Она је стајала покрај великог бетонског стуба, а ја сам подигао своје шаке и погледао их. Онда сам их положио на њу и уз осмех, пољубио је. Ето, није тако тешко. По први пут у животу. Фак. Да ли ћу се цео живот осећати као ми је први пут? Замисли сес. Ако са њом буде као први пут, биће баш незгодно. Рећи ће - лагао си ме, ти никада ниси ни пипнуо девојку. Онда ћу ја морати да кажем - па да, никада нисам пипнуо овако добру мачку. И мораћу да јој кажем да ми се опасно свиђа. Баш опасно. Оно као, био-хазард опасно.
Онда ће се она смејати. Одвешћу је у моју сјајну собу и она ће се одушевити. Опрости ће ми што ми је први пут. Направићемо био-хазард. Нико неће смети ући у собу у наредних двадесет година. Кад боље размислим, можда би требало да одемо у неки хотел. И да збришемо пре него што провере каква је соба.
Каква дама. Шапутаће ми неке статистичке податке док се будемо љуљали у опасном ритму, а АЦ/ДЦ ће ићи у позадини, биће поприлично опуштено и природно, ништа разговор и тако те зајебанције, само ми, хаварија и ми.
Онда ћемо ствари привести крају, лежаћемо ту и нећемо говорити, биће поприлично добро гледати у плафон и одморити мозак од света. Каква вожња. Сјајна девојка. Стајаћемо, поприлично голи, на сред собе, а ја ћу подићи своје шаке и погледати их. Онда ћу их положити на њу и уз осмех, пољубити је.
0 коментара:
Постави коментар