Била је среда послеподне, лош дан као и сваки други, облачио сам изгужвану кошуљу и размишљао куда бих могао да одем, а онда је неко позвонио. Била је то једна лепа црвена дама, познавао сам је већ дуго и повремено проводио ноћи са њом. Те ноћи су биле за памћење, само то ћу рећи, јер све је било савршено, од температуре вина до саксија са љубичицама које су ми падале на главу у кључним моментима. Понекад бих само заспао или се онесвестио и када бих се пробудио, ње није било. Две-три ноћи, то јој је била мера и та мера ми се допадала. Волео сам ја ту жену, имала је добру особину - није била нападна и имала је чврсте беле груди и сматрао сам је срећом, пролазном срећом, као када добијеш на кладионици или се напијеш од туђих пара или изађеш на улицу и нека стварно добра бејб те погледа...
Закопчао сам последње дугме изгужване кошуље и рекао: "Ћао Кејт" Рекла је: "Ћао драги." Упитао сам: "Пиће?" "Наравно...", рекла је прекрштајући ноге. Сипао сам нам по једно и завалио се у фотељу. Рекла је: "Дошла сам да останем", устала и села ми у крило и почела да ме љуби, а ја сам само то посматрао, са стране, као странац, туриста јапанац са фотоапаратом око врата и рекао: "Океј." Нисам волео те игре, и још битније, нисам очекивао такву игру од ње, а баш ми се свиђала...
Прошло је неколико недеља откад се Кејт уселила...Приметио сам да се нешто чудно са њом дешава, али сам пречесто био пијан или макар уметнички занесен, у неком свом свету, и нисам реаговао, нити се трудио да прокљувим шта јој је. Све је било солидно, имао сам и да једем и да пијем и имао сам њу, била је добро парче и сад и увек, али нешто као да је извукло жестину из ње, омекшала је нагло и није више била онај жар који је преко потребан мојој души, ако је ишта од ње остало. Полако су почеле свађе, једна за другом и понекад сам тако јако желео да је ударим, али нисам, била је то Кејт и даље, али није било оне жестине, и то је изазивало страх у мени, а страх је гадна ствар, уништава човека, као уосталом и све на овом свету, а оно мало ствари које те чувају, чувају те да би могло што више лоших ствари да те стрефи и то у што лошијем моменту, најбоље док седиш на вц шољи са спуштеним панталонама и укрштеницом у рукама.
Једног уобичајеног јутра док сам навлачио испеглану кошуљу, поново је почела да виче због неких глупости које јој раније уопште нису биле важне... Рекао сам: "Дувај га Кејт!", и сркнуо кафу, а она се залетела на мене, да ме удари. Ухватио сам јој руке, а потом је окренуо и њене лепе беле ноге су биле тик уз моје, да нас неко гледа са стране рекао би да смо плесали...Кејт ме је само погледала и почела да плаче..."Мрзим те, мрзим те!" "Хеј, бејб, врата су ти отворена", рекао сам. "Мито, имам рак. Имам рак.", рекла је полако и села на столицу...Одувек сам себе посматрао кроз објектив других, а други кажу да сам битанга и незнанац, клошар најгоре врсте, Сотонин син, те сам и ја сматрао да су они у праву и никад се нисам запитао да ли сам ја, уствари добар момак? Загрлио сам је, шта да радим, и рекао: "Средићемо бејб, средићемо..." То сам рекао ја, који у животу нисам умео да средим ни места за најгору представу у граду, а о пијанкама и биоскопу да ни не причам. Скинула је перику, а ја сам схватио шта ми је било чудно раније. Свиђала ми се и ћелава.
Након пет месеци сам је покопао, и обећао да ћу је дуго памтити, дуже него што можеш од типа као што сам ја да очекујеш, јер волео сам је и добар сам момак у овој животној причи, ако занемаримо самодеструктивност коју практикујем, заиста сам један од репрезентативних чланова наше врсте, иако кажу да нисам већи од гњиде, лажови.
Сунце је било високо, била је среда, још једна среда, устао сам из кревета и навукао изгужвану кошуљу и закопчавао дугме по дугме очекујући звоно, али звона није било, и тако сваке среде...Можда једном...А можда и не.
:'(
ОдговориИзбриши:*
ОдговориИзбриши