Јебига. Понекад је тако тешко...Видиш, чим мало не мислим на тебе, одмах заборавим да пишем и у недостатку недостижног почињем да преиспитујем свој живот, јер немам јасан пут. Неки мисле да сам збуњен, неки да сам скот, јер ма колико ја фин момак био, увек се нађе неки коњ и стане ми на жуљ. И шта да ти кажем... Код мене ништа ново, а опет - све је ново, волео бих да са тобом, као некад, о томе да попричам...Волео бих и кућу на Азурној обали, али нема...
Не знам шта више да ти кажем. Проклета данашњица, све што сам теби досад написао је могло бити спаковано у коверте које су враћене на адресу пошиљаоца и вредети милионе, само да смо рођени сто година раније... Јебига, игра судбине ми не да се обогатим лако, па да блејимо на плажи и пијемо неке уврнуте коктеле, баш гадно, знам. Лалалааа... Играмо ову игру дуго, а крај јој се не назире... Принцезо јави се... Лоше звучи ово принцезо уз тебе, можда...Можда је боље само неко хеј... Неко хеј и намиг после, јер када ти овакав тип намигне или се јавиш или зовеш полицију, о да.
И да... Бејб, ти ћеш увек бити моја бејб.
0 коментара:
Постави коментар