Малог човека је гушила мала планета. Мрзео је што нигде не може да оде, а да не познаје баш никога, да сви буду незнанци и да нико није повезан са њим ни најтањом нити ове стварности. Немамо бродове за свемир, али имамо проблеме, сваким даном све веће...Хеј, нисам ја неки хипик па да вичем: "Спасимо дрвеће! Спасимо земљу!", и проживећу ја свој живот сасвим добро, ал' чињеница је да нас има превише, напунили смо земљу и шта сад? Мало ме нервира што је све тако јебено повезано, зашто не може човек да буде само човек, а дрво само дрво и свемир само свемир? Знам да то тако иде, али осећам да се гушим, иако сам видео сувише мало да бих могао да судим. Не размишљам онако добро као некад у овим касним сатима. Можда сутра напишем нешто велико, као Грчка.
Три речи...
Мито бекријо :D Шта ћеш, увезани смо тако, и зависимо једни од других, и то је тако немилосрдно, знам... Ако ти је за утјеху гушим се и ја, и опет ми долазе они моји дани ћутања и једем сама себе изнутра, и тако... Али мрдамо још, држ' се! :D
ОдговориИзбришиЕ да, нешто сам зезнула, у случају да ме не препознаш, Мала сестра ти је писала, или Харлекин, или како год xD
ОдговориИзбришиХеј Литл! Ма увек ћемо мрдати. ;) Ти си вишеструка личност, не мож' с тобом човек на крај да изађе :Р
ОдговориИзбриши