Патка 102

Не умем. Дан је надвисио ноћ и ноћ је прогутала дан, а ја и даље не умем. Мисли су ми као расуто стакло у свемиру, тако нестварне и неспојиве... Мрзим ове дане када не умем. Мрзим тада и непријатеље и пријатеље и свет, а понајвише мрзим себе. Где год се осврнем могућност плива, скаче и шапуће речи, али инспирација је као жена, нежни кретен који чини ствари лепим када је ту и нежни кретен који тако често одлази... И ја не могу без ње. Нисам навикао. Морам да пишем, имам осећај да ће ми речи избити на уши ако их не запишем што пре... То је мало теже када имаш само фрагменте и немаш воље ни инспирације за било шта... Ово није добар месец за моје писање. Дешава се управо оно чега се плашим, неке жене су ту и факултет је ту и зима је ту и сви су ту и одвлаче ме од неопходности живота мог. 

Ово је као када ћомана скидаш са допа. Запослиш га нечим другим и чекаш да престане да мисли о томе... Чекаш да престане да буде ћоман. А њему на челу пише ћоман. Он је предодређен за ћомана, он воли што је ћоман, то је његов живот да га списка, исто као што је ово мој живот да га спискам... конташ? Плашим се да је већ почело оно одвајање, живот ти виче да живиш, а ти би да додаш још који ред на блог који нико не чита... И не желиш да црнчиш и ожениш се и умреш, желиш само да лежиш као некад и гледаш у црвену ламперију... 

Сви ви претерано компликујете животе једноставних људи, пустите их да једноставношћу доведу себе до висина, пустите... Једноставност је лагана...Погурајте ме, видите да сам запео... 

Прочитај

О невољи

Невоља...
Сваки пут када ме погледаш
упишеш реч невоља
у моју душу...
Невоља ти је име...
Чисто да знају једног дана,
када умрем,
да си била ту читав живот...
Али ти нећеш бити ту читав живот.
Отићи ћеш чим ти се укаже прилика.
То ме чини тужним, невољо.
Можда си већ отишла,
само ја то не примећујем.
Волим те невољо.
Знаш ли то?

Прочитај

Сунце није срећа

Седим у стриптиз бару и то се чини сасвим природно, осим што није. Моја жена ће се за пет минута појавити на тој сцени, обгрлити шипку и измамити бале и паре од свих ових уморних филозофа радничке класе. Узмем још један цуг вискија, очајан је, и даље не могу да се навикнем... До мене седи мала жена патуљак или само жена патуљак или само мала жена, али боље, најбоље је рећи како ствари стоје - мала жена патуљак седи до мене и зове се Луна, пише јој на личној карти коју држи на столу, јер сви мисле да је клинка и нико неће да јој сипа још једно пиће. Поприлично је улетвљена. Бармен изгледа као сова, толике очи има... Никако да се опустим од њих. Очи велике, буљаве и зелене, са три слоја подочњака. Јебана сова. Јебани стриптиз бар. И надам се, нејебана моја жена. Као да је битно. Људи умеју толико да драме око секса или најобичнијег пољупца... Мада, капирам поенту, није ствар у чину већ у ономе што стоји иза, јер чим ме вараш значи да ме не волиш, да си ме сита или да ме мрзиш и још стотину ствари, а не значи ама баш никада да ти се јавила жеља и да си једноставно шчепала првог који је наишао. Неправда!

Гледам у Луну, а бар мирише на паре, похлепу и грех... Не уклапа се овде. Изгледа чисто. Почиње шоу. Моја жена изгледа добро и скоро потпуно је гола. Имам неки чудан осећај да је никада нисам видео голу, тако ми чудно и далеко изгледа... Вуна од напурлитаних аустралијских оваца се продавала свуда, чак и на оваквим местима. Пажњу су ми скренули нека двојица шеширџија гласно склапајући уговор. Били су занимљивији него моја гола жена око које се сада вртео један мексиканац кога су млатила двојица из обезбеђења. Узмем још један цуг. Луна... Изгледала је као мећава, сунце или клетва стотину индијанских племена... Толико опасно. Мексиканац је и даље хватао моју жену за груди. Двојица снагатора су тукла и тукла, али он није посустајао. Понекад човек мора завршити посао. Настао је општи метеж и збрка, није се више знало ко чије груди дира ни ко чија пића пије ни ко кога бије ни ко ће све то да плати... Неко крикну: "Мурија!", и наста стампедо, а стотину јаука се разлегало кроз бар... 

Река крви тече дуж дугачког шанка, а вече је тек почињало. Луде ноћи у овом граду се не завршавају без крви, љубави и кајања. Мислим да бих се могао коначно развести и оженити мини женом којој и даље треба лична карта када наручује пиће... Сасвим сигурно. Но, сва срећа што ово није један од оних промашених живота и ја нисам један од оних промашених људи иначе би било зајебано, стварно бих то учинио, кунем ти се...

Прочитај

О великим сновима

Знаш, свет је ужасно гладан остварења. Сви јуре овај или онај велики сан... Мораш наћи начин да побегнеш од свега тога или ћеш постати као они. Неоствареност и несрећа коју она доноси са собом имају привлачне силе и ако ниси довољно јак повући ће те у вртлог, вечни круг снивања и самопрезира.

Гледам како стварно ствари почну да се поправљају када нађеш неке прихватљивије снове. Са великих сиса на мале или било какве, са објављивања књиге на суво викенд пискарање по сајтовима, са идеалног посла на било какав мање прљав посао... Дугачак је списак. Прилагодиш снове и удараш у месо. Остварен си. Можда је то као када учиш да ходаш. Нико није одмах потрчао. Корак по корак идеш, уз константна посртања. И тако би, макар теоретски, могао преко малих циљева доћи до великих и бити срећан и остварен.

Откад сам одустао (немо' случајно да ми се јави неки мангуп са спиком - друже, млад си да би умро, себе сахрањујеш, живи, Исус је велики и томе слично), све некако иде. Иде. Некад узбрдо некад низбрдо, али иде. Када имаш велике снове некако ти се све ово што ти је под носом чини небитно. И уствари, док конташ како да се дочепаш оног што желиш, пропустиш најбитнију ствар - живот. Океј, знам да живот нема много да понуди, уоквириће те и ишарати борама и нећеш бити сасвим срећан никад... Фора је да пронађеш нешто. Зато постоје религија, библиотеке и кафане, аутопутеви и курве. Инстант срећа.

Читав живот осећам се надпросечно. Иако све говори баш супротно, погледаш ме и јасно ти је како стоје ствари. Упркос томе нешто је чинило да се читав живот осећам за нијансу изнад других. Не знам да ли је то само самопоштовање, али сам сваким даном све сигурнији да је у питању егоцентричност. Најтежи облик. Увек сам мислио да сам створен за велика дела, знаш... Као и сви, вероватно. Прва грешка. Мислим да у животу нисам видео успешног човека који је од малих ногу говорио - бићу велики, као што сви просечни чине. Углавном су великани великани због неке игре судбине, сасвим случајно остварени или су се пак генијалношћу и ћутањем остварили, уз мало среће пре смрти... И већином су умрли као бедници. И то нам нешто говори, зар не? Но, свако од нас би пристао на бедну смрт зарад бистовања битним у овом свету, ја, лично, бих то учинио и за много мање, за упис у бедну историју ове наше тужне расе...

Људи ме често сматрају фуњаром, фукаром и нечим много грђим зато што говорим то. Јебала те историја те те јебала историја, шта ти значи што ћеш бити у неком уџбенику или некој књизи, бићеш мртав исто као и сви остали... Тако говоре. И ја се слажем, али схватите једну ствар - премало ми је све што овај свет има да понуди данас или сутра. Потребно ми је пар година постојања након смрти да бих коначно био задовољан. Вероватно не бих био срећан, можда чак ни задовољан. Тако је то са великим стварима. Увек се мал'ко смориш, јер очекујеш ватромет. А ватромет постоји само у причи. Но, био бих мртав, па ме то не би много потресло.

Да наставим. Одмалена сам сматрао да сам бољи од других. И тек када легнеш на кауч са самим собом и наплатиш си терапију скупоцено, тек онда знаш на чему си... Океј, кажеш, признајем, ја сам чедо просека. Тумор зван Велики снови успешно уклоњен. Пацијент има велике шансе да гекне током првих месец дана... Ако преживи, биће поприлично срећнији. Хвала вам докторе и...терајте се у мајчину. Капираш ли колико је добро и истовремено ужасно бити просечан? Зато сви беже од тога. Боје се ужасности обичности. Некако, људи жуде да буду у друштву надпросечних, необичних, јер се тако и сами осећају боље, више, снажније... Често су се скупљали око мене. Имао сам ту ауру која говори - ја сам другачији. Наравно, када би ме добро упознали и провалили у обичност моје утробе само би се окренули и отишли. Или би остали, помало разочарани, па бисмо заједно били обични.

Обичним корацима обичњака ка обичним циљевима, преко ситних снова и инстант срећки до звезда... Мораш гледати у пут којим идеш. Јер ако гледаш у звезде, може ти се десити да упаднеш у блато и читав живот мислиш како се крећеш за звездама, а уствари стојиш заглављен у блату и не видиш то и умиреш тужан... Избегни замке пута и ухвати си звезду. Али пре тога, попиј пиво, прочитај нешто и води љубав слушајући радио... Радио чини да се осетиш мање сам, чак и међу људима... Музика је једна од тих инстант срећки. Треба је форсирати исто као и друге ситне ствари које можеш да приуштиш са својом обичном платом. Живи. Исус је велики!

Прочитај

Црвена плава црвена

Искреност је ствар коју највише ценим. Ја сам Митоман, побогу, потражите на интернету шта то значи. Верујем у своје приче. Трудим се да живим своје приче. Слажем се, то је потпуно имбецилно, али шта да човек ради на овом досадно сивом свету? Мало маште и можеш си створити било шта. Тако то код мене функционише. 

Седи ми мала у крилу и говори - са њим сам се и са њим сам се, а са њим ћу једног дана.... Она је лоша. Не фолира. Погледа ме у очи и каже - очајан си, када сам заиста очајан. Исто тако ми каже - добар си, када сам добар. Комплетна искреност. Поруке се своде на - када и где? А састанци на седење на неком месту и гледање у очи или у неку удаљену тачку и причање. Ја причам, када завршим, онда она прича. Причамо. И још понешто.

Колико је грдно када нађем неку фантастичну мачку и форсирам је до граница у жељи да је видим како пуца, како се претвара у бичарку, желећи да видим оно најгоре у њој ни сам не знајући зашто... И онда тако, с времена на време наиђем на неку одговарајућу даму и све се одвија као у бајци... све док јој не споменем љубав и мене у истој реченици. Онда постају але. Држање хладно, речи као жилети, а текст идентичан код свих. Не знам да ли је мој его толико велики да мислим како се све ложе на мене или се заиста ложе на мене и надам се да никада нећу ни сазнати, јер оно што додаје ноту занимљивости је управо то вечито питање...

Занимљива ми је та игра лажи којом се сви служе... Код мене је то некако ишчашено. Потпуно сам искрен према људима када им говорим шта мислим о њима, потпуно сам искрен када одговарам на питања која они постављају мени, али сам тотални лажов када постављам питања сам себи. Мислим да ћу једног дана, када одговорим искрено на питања која постављам себи схватити да свет нема смисла, да сам тако обичан и просечан и скочићу са неке високе зграде и постати мрља у историји... Но, надајмо се да тај дан никада неће доћи. 

Ма колико лажљивице биле занимљиве, увек ћу радије седети са лошом, али искреном. Оне су као бедем, ослонац који добро служи и вечито греје... Када бих трансформисао једну од оних лажљивица којима се допадам у искрену бичарку која би умела да ме воли, био бих најпознатији научник на свету. Наравно да се то никада неће десити. А ако се и деси, нећу никоме рећи. Чуда се дешавају само једном. Одређеним људима. Остали, попут мене, могу створити понеко. Али када би се то десило... Заиста бих почео да верујем у чуда. Верујем у Бога, али такође мислим да га боли курац за нас. Повремено сврати, оправи штогод и продужи даље. Не ствара чуда, не трипујте се.

Искрен да будем, појма немам ни шта сам вам рек'о ни што сам вам рек'о. Ваљда вам верујем. И баш ме брига. Могао бих да смањим вулгарност у мојим текстовима. То управо чиним. Мада, искрено, боли ме курац за смањење вулгарности. Ко не воли нек шета. Брате. Спавам. Ако ускоро не заспим скапираћу да је овај свет бесмислен и да сам тако обичан... А онда ћу покушати да попијем плаву пилулу и заборавим све... Морате ме спречити у томе. Сувише сам вредан да бих трунуо у сновима... Црвена је спас.

Прочитај

Лежим и седим и стојим и слушам...

Корачам кроз поноре мрака, а депресија свија своје нежне руке око мене. Депресија, божанствена увертира у срећу. Да не постоји она нико не би умео да буде срећан. Били би срећни идиоти и празни, али нико други. Нико вредан помена. 

Лежим или седим или стојим и схватам да ме читав живот проналазе курве. Леже или седе или стоје уз мене и говоре ми - знаш, ја кад сам се јебала са тим и тим десило ми се ово или десило ми се оно... Лежим или седим или стојим и климам главом. Курве се лепе за мене, јер сам човек који нуди љубав. Изгледам као срећни идиот, кретен и пробисвет са добром душом, кунем ти се да постоји посебна категорија у женском свету за добродушне кретене... Ја разумем да оне мисле - е, овакав ми треба. Јест' да није ни за курац и ништа не зна и сав је скењан и смешан, али је човек који би ме волео. Љубав је најузвишенији мотив и никад достигнути циљ у животима већина људи... Могао бих писати о љубави хиљаду и једну ноћ иако сам само једном или ниједном волео неког... Али не можеш створити љубав. Да ли капирате то, ви лепе жене са нарушеним моралом и размазаном маскаром? 

Седе ми у крилу и кикоћу се, љубе ме и причају по читав дан о чарима блуда... Не разумеју... Не разумеју мене, не разумеју ништа или пак разумеју све, па зато и седе ту, тако близу... Гледам их и нисам љубоморан ни на једног мушкарца са којим су биле. Не знам зашто. Слушам их и гледам их и завлачим им руку у гаћице, савршено суптилно, углавном на неком ужурбаном јавном месту... Понекад помислим на пар оних, ретких, за које бих душу продао ђаволу, пар оних које су имале ту искру у оку и ужасну лепоту сопственог постојања... А онда наставим да слушам приче изгубљених душа. Понекад, али само понекад су те душе на месту, рођене тако, курвањске, рођене рђаве... Остале су само залутале, изгубљене одлазиле у кревет са сваким који би обећавао свет или макар добру забаву... Ствар је идентична као са пићем. Увек мислиш - ма шта је још ово једно, након свих оних од раније... И никада не можеш предвидети ону чашицу која ће бити превише, од које ће ти бити мука и повраћаћеш и мрзети себе и свет. 

Седим са тим оштећеним женама и привлачи ме та несавршеност, несиметричност, негативност и горчина помешана са веселошћу духа... Не волим сломљене играчке, али прија бити у њиховом друштву... Напослетку, слични се проналазе. Колики је свет и опет имаш ројеве, људи се крећу у ројевима, рој ових, рој оних... Како је добар осећај седети и гледати у неког ко изгледа као да разуме или изгледа као да га боли курац и за тебе и за разумевање... Нема лажне бриге, нема лажног разумевања или искреног неразумевања које намиришем на сто километара... Погледаш неког у очи и видиш одмах. Ако нема оштрине, ако је само равна линија тупавости присутна, онда знаш да требаш паковати прње и нестати из његовог или њеног друштва. 

Понекад се питам да ли да ставим прстен некој од тих искусних дама, можда и неког пробисвета у стомак... Понекад се питам има ли смисла уопште очекивати роматичарски идеал који је свако од нас креирао у глави... Понекад се питам има ли смисла седети и слушати приче о блуду на минус два степена у олињалом парку... Понекад се питам да ли је љубав имагинарна ствар, ствар коју су измислили песници, јер им је било страшно досадно... 

Прочитај

Празнина

Седим и осећам 

њен мирис на себи. 

Мирис њене лепе коврџаве косе 

и Лаки Страјка. 

Добра је мала.
Можда јој одглумим представу звану љубав.

Ма, зајеби.
Умрећу празан.

Прочитај

Застани

Гледао сам у њу. Гледала је у мене. И ништа. Љубав нам је промакла за милиметар. 

Седим сада заваљен у столицу на точкиће, довршавам флашу вина и слушам једну песму изнова и изнова. "По мери твојој, по грудима, моја је шака створена..." Седамнаест је часова и двадесет и четири минута, мој живот и даље нема смисла, а напољу дува несносан ветар. Могу ли наћи мачку која ће умети да ме воли...

Као кер седим покуњен иако знам да немам разлога ни користи од тога... Ако те поново будем срео...Волећеш ме опет. Знам. Овај свет је помало срање када ти ниси ту негде, близу. Ништа не умеш, идиоте, сећаш ли се... Како сам сат времена гладан шетао са тобом по граду, јер ти ниси умела да нађеш пекару... Како сам заспао на клупи у центру града, јер си каснила два сата на састанак... То уствари и нису били састанци. Седели би тако, ја бих ти причао, а ти би се смејала. Какве си фантастичне груди имала. Написао сам ти пар песама. И хиљаде речи које никада нико видео није. Само ја. Шта мислиш зашто овај блог има пет стотина објављених и пет стотина необјављених текстова? Због таквих као ти, мацо.

Ти си, отприлике, мачка за мене. Штета што си скот. Глумиш незаинтересованост и хладноћу. Чиниш све да ме отераш, јер сам пришао опасно близу да постанем твој... Сматраш да је време да бежиш. Знаш да ћу увек бити ту, у твом уху... Чућеш - ммацо, мацо... Кроз вечност... И покоји идиотлук или безобразлук како ти говорим овим мојим храпавим гласом. Вино ми расипа мисли... Ужасно се осећам, а тек је осамнаест часова. Ужасно, а крај се не назире...

Мрак је свуда око мене, признајем, размишљам о томе како бих те спаковао у џеп и однео у свемир, да будеш само моја звер... Ти мислиш да је љубав ужасна ствар. Хеј, ја не умем да волим. Али сам зато невиђени кретен и поломио бих свет на пола када би ми тражила... 

Зашто овим светом не тумарају светице које би спасиле грешнике и учиниле ме човеком, макар још једанпут... 

Прочитај

Модернизам за све

Кокс не. Трава да. Шта, ти као јебеш? Јебеш. Колико година ти имаш уопште? Петнаест. Сома људи су ти пријатељи? Наравно, брат до брата. Сломише ти руку у шутки. Носиш ермакс. Не носиш ермакс. Носиш мартинке. Кул. Шишаш се на опасно. Ниси педер. Или пушташ косу. Ниси педер. Не носиш ни ермакс ни мартинке, стављаш балзам на косу и волиш рвање. Геј си. Џаба пушташ браду. 

Имаш палицу и пендрек и нож. Носиш нож у школу. Наливаш се пивом. Наливаш се ракијом. Јебеш се са клинком. Јебеш се са типом. Јебеш се у дупе. Авангардно кењаш како си дотакао дно живота у тринаестој. Волиш сисе. Волиш дебељушкасте девојке. Свима причаш како волиш добре рибе. Сви воле добре рибе. Мали Бојан ти је купио цвет. Чула си да Мики има рацку од девет инча. Мики је човек за тебе. 

Бели си црнац, ћега ти се виде док шеташ шест броја веће лоне. Спрејом шараш по згради. Ти си уметник и живећеш од тога. Пишеш добре саставе. Ти си уметник и живећеш од тога. Тренираш фудбал. Ти си уметник и живећеш од тога. Тренираш карате. Ти си опасан и знаш да ћеш радити у Меку. Пушиш Дрину. Пушиш Лаки. Пушиш све. И курац понекад. Не волиш, али мора се. Не воли ни он да лиже, па ајд, шта ће. Ти прцко као знаш да лижеш? Ајде, покажи како. Не смеш, видеће те разредна. Пичко. Не волиш да лижеш. 

Толико си често пијан да мислиш како си жесток. Сканкчина. Нимфоманке од тринаест година. Без телефона ни у веце не идеш од девете. Навучеш танге, јер то је кул. Носиш боксерице и не носиш поткошуљу, јер то није кул. Мажњаваш кеви паре из новчаника да уплатиш клаџу. Мислиш да си коцкар. Неко је написао на столу да си курва. Твој живот је окончан. Плачеш и вучеш курву распалу за косу. Ниси ти крива што имаш високу учестаност пропусног опсега. Она је курва, не ти. Ти само понекад погрешиш. Кокс мало.

Депресија те шиба, кашљеш ујутру док палиш комп ногом и хладно ти је, јер не носиш пиџаму - то није кул. Попијеш кафу, јест да имаш десет година, али треба ти. Не можеш да замислиш дан без ње и ВоВ-а. Или ЛоЛ-а. Или фејса. Дођу три лика и скачу ти по глави. Ти узмеш три другара и одеш и скачеш некоме по глави. Кул си. 

Прочитао си једну лектиру у животу и свима причаш о томе. Урбано сине, урбано ћеро. Вриштиш на кеву, јер нема струје, а живот протиче поред тебе. Недостаје ти интернет. Треба ти цигара. Јебе ти се. Пије ти се. Једу ти се масни сендвичи. Имаш сто кила. Студираш. Трећи пут прву годину. Тата даје кеш и даље. Тераш косу на урбано, имаш прсинг и тетоважу. 

Бришеш буљу са дипломом. Било којом. Ако икада узмеш коју. Гледаш теве. Шпанска серија, турска серија, па риалити шоу. Крадеш ситнице и трипујеш криминал. Стављаш пудер и шљокице лопатом, а скидаш шминку динамитом. Важно је да будеш лепа. Природа нема никакве везе са лепотом. Опасан си навијач. Звезда је живот. Партизан је живот. Умро би за гол. Све би дао да се појави твоја слика у новинама на насловној. Трећа јакна коју си сјебао јер не знаш да држиш бакљу. Ружан си и самопоуздање ти је закопано негде под земљом. Немаш сисе, али мислиш да си риба. Толико си опијена да не можеш да стојиш. Скидају ти гаће у аутобусу. Време је да и мали Николица омасти брк. Јесте мало глупав. Али зато има мали курац. Трипује те трава, трипују те сличице. Слушаш хард рок и мислиш како је живот фантастичан. 

Права љубав је она љубав са којом затрудниш. Осећаш неописиву жељу да гледаш исти клип са мачком која се смеје по шестоти пут. Фантастично утрошена четири сата. Увече се покријеш по глави и смориш се. Соба ти је у розе окречена, а дечак си. Твој ћале мисли да си педер и неспособан. Свачији ћале мисли да си неспособан. Ти си неспособна за све, не умеш ни ноге да подигнеш када се појави неки момак који ти фолира љубав. Седиш на платоу обучен као циган и мислиш како си јебено урбан. Или носиш шапку и цвикере без диоптрије... Ужасе... 

Које сте пичке. Сви колективно. Нико нема храбрости да уради било шта. Ни ја. Мене боли курац. Озбиљно очекујем други Христов долазак. Доћи ће међу нас и сешће у круг, спржити најквалитетнију траву и циркати вино, одбити неколико клинки које се ложе на религију, гледати хиљаде поклоника и рећи - одјебите. Затим ће устати и рећи да је све ово тотално у реду, ово је еволуција, ово се од нас очекује, множимо се до потпуног уништења, погазимо све идеале, морал потопимо и изобличимо љубав у мало трљања телом о тело... Прошетаће мало улицама света, погледати неколико типова и неколико ликуша и рећи ће - ви сте другачији. Они ће рећи - јесмо курац, видиш да и ми дувамо и јебемо и пијемо и пушимо и дрогирамо се и бијемо и ништа не радимо, док свет пропада... Да, рећи ће он, али ви не желите да будете спашени. Ви већ јесте у рају. Онда ће им дати неку врхунску пају и ресетовати свет...

Прочитај

Питање живота

Седим за овалним столом и осећај је добар. Ништа ме не жуља, ништа ми не смета, топло је и удобно... Питање за питањем искаче, али једно ми привлачи пажњу. Шта бих радио да се пробудим једног лепог јутра сасвим сам на свету? Нема људи, животиња, зомбија, нема ниједног живог бића на Земљи осим мене. Све остало је ту. 

Да ли сам довољно способан да преживим? Тешко, али вероватно бих се снашао. Био бих суверени владар целог света, моћник и најчитанији писац на свету... Био бих тако велики и јак, а цела васиона би ћутала...

И јебено сам, сјебан и уништен... И даље мислиш да постоје битнијe ствари на свету од секса? 

Прочитај