницима и што плаћеним што неплаћеним чекачима редова. Све у свему, један од јефтинијих начина да будете сами себи шеф. 

Сада када смо то рашчистили, вратимо се на оно што је заиста важно. Пар минута након што се сунце престало бити наранџасто и постало жуто, Кокиш Александровић је закорачила у канцеларију, стала испред одређеног поприлично згодног муркана који и није обраћао пажњу на њу и просула му газирано пиће са много шећера у фацу. Док је то чинила, поприлично неуверљиво је рекла - Ти прљава свињо! - а потом је смирено изашла и иако грађена као кромпир, отрчала у непознатом правцу. Када се коначно обрела у сигурности највећег парка у граду, из џепа је извукла телефон и окренула један специфичан број. Обављено је - рекла је задихано. Браво - одговори саговорница - је л' патио? О, поприлично - одговорила је Кокиш Александровић. Новац је залепљен испод клупе - објавила је саговорница пре него што је спустила слушалицу. 

Док је узимала новац, осетила је притисак хладне цеви на потиљку. Ни макац - рече дубоки глас. Крајичком ока је угледала два типа иза ње. Један је имао пиштољ на воду, био је пун сенфа. Бојала се да је онај пиштољ прислоњен на њену дивну недавно опрану и потпуно незамашћену косу напуњен нечим много горим, на пример кечапом или фарбом за расцветале крајеве, за коју није била сигурна ни да постоји. Мирно је пошла са отмичарима. Ходали су неколико минута, па су се возили аутомобилом неколико часова и коначно су се зауставили на једном напуштеном паркингу. Оно што се тога дана десило на неименованом паркингу покрај аутопута ће остати вечита мистерија, али Кокиш Александровић никада више није јела помфрит са истим жаром као некада. Поред тога, никада је више нико није видео, ни у реду ни ван њега. Назовимо то величанственом комедијом овог смешног друштва или пак замерањем погрешним људима, свеједно, али ипак није ово толико крвав свет колико се чини.