Некада давно, постојала су четири јахача Апокалипсе. Данас, постоји само један, дискретни јахач, последњи. Екипа се распала, свако је отишао на своју страну. Не може се више витлати бојним секирама и змијама или ројевима мува... Свет се променио, сада ако јашеш коња гледају те као чудака. Наш јунак вози Југа и смешка се људима. Понекад запали цигару и избаци руку кроз прозор. И људи умиру. Исто као некада када би замахнуо мачем.
Мада, чари су и даље биле ту. Свако од другара је живео негде другде. Онај који доноси глад је живео у једном селу у Африци. И даље је имао своју вагицу. Онај који побеђује је живео поред Беле куће, у лепом оделу и са пуно моћи. А онај црвени, са својим огромним мачем, који је заменио базуком, живео је на Блиском Истоку. Нико ни са ким није разговарао, јер су времена постала тешка. Наравно, Африканци су били гладни и болесни, али чим се нешто десило у Европи или Америци, одмах би све било спречено и санирано. И наравно да је Вашингтон центар моћи, али покушај наређивати Русима или Кинезима. И јесте да се ратује на Блиском Истоку, али покушај било где другде заметнути кавгу. Нико неће да ратује. И тако су се сви осећали поприлично поражено.
У суштини, сви и јесу били у бедаку, осим нашег јунака. Њему није била у глави светска доминација. Желео је само годишњи одмор. Људи умиру непрестано већ вековима, и сви су успели да се одморе, осим њега. И тако, он дискретно крстари у свом Југу, гледа кроз прозор и пуши јефтину пљугу, страшно мршав још увек, одувек, а човечанство ни не сања да му се прикрада Апокалипса. И све је некако мирно, као затишје пред буру коју нико не очекује. Чак ни наш јунак...
0 коментара:
Постави коментар