Вечерас сам се сетио прве девојке коју сам волео. Можда и једине коју сам баш стварно волео, до сад. Болело је као ђаво. Највеће проблеме у досадашњем животу сам имао када сам волео њу. И она је била најопаснија особа коју сам икада срео. И одрасла је у, чини се, још већу опасницу.
Не знам, некако, ја сам волео сваку своју девојку. Не би било фер другачије. Стварно сам их волео. Али нешто је са њом било чудно, сваки дан сам био на облаку. Са свим осталима сам увек био чврсто на земљи. Можда је то зато што сам тад био клинац. А можда сам је волео стварније од свих других мојих девојака. Она је једна од најлепших жена на свету, то и даље тврдим. Наравно, неће бити лепша од моје жене, јер планирам да оженим најлепшу жену на овом свету. Да буде савршена само зато што постоји и да њена кожа мирише савршено и да зна када ми је потребно да будем остављен на миру, а када не. Желео бих да можемо све да радимо заједно. А нарочито - само да лежимо и гледамо у плафон, загрљени.
Но, вратимо се на њу. Сећам се, пре пар година, јавила ми се на Фејбуку. Пре тога нисмо разговарали две године. Наш први разговор је трајао око пет минута. И њој и мени је свака реч била на месту. Чак и када се посматра са ове дистанце. Невероватна вожња. Нисам могао да спавам те ноћи, иако се ништа нарочито није десило, иако је она ужасна особа, иако сам ја ужасна особа, и иако обоје знамо да ми никада више нећемо бити заједно, као и да ја никада не бих провео остатак живота са њом, а ни она са мном, вероватно. Покушао сам пар пута да је позовем да се видимо, чисто из страшне жеље да је креснем, из освете, јер ми је сувише лоших ствари урадила да бих могао да је посматрам као драгу и добру особу. Знам, није ми то најпоноснији тренутак у животу.
Наравно, није успело. Сувише је била паметна за то. Виђао сам је по окупљањима, можда двапут годишње, и чуо сам да је понекад, дискретно, питала брата хоћу ли ја бити ту. Нико у крају није веровао да је тако добра мачка волела мене, мршаву орлушину која лупа глупости... И сваки пут бисмо некако завршили седећи једно до другог, разговор би био врло уопштен и сигуран, типа - шта има у школи или какав проблем има са компом, и увек се приближавала сувише близу када би "морала" да ми покаже неку слику, а ја сам седео ту, зато што увек баш добро мирише и знао сам да неће бити ништа - и није ми сметало.
На крају, прошле године, пред зиму, око десет увече ме зове њен брат (није рођени) да прошетамо до радње по цигаре. Неки ме ђаво натера да кажем ајд, иако ме увече баш мрзи да се цимам. Долазим пред његову кућу, она стоји испред. Он излази и каже - идите ви, имам неки проблем са мојима. И тако, идемо, по први пут након пет година, негде, заједно, сами. Кажем јој - десет је, радња се затворила малопре. Она каже - ајде ипак да одемо, да нас не грди он што нисмо проверили. И тако, одемо. Добра мачка. Сјајна. Али ужасно искварена. Причамо о свему. Знамо колико смо слични. На крају, стојимо пред његовом кућом, скроз близу, ја јој махнем, она се насмеје и одмахне, и одемо свако својим путем.
Највише жалим због тога што није успела да (п)остане баш добра особа која је могла бити. Ја се сваког дана трудим да поправим свој рђав карактер. Сваког дана. Свега ми. Пре годину и нешто, након раскида најдуже везе у мом животу, решио сам да не будем са било којом девојком. Наравно, ни раније нисам био такав, али сам осећао да бих могао да потражим неку било коју само да се осећам боље. И нисам. Седим сам већ годину и нешто дана. Чекам да сретнем неку баш занимљиву особу. Неку баш лепу новинарку, можда, паметну на прави начин. Моје време би било бачено када бих нашао неку за коју нисам сигуран да је сјајна.
Јер, када бих нашао девојку која је сјајна за мене, паметна на прави начин, логична, предивна, могао бих да постанем сто пута боља верзија себе. Могао бих да ходам по облаку. Могао бих да напишем роман о нашој љубави. Могао бих да нам направим гнездо и да живимо дане пијући чај и лежећи у лежаљкама међу хиљадама књига и погледом на сунце... То ми је сан. И стварно мислим да човек може да преврне свет уколико има праву жену да га држи за руку. Ето, толико.
0 коментара:
Постави коментар