На бетону

Само сам устао и погледао горе, а горе је змај од папира летео, легао сам на хладан бетон, поново, желећи да заборавим да сам икада и постојао. И упркос томе што су хаљине пролазиле тик изнад моје главе и што су дебели људи јели пљескавице и пили пенушаве сокиће, није ми се постојало у овом свету, не. Знаш оно кад ниси бирао ни кад ни где ћеш да се родиш, а опет имаш обавезу да припадаш и постојиш, и да си родио пар километара тамо или 'вамо, био би неко други и исто би имао обавету да припадаш и постојиш и смејеш се лошим форама твога племена.

Устанеш једно јутро и одеш на Тибет, наравно, прихвате те као свог, али ти немаш искошене очи и не једеш жабе и скакавце и не фураш плетеницу и не умеш да се бијеш, макар не на тај начин. И седиш тамо, учиш и молиш се новом богу, а знаш да ту не припадаш. Имаш само једно своје племе, и јесте, оно најчешће буде гадно, али то је твоје племе, да си ишта бољи од њих, не би ни био ту. И док се неки дебели клинци добацују фризбијем, ја се питам шта ли клинци у Африци раде, једу ли чоколаде или само шљакају за 'леба и флашу воде? Лоша срећа мали, ниси се родио пар километара северније, да јеси, сада би ми био брат и носио би моју излизану одећу, а ја бих ти давао кинту, да си купиш чоколаду или срећу. 

И тако, време тече, лежим сада већ на топлом бетону и посматрам птице око мене, придигнем се мало и и даље видим змаја како лебди кроз облаке, сам и слободан, а испод њега клинац у сузама трчкара, и други клинци за њим и свет је и даље исти. Волео бих  да будем тај змај, али не могу да се придигнем, сувише ми је добро на овом врућем бетону, сувише...

Прочитај

Укратко о романси

Имала је та велика лепа уста и лежала је на мом кревету, чупава и гола. Смејала се у сну, а ја сам је посматрао из велике фотеље поред кревета и свет је био тихо место. Сипао сам си чашу вина и залио кока-колом, зашто да не, ваља живети сваки дан као последњи, тако да ни не приметиш када ти се смрт прикраде и иза леђа прави смешне гримасе за малу децу и мачке, вештице и слепе мишеве. Спустио сам чашу на под, погледао накривљену слику на зиду, устао и исправио је. Макар нешто да изгледа добро у овом старом стану. Онда сам  навукао гас маску и мантил,  ставио капу и изашао напоље. 

Вране су полетеле са последњих пар електричних каблова у овом граду, а ја сам се провлачио кроз рушевине испод моје зграде, брзо и тихо, по навици. Видео сам цвет у хладу једног бетонског стуба и убрао га. Није било много цвећа овде. Отишао сам до старе цркве, пришуњао се једином витражу који је стајао још увек тамо, и вирнуо унутра. Гас маска са извајаним женским телом је лежала на старим вратима. Имала је црвени доњи веш и била је права посластица, о да. Онда јој је пришао обичњак са гас маском и рекао нешто као - поручнице, ваше одело је спремно. Гас маска са извајаним телом жене је климнула и војник се изгубио међу рушевинама цркве на трен, и вратио се са оделом у рукама. Рекла је - стани ту, и он је стао, са испруженим рукама, држећи чисто одело. Пришла је старом изкрзаном стаклу које је било окачено поред и полако откачила црвенило са себе. Стајала је тамо, трен или два, гледала се и на крају упитала - огледалце, огледалце, које је најлепши на свету? 

Обичњак у врећастим панталонама и са великом гас маском на лицу је нервозно вртео главом док се поручница облачила. Грашке зноја су му избијале на челу, а ја сам немо посматрао све то, на струнама, чекајући да ме неко потапше по рамену и да знам да сам готов, пре него што се окренем. А она, прилазила му је полако, и узимала део по део кожног одела, навлачећи га на себе лепо и полако, женствено, а мутавцу је дрхтала нога, у војску одведен као клинац, шта он зна шта је жена, шта он зна шта је свет и бог, шта је светло, а шта мрак? Не зна чак ни шта је права киша. 

Поручница се обукла, затегла каиш и ставила пиштољ у футролу. Можеш да идеш, рекла је. Војник је кренуо да нестане међу рушевинама, а онда га је зауставила - Броју шест седам три, само тренутак. Окренуо се младић са гас маском на глави и лагано упитао - да? Са истом лакоћом је извукла пиштољ и пуцала у њега. Пао је, као врећа кромпира. Почео сам да трчим и скотрљао се низ рушевине уз цркву. Испао ми је цвет. Женска нога у кожним чизмама је истрчала напоље говорећи нешто тихо, а војници су само ницали из рушевина. Трчао сам ка мојој старој згради колико су ноге могле да млате, и падао, крвав устајао и поново падао, неопрезно журећи ка безбедности, нипошто се не осврћући. 

Узела је цвет, помирисала га, али мирис није пролазио кроз филтер, грубо га сломила и рекла - још има преживелих. Изгледа да ћемо имати посла данас момци, дода весело и нареди покрет. 

Утрчао сам у стан, задихан, унезверено гледао унаоколо, а она је била ту. Лежала је на кревету и имала је та велика уста, чупава и гола и бело лепа, спава. Пришао сам да је пробудим и почео да је дрмам ужурбано, придигао јој главу и црвених руку приметио рупу на њеног малој глави. 

Макар није имала маску када је отишла. 

Прочитај

Безвезе

Једна је мала рекла недавно - ти познајеш душу овог југа, али не познајеш душу од бејб. И била је у праву. Да је познајем, одавно бих био обичан срећан човек. Ни Бог ни вино не мењају ствари, што је најгоре, ни ја не мењам ствари, играм се около са којекаквим, јесте, занимљивим, уједно и лошим девојкама и надам се да ће се Бејб вртети ту, да ћемо спаковати сузе и бисере једног дана и отићи негде далеко, само она и ја. И она зна да је волим, само се смешка и живи леп живот, и ја живим солидан живот и знамо да можемо једно без другог, али бих волео, и она би можда волела, да ипак будемо заједно, иако можемо живети одвојено, јер то је љубав, када можеш да одеш, али не желиш и када ти вино ништа не значи, јер осећаји су увек исти, само су речи другачије, речи које су, када си пијан, овенчане венцом вечности, за разлику од оних обичних,  скроз обичних. 

Тешко је бити, човек који не држи чак ни своје конце у рукама. Тешко је ћутати на примедбе и тешко је уз карактер какав је мој, одржати привид нормалности. Лице ме одаје, проклето лице, јер се не смејем на лоше форе и не плачем ако нисам тужан и не мислим да су људи супер ако се мрштим... Само седим и посматрам, бацам злонамерне коментаре кошаркашима који се мотају око ње, терам их сарказмом који они сматрају генијалном духовитошћу с моје стране и говоре како сам кул лик, наравно да радим исто, кул су ликови, како не волети људе који почињу реченице са - "ми, кошаркаши", океј, капирамо, додирујете главама плафон и радите колоквијуме тимски, океј, цареви сте, океј капирамо, терајте се сви у пичку материну, океј... 

И не могу да ћутим, вуче ме нешто да кажем шта имам, и најчешће говорим, шта да радим, такав сам човек, лош... Понекад се само сетим како је било некад и сморим се, лепе жене су пролазиле кроз град, а ја сам певао луде песме и волео дивне жене које нисам смео и био сам добар, без тих, лажних царева, науљених манекена који представљају мушки род, и волео сам праве цареве, оне који нису морали да скидају мајице сваки пут када пролети комарац и нису умели да свирају гитару, а опет су били цареви, пролазили увек и чинили да се осећаш  великим само седећи за истим столом са њима. Тако је било некад.

Сада жене, клинке и бабе падају на лепушкасте вреће мишића, мозга без, али тако су савршени и јебем му матер, издепилирани. Нисам завидан, само напред, али сам љут на жене које говоре да фурају сентиш, који сентиш, ви'ш да цеђ одређује куда ћеш окренути своју љубавну лађу, а не сентиш, сентиш остаје за крај, када будеш стара и истрошена, када будеш поприлично лоша и пијана, када ти прође последњи воз за било где и останеш ту, тражећи несрећника из Раковице да те ожени, јер тако си у могућности.

Неки кажу да када немам инспирације, онда само пљујем, али трудим се да пљујем са разлогом и пљуваћу све док се нешто не промени, а ове речи сигурно ништа променити неће, јер оне којима су упућене, не читају овакве садржаје и живе срећне животе у трену, све док не закуца тридесет и нека на врата, све док се не удају у Раковицу и проживе остатак својих живота. Мрзим такве ствари и мрзим када ти треба пет сома да одведеш девојку на пиће, јер пије као смук и троши као руска возила и не избија ти из куће и то је тако безвезе. То је тако безвезе. 

Прочитај

О пролазности

Не пишем више приче. Нема их у глави, нема их нигде. Све је више песама. Лоших песама. Можда ми треба десетогодишња пауза, можда после будем жељан и неисписан као оног дана када сам отворио блог.

Блогери долазе и одлазе, за ових, ево годину и нешто, мноштво их је отишло, пар зиљавих дошло, а ја сам срећан што само седим овде, као старац на трему у неком вестерну, гледам, дочекујем и испраћам... Нисам баш човек који уме да траје, нит' ли се трудим да док трајем, трајем квалитетно. Волео бих онај живот - акција, и крећу коњи са старта, џокеји, мноштво публике, и док трепнеш, завршила се трка, отишао си преко, али тек након што си подигао двеста кинти које си зарадио на трци свог живота. Кратко да траје, али да сваки минут буде добар и бољи... Многи би то хтели. 

И преврћем се, немирним сновима измучен, мислим о пролазности свега и сада кад не пишем приче, када их више нема у мојој глави, враћам се међу смртнике и константно имам жељу да си урежем име у неко дрво или камен, да ме надживи, па макар само још годину. Ових пар прича и лоших песама свакако нису довољне да ми обезбеде вечно место у свемиру, у паклу можда, али сигурно не у холу славних или макар упамћених. Писао сам оно што сам хтео, онако како сам хтео и када прочитам неки свој текст видим само набацане реченице, понекад са смислом, углавном без и кажем - океј. 

Све дође и прође. Ожениш жену, за двадесет година те прође и разведеш се. Купиш коња, он се смори и побегне. Слушаш напаћене душе седмог круга пакла како завијају ужасним узвицима страве, запалиш цигарету и чекаш у реду за хлеб и млеко. Ви'ш, још је то ту, унутра, наиђе ми некад нека маштовита реченица, али само некад. Оно, ако пишеш много, а лоше, имаш неке шансе. 

И тако, проћи ће и ово за десетак година, писаћу поново још луђе приче и жене ће сакривати децу када будем читао приче са свог балкона, мачо типови ће плакати као цурице, а необични људи ће се смејати као луди и биће то једна прича која обједињује све до сад испричане приче, а има их само пар, све друго су нијансе... Диоген ће точити најфинија вина из бурета, а ми ћемо бити ту, вечни, урезани иницијалима у добар камен, гладак и фин. 

Прочитај

Дан пре него што одеш у пакао

Дан пре него што одеш у пакао, срешћеш човека који си могао бити и рећи ћеш му - урадио сам најбоље што сам могао. Јер, није то то, сви ти чаробњаци, виле и вукодлаци што седе свуда унаоколо знају да си ти човек који си требао бити, а не човек који си могао бити и то је права права ствар. И јеси помало нагао, апсурдан и луд, али улепшаваш неким људима дане и то је добар разлог за твоје постојање чак и ако си прегорео сасвим, разговараш са Богом и ван цркве и пијеш у мрачним ћумезима са протагонистима тужних живота. 

Дан пре него што одеш у пакао, убраћеш цвеће зла и поклонићеш га најлепшој девојци коју знаш. Исијаваћеш срећу тог дана, као сунце, и неће те болети погледи упрти у твоја леђа и твоје руке, твоје очи. Бићеш срећан што си тако мали у универзуму, бићеш срећан што те то што си мали решава одговорности према свету, а твоја срећа ће бити лажна, јер сви су одговорни и сви су криви и ти то знаш. Велике игре играју мали човечуљци, са дијагнозом лудила и порока, месија и пророка, и ништа им то не смета да буду људи који су одувек требали да буду. 

Дан пре него што одеш у пакао, пробудићеш се рано и зевнути једном, у знак протеста топлоти пакла која ти прљи образ. Рећи ћеш - хвала на пажњи, и поклонити се свету и бићеш човек који си могао да будеш, само мало прекасно. И тог дана ћеш причати луде ствари и радити обичне ствари и бити цар, колико је то могуће данас, али сутра, сутра је нови дан, дан када ће те вазнети у небо, дан када ћеш заронити у дубине пакла, дан када ће поново поскупети цигаре и гориво.  Дан када ће те смрт повести у поход.

Прочитај

Једно мајско вече

Врело мајско вече,
ти и ја под ћебетом делфина,
чоколадно млеко
на сточићу
и покојна улична светиљка.

Супер месец напољу,
лаган ветар улази
кроз прозор тихо,
и мрси ти косу.

Окрећеш се лагано,
ТАП! не дирај то,
и настављаш да спаваш.

Ја и даље
лежим будан,
пулсирајућег образа,
и слушам
крекете удаљених жаба.

Гледам у месец док се
пружам преко ње,
узимам тетрапак са сточића
и док лењо млеко иде уз цевку,
мислим о
покемонима,
јер не смем
о њеној лепој
коси.

А тако бих се играо
са њом.

Удаљени сат
из друге собе
откуцава два сата
после поноћи,
а ја још увек
не могу да заспим.

Лоше је то,

што нико
баш нико

не плаћа прековремене сате

доколичара. 

Прочитај

О дивљим коњима

Све је ово
црно и жуто
и неважно,
и док ти
господари таме
шаљу месечине и
зрикавце,

ти јуриш
дивље коње
свога бића
по планинама
и ливадама
и скривеним шумарцима,
а дивљи коњи
твога бића
беже од тебе
и не можеш

не можеш
их укротити
лепим хаљинама,
ни са мало кармина,
ни укусом опорог вина
и културних мушкараца,

и у овом неважном
свету,
то је једино важно,
да сачуваш
своје дивље коње,
од времена и
зуба злих,
злих и бедних
који ће те
везати


а твоји коњи,
мораш их само пустити
да буду
своји, твоји
и ничији више,
јер запамти
нико те не воли више
од дивљих коња
твога бића.

Прочитај

Старим

Само седимо овде и старимо. Двадесет година у гузцу набили, и даље клинци и не знамо ништа, гледамо цртане и играмо игрице и гађамо папирићима девојчице што нам се свиђају... Прошле године (кад сам био млад), смејао сам се једној Каћи и још некима када су кукали како старе и како им живот протиче пред очима. И загазише они храбро у двадесету, и ено их, опет млади, до тридесете... Онда ће опет кукати, али овај пут ћу их разумети и свечано се заклети да ћу им подићи најлепше споменике, када буду мртви. Волео бих, да ме сада неко утеши и каже - ма не стариш, нема везе што ништа у животу ниси остварио, па то је нормално. 

Ма није нормално, јебем му матер, да будеш дудук и будала читав живот и да ништа корисно не урадиш. Осим пар писмених задатака које сам урадио кришом и једног спашавања мачке из неугодног друштва олињалих керова - ништа. И појави се нека жена и знаш да није права, али идеш ка њој, јер мислиш да си довољно био сам, бојиш се да ако прође још која година, остаћеш заувек сам, мртав, на кревету у мрачној соби. И тако. 

Једина ствар која може променити све и учинити те поново младим је жена, али не било која, него нека права, мора да има то у крви, да ти сруши све темеље и натера те да шибнеш назад доле, у прашину, међ младеж. Једини проблем је што мене такве женке неће. Изгледа да ћу морати да идем у Босну, јер овај Београдски менталитет није за људе као што сам ја. Тамо живе лепе жене са којима се контам и то је то. Матори коњ, мајка и даље за мном спрема, једино знам да спремим кајгана и иако сам старије дете изгледам размажено и безобразно. Изгледа да матори ипак није успео да истера сав инат из мене оним војничким опасачем. Реално, хвала ти матори, јер ако сам сада дерле, замисли какав би луцифер тек био да ме ниси васпитао. 

И лежим и седим и старим и не знам шта да радим у међувремену, како да попуним празнину коју време ставља пред мене. 

Прочитај

Сунце је било врело

Сунце је било врело, гомили господе су кравате стезале душнике, а ја сам ишао на челу колоне, оборене главе, у белој поткошуљи, шареним хавајкама и јебеним крокс папучама које си ми купила за тридесет и неки рођендан. Кад су спустили ковчег, мила, на трен сам се запитао да ли си овде или тамо, и хтео бих ти рећи, где год да си - била си феноменална! Јебено савршена! Јесмо знали често да се посвађамо и мало погребемо, али волео сам мачке, волела си мачке, сналазили смо се за пљуге и били смо срећни, то јест док си била овде. 

Срећан сам сада, иако ниси овде, и верујем да ниси баш најсрећнија и разумем. Није, ипак, у реду, ма какав џукац био, нисам смео да, чим су бацили последњи камен, ускочим у њен кревет. Али разуми ме, драга, изгледа исто као ти оног дана када си ме покупила пикапом. Па онда цвеће, бомбоњере, љубав... Млађа жена никад није добар избор, и изгледа да идем у пакао. Хеј, ипак ја имам четрдесет, а она седамнаест, и играмо танго и облачи твоје хаљине и ставља твој руж, и љуби ме, твојим опорим уснама са укусом вина и дувана. Ако већ чекам дан када ћу да одем, боље да га чекам у добром друштву, ти разумеш, а не уз самртне апарате. Сунце је било врело, као пакао, а ја сам квасио ноге и своје крокс папуче у маленом дечијем базену док је моја драга спремала пицу. 

Чекај ме горе, драга моја, јер ипак - сви пси иду у рај. 

Прочитај

О бичаркама

Чешће сам без инспирације него што сам са њом. Исти је случај и са женама. Кад их нема - нема, а кад их има - има их тона. Јебеш ми све, не знам шта да радим. Није ту само реч о осећањима, величини корпица и боји косе, него и о мени. Ја бих једну онако, право добру, а све које су ми на располагању би само да се играју. Некад је свет био прав, дрво је било дрво, а мушко које суче брке се играло осећањима наивних девојака. Данас нас је еволуција довела до једне нове подврсте жена, такозваних бичарки и све је наопако. Бичарке су гадне. Неки их воле, други не. Ја их лично и не миришем нешто, не волим их, презирем их, бичарке су исконско зло које су богови бацили на нас да нас докрајче... 

Такође, постоје и бичарке на трави. Оне су питомије и боље од обичних бичарки. Макар имају смисла за хумор. Времена се мењају, тако се мењао и начин облачења бичарки. Почео је трендом глобалног загревања "што мање крпица на себи" и таман кад смо се понадали да ће почети да шетају потпуно голе, а оне ето, промене курс и заплове у воде хипстер културе. Значи, бичаркама је данас поента навући нешто што нико не би навукао на себе, бити другачији, "оригиналан" као и стотине других бичарки, носити патофне на плус брда, јер се слажу уз мушему око врата и бити срећна јер си "ин" и "тотално друкчија од других". Јебеш то. 

И реците да сам патријахалан, ал' и добре се цуре кваре, чим наиђе неки шмекерчић са тетоважом одмах цеђ и одма тренд и одма је опасна, одмах изгубљена. Јебеш то. 

И не могу ја овако да радим... Да ми се појави Бејб сада, не бих ни речи више са свима њима проговорио. Она затвара круг. Имам само један проблем. Неће се појавити она и круг ће остати отворен, а у кругу лепушкасте аждаје, ниједна не разуме, смеју се када им кажем да пишем... Само ти разумеш. 

Ето шта се деси кад човеку без инспирације дате папир и оловку, у овом случају виртуелну. Само се куробеца и мисли да је рекао нешто ново, а све је то старо, има десет година бар. Ништа ново не могу да кажем, јер шта год да кажем - погрешио бих. Бичарке су свуда, крију се међу лепим женама, а лепе су све. И никад не знаш, шта си купио, док не одмоташ фолију, и загледаш се у дубине те неке одабране жене. А тад је већ касно. Бичарке преузимају свет, а ми се зајебавамо...

Прочитај