Једно од најгорих осећања на свету је када дођеш са партије покера и добио си поприлично много пара, па те ухвати онај стрес који ниси могао тамо да покажеш. Седиш и знојиш се, иако је хладно у соби. Гледаш у светло и смета ти све, и бука и тишина и лежање и стајање, све. Мука ти је и желиш да повраћаш. Од цигара и пића и људи. Док си играо, ништа од тога није било важно. Без цигара и пића не можеш преживети људе. Не можеш играти довољно добро и смирено, ако не попијеш мало и не запалиш коју. Хвата те параноја. Легнеш у кревет и кажеш себи да је све у реду. Побогу, добио си. Победник вечери. Али то једноставно не помаже.
Одеш у купатило и исповраћаш се. Повраћаш и повраћаш док ништа у теби не остане. Седнеш на веце шољу и ухватиш се за главу. Знојиш се и дрхтиш. Ставиш руке преко лица и жмуриш. Мало ти буде боље. Устанеш и погледаш се у огледало. Блед си као крпа. Опереш уста, али и даље осећаш гадан укус повраћке. Иако он можда и није ту. Потом орибаш купатило, умијеш се и изађеш напоље. Легнеш у кревет и покушаш да заспиш. Не иде.
Једино горе осећање од овога јесте оно када дођеш са партије покера и изгубио си поприлично много пара. Онда уз све ово наведено и мрзиш себе до крајњих граница. Понекад желиш да умреш. Али то није фазон. Не за бедних пар хиљада. Онда престанеш да играш. Прође пар месеци. Једно вече ти неко каже - ајде да одиграмо. Пристанеш. И ето те, поново играш. И осећај је баш добар. Надмудрујете се. Кажеш себи да те неће ошамутити игра. Али то није истина. И опет се нађеш у купатилу.
Најтужније од свега је што сваке вечери очекујеш другачији исход. Играш и очекујеш да ће све бити супер ако добијеш. Или макар не изгубиш. И као да заборављаш шта следи. Заборављаш да ти такве зајебанције уопште не требају у животу. Заборављаш да није вредно бити краљ пет минута ради три сата пакла који ће уследити. Ето, тако изгледа бити играч покера.
0 коментара:
Постави коментар