Промашајима

Време је,
да зауставимо
узалудне расправе о сисама,
бескрајне вечери уз много лошег пива
и ужасно брзу неправду...

Док се мученици даве
у барама пуним муља
ја седим у овој равници и чекам...
Чекам тај гнев,
Смрт је мој добар друг,
све проблеме решавам
диригујући малим орденима за храброст,
лудост, ужасавајућу стварност
и кроз луке неке мирне привидности
пловим, грабим ка неким
сувљим пределима
без облака
и са мало сунца и зелене траве
и мешанцима ротвајлера и овчара
и обичним сеоским мачкама...
Све сам резервне кишобране изгубио
у узалудним лутањима кроз престанке стварности,
и судбину више не могу приупитати има ли
какав велелепан план за мене...
Остао је само потоп, завршни чин ове представе,
удари ме по челу драга,
да знам где стојим,
да се спасем од сулудих жена које те
запале једним пољупцем или само погледом...
Кармина Бурана ће свирати када буде дошао крај,
а ми ћемо плесати до гуше уваљани у сопствену немоћ...
И биће нам боље него икад,
имаћемо снаге више него икад
плесаћемо данима по киселој киши
плесаћемо док нам не сломе колена наноси воде
плесаћемо један од оних најобичнијих плесова,
али тај плес ће бити узвишен,
јер ипак смо то ми,
Ми који смо покушали скројити читав свет и нисмо успели.
Ми који смо покушали скројити сопствени свет и нисмо успели.
Ми који смо покушали сачувати мали свет у кутији шибица и нисмо успели.