Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

8. фебруар 2012.

Плес мантила боје беж

Сунце. Јебено сунце убија у очи, и тако је већ годинама, никако да померим кревет на другу страну и да се спасим. Можда не желим, можда се бојим кад ми не буде сметало сунце да ће почети нешто друго да ми смета, нешто смртоносније... Не бојим се смрти, ни бола, то је само игра, па ваљда ја знам, крпили су ме много пута и једном сам био близу смрти, била је то кежуал варијанта, мало смо проћаскали, али нисмо заплесали, била је сувише лепа да би била добар избор за крај. Крај као крај, мора да буде ружан, да је другачије не би ваљало. Хеј, па погледај само велике људе, сви су завршили бедно, неки од пића, неки у беди, а неки су сами пресудили себи мислећи о пролећу и ластама - какви лицимери. 

Набацао сам пар ствари на себе, обукао свој мантил боје беж и изашао брзо. Тај мантил је био права ствар. Добио сам га јефтино, имао је флеку од кафе на крагни, има је и сад, али кога брига? Важно је да је ту, да скрива труле уметничке вене и месо изгрижено црвом сумње, важно је да је дуг и да скрива све до блатњавих ципела, да има џеп за пљуге и то је све...Отишао сам у парк, тамо сам одувек проводио дане, причао приче покушавајући да си створим име, јер кад одеш само оно остаје, име и понека прича лабаво везана за њега. Седео сам на клупи и ту је било пар клошара и јефтиних дама, пар пива и сунце, то проклето сунце. Већина њих су били протагонисти живота, представници уличне филозофије, људи који знају да реше туђе проблеме, а не своје. Причали смо наше приче, увек неке старе на нов начин, размишљао сам о лови и вртео последњу пљугу, пропадала је кроз прсте и опет се појављивала вешто и многи су волели то што радим,а неки су мрзели и опет, сви смо били ту, заједно протествујући против владе и просјака, желећи само што и сви остали - бољи живот, ако је то икако било могуће. Макар који динар за пљуге, не треба нама много.

Попушио сам последњу цигару, мрак је полако падао, а хрпа одрпанаца је и даље била ту, немајући куд да оде. Нисмо ми били за овај свет где живиш брзо и умреш млад, где свако има изговор и све је случајно, а људи праве ракете да погоде Бога у срце или пету. Стив,  један клошар и Мито, један господин су се крвнички хватали за гуше, обојица слаби и отупели од оваквог живота. Ми смо то посматрали са стране, немајући појма зашто се туку, али добро упознати са функционисањем овог света, па свако некад мора убити Бога у човеку, и у свакоме понекад мора бити убијено све људско и божанско, чисто да би осетио промену, мало ваздуха у плућима и крви у душнику. Тренутак касније се појавила интервентна, њих двадесетак, нас двадесетак, и кренули су брзо ка нама. Неки су кренули да трче, и плавци су кренули за њима, само што су били сто пута бржи и јачи, стока узгојена на хибридима да утерује правду и истерује бога из кости обичног човека. И док су филозофи бежали, ја сам вртео замишљену цигару и стајао тамо у мантилу боје беж мислећи - то је то. Пар њих је трчало ка мени и први који је стигао је замахнуо палицом, стегао сам песницу и одаламио га посред тог шлема, крцнуло је нешто, а то није био шлем и онда су се сјатила још два-три шакала и дошло је до прекида филма.

Отворио сам очи, бол је био споредна ствар, а у креветима до мене је било много њих, видео сам решетке на прозорима и рекох - добро, могло је и горе бити. Меркао сам изгубљене душе, сада нису знале ништа, добили су споредне роле у представи живота, систем их је сломио, не мислим само на пар костију, мислим да су утепали бога у њима и човека у њима и нису им чак ни дали цигарете да то поднесу лакше. Погледао сам око себе, није било мантила боје беж и почео сам да плачем лагано, као дете, све је то била игра, а ја сам пожелео да плешем са једном црном дамом, у круг, у круг. 

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren