Како сам схватио да желим крила

Пиво је клизало низ грло, а балерине у кратким розим хаљиницама су клизале по леду. Све је реду, помислио би човек, можда је и било, не знам. Била је ту и Ивана, црвенокоса девојка прћастог носића и једино што је разликовало од обичног света, од обичних балерина су била крила. Имала је та права бела крила, и сви су је гледали како ради пируету, како клизи лагано по леду, шаљивџије би рекле - као да лети. Нико није знао откуд она ту, само се створила једног дана и одмах се ту створио неки прљави агент и она је почела да плеше, све саме главне улоге, али то није било за њу. 

Понекад бих је сачекао у гардероби скривен међу брусхалтерима, и она би се појавила, а ја бих сачекао трен или два и онда се лагано извукао из ћошка, најчешће са неким заосталим брусхалтером на глави. Она би се насмешила, а ја бих почео да јој причам, о лудом комшији, малој сирени, вину и курвама, оружју у женама у пмс-у. Само бих седео тамо са подигнутим ногама на сто за шминку, а она се пресвлачила и разговарали смо о свему томе тек тако. Скинула би све са себе и ја бих застао, осмотрио је од главе до пете и онда бих наставио где сам стао. Та крила су јој давала некакву префињеност, и озбиљно мислим када кажем да је била најбоље парче које је икада ходало под сводом небеским. Била је права дама са том њеном боб фризуром и тим крилима, лепе ножице и сулуд карактер, као са другог света. Волео сам да проводим време у тој гардероби, иако сам се осећао сувише прљавим да ставим шапу на њу. Гадна је ствар то, кад се навикнеш на нешто или још горе, на неког. 

Покушао сам са свакодневним туширањем, новим чистим кошуљама и цвећем и дошао бих до врата гардеробе, преварио бих чувара у ходнику, увек на неки нови начин и стигао до тих врата, застао и бацио цвеће у канту поред, јер цвеће њој сигурно ништа не значи. Разбарушио бих косу и исфлекао кошуљу било чиме, само да бих изгледао као онај стари. Она би дошла и отпочели би причу, о монахињама и стриповима, халтерима и паштети, она би се скинула и обукла и потом бисмо, једно по једно, полако изашли напоље и отишли свако својим путем. 

Једном сам дошао у гардеробу, сакрио се међ' све те чарапе, брусхалтере и остало, и помало цугао из флаше вискија коју сам нашао ту, да прекратим време. Чекао сам поприлично дуго и неко је отворио врата, али то није била она. Била је то обична плавокоса балерина, сва поносна и фина, није било ње...Изашао сам лагано из ћошка, скинуо чарапу са чела и упитао - где је она? Плавокоса готово да је вриснула, али за трен се прибрала и рекла да се удала, она, црвенокоса Ивана са белим крилима, она? Нисам јој веровао ништа, била је плава, а ја не волим плаве, плаве боле и лажу, више него црне и много више него црвене. Поновила је још једном, видевши да не верујем, и то ме је помало стресло, пришао сам и пољубио ту плаву, не волим плаве, оне лажу и боле и ето...Нисам могао разговарати са плавом. Црвенокоса Ивана са крилима је сада само црвенокоса Ивана, има мужа и сина и нема крила. 

У последње време пишем поеме за девојке са крилима, јер хеј, чак и проклети песник као ја заслужује крила, па макар била и црна. Са њима ћу моћи да разговарам и играћемо домине, пратити утакмице и разговарати о халтерима и паштети, малој сирени и вину, о мени и биће нам тако добро...Само се надам да су све горе тако лепе, испеглане и као из фабрике, нове и мирисне, кладим се рехабилитоване грешнице.