Будућем крему друштва

Седим, планирао сам да радим, али - не да ми се. Гледам неке људе по друштвеним мрежама и тако су сјебани... Мислим, не говорим о обичним људима. Говорим о људима који би требало да буду крем овог друштва, будући писци, новинари, филозофи... Читам и слушам бедне изговоре свих тих људи и волео бих све да их умлатим лопатом... Јер не заслужују да постану неко. Не заслужују, а као да не виде где греше.

"Да ти право кажем, издавачи су курац." Јесу, наравно, то се не може порећи. Али да ли ћеш стварно да кривиш издаваче за сопствени неуспех? Само ми то реци. Зашто је тако тешко схватити да си само ти крив? Можда су твоје речи срање. Можда ниси уопште рођен да постанеш писац, новинар, филозоф... Можда не заслужујеш да то постанеш ако дозволиш било коме са стране да ти каже да ниси рођен за то. Чак и ако твоје речи ваљају, чекај, зашто не успеваш? Не трудиш се. Ниси упоран. Не умеш да се бориш за своју ствар, за свој циљ, за остварење сопственог сна. 

Да ли стварно морам да поменем ону цуру што је написала Хари Потера? Одбили су је једно милион пута, док није зарадила брдо кеша продајући своју причу. Мислим, океј, то су ретки случајеви, али дешавају се. Треба да верујеш. Немој ја да те томе учим. Да ли је реално да окривиш издаваче, лоше корице, лошу срећу и све остало, уместо да се запиташ где грешиш? 

Недавно ми је једна особа рекла - па да, тебе је усрало мало, али добро. Нисам ништа рекао тада, али чињенице су чињенице, а њих морам да изнесем сада. Брате, то што теби не иде, а мени иде, не значи да сам ја имао среће, а ти ниси. Разлика је само у приступу. Ја сам петнаест пута погинуо, радио као магарац, видео прилику и искористио је. Прилика је дошла као последица тешког рада, а не као чиста срећна околност. Колико даш себе, толико ће да ти се врати, то је нека смерница, шта ли. 

Не волим то што су наши млади људи у стању да криве све, државу нарочито, али не и себе. Ако неко успе, он је имао среће, а ако неком не иде, он није имао среће. Јеботе, па не решавају се ствари у животу котрљањем коцкица! Будимо реални. 

Зар не би било до јаја да се бориш, да победиш систем, па да ти сви кажу - краљу! Да се избориш са похлепним издавачима који неће да издају твоју не баш комерцијалну књигу, са свим оним људима који су ти рекли да нећеш успети, да превазиђеш све препреке и урадиш нешто за себе, за свој сан? 

За будући крем друштва, сувише сте ситничави, демотивисани и потпуно без перспективе. Онај један посто који буде гребао, борио се и растао успут, ће успети. Остали ће наставити да серу како је крива држава, како је овај или онај имао среће, како они нису имали среће и како се тежак рад не исплати, јер они заиста много раде (хехе), а нема резултата. То је морало бити речено. 

Борите се папци! Све бих вас истукао лопатом, јер сте лењи, глупи и слаби! Желиш нешто? Дођи и узми то! Тако живот функционише. Напиши књигу. Па напиши још једну. Па још једну. Покушавај. Објављуј. Пери судове у Лондону и објави књигу. Продај пса и мачку и објави своју причу. Једи рибље конзерве док се не уцрваш, али ради посао који волиш. 

Ово тако лепо звучи... И искрено, највише на свету волим када видим да се особа бори. Чак иако нема ногу. Или паре. Или децу. Или нешто што воли највише на свету. Бориш се, јер само пичке убијају себе да би избегле суочавање са пар проблемчића.

Боже, пола бих ове државе истукао лопатом. Све док људи не почну поново да се боре и сви колективно кренемо напред, као срећнија варијанта нас самих. И тако. Идем сад да спавам, не могу да радим. Али то не значи да тај посао нећу обавити одмах ујутру. Запамтите разлику.