Промене су тужне

Ја сам човек који воли добре ствари. И не волим промене. Уосталом, ако је нешто добро, зашто мењати? И ето, тако пола чаше лимунаде сахрани моју тастатуру од лаптопа. Одем, узмем нову, заменим... Али. Нова је она стандардна енглеска тастатура. А моја тастатура је била српска тастатура. Боже, каква промена. Колико је моја дивна некадашња тастатура била боља. Смисленија. Логичнија. Мрзим промене.

Некако, целог живота прижељкујем да се ствари макар донекле доведу на место - солидна девојка, некакав посао, гајба и мој мачор. И то је то. Замрзавање. Нема више промена. Све је највише у реду што може бити, мада можда није савршено. Живљење сасвим доброг живота. То некако желим.

Што се девојке за вечност тиче, схватио сам ситуацију. Постоје три опције које би функционисале. Опција један - она има изузетно висок праг толеранције за мене, па живимо добар живот.  Опција два - она је апсолутно неспособна за живот, као и ја, те смо један од оних парова шепртља и идемо некако кроз живот, иако ни сами не знамо како смо догурали било где. Опција три - она има хиљаду трипова, па нам дани пролазе у подмиривању међусобних поремећаја и волимо се, јер нико жив споља не разуме њено слагање књига сваког дана или моју филтрирану воду из посебне шоље.

Недостаје ми стара тастатура. Али, као што мој добар пријатељ Кокиш рече, можда се њена магија истрошила и дошло је време да иде. Можда ова нова тастатура има довољно магије да поново постанем писац. Не. Да коначно постанем писац. А можда је само карма, мало бут сеса за све лоше што сам икада учинио. Или макар у скорије време. Али у последње време сам био заиста у реду. Што имплицира да сам можда кажњен за то што сам био миран и добар. Можда је Сатана. Можда неко други. Свеједно.

У сваком случају, ако треба неке промене да се дешавају, сада је време. Време да коначно све постане у реду. Или ништа баш да не буде у реду. Онда могу бити сигуран да ћу постати велики писац. Јер све најбоље ствари које сам икада написао су биле плодови ужасних дана и још ужаснијих непроспаваних ноћи. Када си срећан, заиста ти није стало да икоме кажеш ишта паметно. А и немаш шта да кажеш, јер не размишљаш. Није ти силе. И онда се затекнеш како са једне стране желиш бити срећан, али са друге желиш бити сјајан писац, а то се, ма шта причали, не постиже, макар не у почетку, тиме што ћеш бити срећан.

Желим само још једном да кажем како ми недостаје моја стара тастатура.