Увек џентлмен

Седео сам на клупи офарбаној у бело и посматрао реку, мутну и спору, као и обично. Устао сам и чукнуо типа који је спавао на клупи до моје и рекао му: "Џек, време је." Џек је устао полако и тромо, а и како другачије да устане човек од стотину кила? Стајао је испред мене, огроман човек и упитао: "И то је то? Тек тако?" Рекох му: "Да друже, то је то. Тек тако." Докови су били празни, неки хладан поветарац је јежио кожу и ледио крв у жилама, а Џек и ја смо стајали један наспрам другог чекајући чудо. Након два или три минута тишине и свеопште резигнације и спознаје да се чуда не дешавају тек тако, проговорио сам: "Не желим да те убијем, Џек." "Ни ја тебе, друже", рекао је. "Али је морам имати", наставио сам. "И ја. Или ти или ја, ортак. Овако више не може." Климнуо сам главом и отворио црни кофер на тој иронично белој клупи. 

"Да ли је у реду да те убијем поред ове дивно беле клупе?", упитао сам. "Знаш шта, стани ти код беле клупе, мени није проблем, нисам емотивно везан за њу." "Њушко стара, убио би најбољег пријатеља!", узвикнуо сам. Насмејао се. Били смо чудна сорта, нисмо могли да се побијемо као сав нормалан свет или да њој, тако неодлучној, дамо да одлучи, него ето, као муле, терали смо ствар до краја. Дао сам му један пиштољ, колт стар стотињак година који сам наследио од деде, а ја сам узео идентичног колта ког сам набавио у музеју. Погледао ме је, понишанио и бам! Кликнуо је празан пиштољ. Сео је поред мене и придружио ми се у чишћењу. И даље на доковима није било никог, као да је хладан ветар смрти отерао способне људе који смрде на рибу и инвалиде у колицима који само зуре у воду, тако сиву, мутну и спору, мислећи колико им је живот срање. Пиштољи су се сијали на зубатом сунцу, погледао сам га и устали смо са те проклето беле клупе. 

Стао сам код беле клупе, он се насмешио и избројао двадесет корака од мене, а онда се окренуо и понишанио. И ја сам исто учинио. Одједном, као ветар, појавила се она и дрекнула: "Шта то радите?! Престаните!" "Знаш да то не можемо учини драга", рекао је. Сложио сам се. Рекох: "Лепа, ми смо ти старомодни типови, волимо да решимо ствар на прави начин." "А прави начин је да се поубијате? Због мене?" "Да најдража", рекао је споро Џек. "Нисмо ми из овог времена душо", рекао сам и климнуо Џеку. Џек је поново подигао свој пиштољ, и ја сам. Црквени сат је одзвонио и зачули су се пуцњи, као на филму. Џек је пао, држећи се за стомак, а мени се мало крви сливало низ образ. Ништа ме није болело, дакле - био сам читав. Метак ме је само окрзнуо. У међувремену она је вриштала, а када су се смирили пуцњи, рекла је тихо: "Зар не могу да вас имам обојицу? Нешто као троугао љубави, знате оно", и једна суза јој је склизнула низ образ. Рекох: "Још није касно. Шта кажеш, Џек?" "У реду", рекао је. "Мораћемо да се договоримо за дане и нећу да јој купујемо исте поклоне, јеси чуо?!", подвикнуо је болно. Рекох: "Наравно, Џек." Пришао сам да га подигнем и зачуо се пуцањ. Помислих: "Џек, та пизда, побогу, није ме ваљда убио?!" Упитао сам: "Џек, не би ваљда убио најбољег другара?" Рекао је: "Не бих, џентлмени то не раде." Нисам му веровао. Издахнуо сам уз једно болно "ааах", у чудном загрљају са човеком кога сам највише волео на свету, а уједно и највише мрзео од свих. Двадесетак метара иза нас је стајала она са њим, неким трећим, носио је униформу, још један од тих курвара који је завршио у плавцима уместо у затвору или на гробљу. 

Драга, то никако није могао бити троугао, ти си, изгледа, одувек преферирала многоугле. А имала си тај осмех, помислио би човек да умеш да волиш. Можда си и умела, само си волела превише. 

Џек, одувек си био пувара, никакав материјал за просечног грађанина и најчешће скот, и зато сам те волео. Прави џентлмен си био, заиста. Не знам где си, али ниси са мном, ја сам се изгледа, заглавио негде између. Можда се видимо једног дана, можда будемо слушали Исуса из првих редова и заборавио на њу и на све ово. Можда се и сретнемо у котлу, то је већ паклена комбинација, знам. Како год било, живели Џек! Била је вредна тога. 

"Увек", зачуо се однекуд глас. Насмешио сам се.

Прочитај

За бејб

Јебига. Понекад је тако тешко...Видиш, чим мало не мислим на тебе, одмах заборавим да пишем и у недостатку недостижног почињем да преиспитујем свој живот, јер немам јасан пут. Неки мисле да сам збуњен, неки да сам скот, јер ма колико ја фин момак био, увек се нађе неки коњ и стане ми на жуљ. И шта да ти кажем... Код мене ништа ново, а опет - све је ново, волео бих да са тобом, као некад, о томе да попричам...Волео бих и кућу на Азурној обали, али нема...

Не знам шта више да ти кажем. Проклета данашњица, све што сам теби досад написао је могло бити спаковано у коверте које су враћене на адресу пошиљаоца и вредети милионе, само да смо рођени сто година раније... Јебига, игра судбине ми не да се обогатим лако, па да блејимо на плажи и пијемо неке уврнуте коктеле, баш гадно, знам. Лалалааа... Играмо ову игру дуго, а крај јој се не назире... Принцезо јави се... Лоше звучи ово принцезо уз тебе, можда...Можда је боље само неко хеј... Неко хеј и намиг после, јер када ти овакав тип намигне или се јавиш или зовеш полицију, о да. 

И да... Бејб, ти ћеш увек бити моја бејб. 

Прочитај

Смрт на очекиван начин

Седео сам за столом од трешњиног дрвета, место је било мемљиво и сиво, са старцима са дугим брадама који су пили вино и играли карте, чини се већ деценијама на том истом месту. Нисам очекивао много, само понеко пиће и можда пар минута занимљивог разговора са неким од тих лудих или пијаних стараца, најбоље оба. Дуга је била ноћ, стараца све мање, а будала све више. Неки клинци од можда седамнаест-осамнаест година су улетели у кафаницу и сели за сто у ћошку. Смрдели су на невољу, не волим те усијане главе, јер они одрастају у старце попут ових, и пију вино и играју карте и деца их мрзе, а они се труде да што пре потроше тај највећи део живота када си стар и болестан, када те нико не воли и сви само чекају да одеш. Одмах сам ставио новчаник у ципелу, никад се не зна са таквим барабама. Након пар минута, један је устао и кренуо да ломи столове и столице, док су други полагано пришли извадили ножеве и затражили новац од свих нас. Еееј, какав мозак мораш бити да пљачкаш кафаницу пуну стараца и пробисвета?

Када је један дошао до мене, рекох му: "Немам, пијем на вересију", а он је попиздео, размахао се ножем и кренуо да ме препипава. На крају, када није нашао ништа, ставио ми је нож испод левог ока и кренуо полако да вуче на доле. Болело је, а крви  много није било. У међувремену су улетели плавци, исто гадна сорта. Ухватио сам нож голом руком, а другом га чврсто стегао, да не побегне. Имао сам неке планове за њега. Плавац је видео нож, али није знао да га чврсто држим и пуцао је. Погодио га је. Погледао сам доле, погодио је и мене, у руку, одмах изнад шаке. Крв је пљуштала и само сам пао доле. Хеј, дошао сам по мало инспирације, да се ишчупам из овог сивила, а шта добијам? Ожиљак дужином целог лица и дрвени под натопљен крвљу. Била би ово паклена прича, писаћу је из пакла, осим ако ме Перо не убаци на листу гостију у престижном хотелу и тако опет направи поделу међу нама, дрипцима и уметницима, лудим и паметним, великим и сасвим обичним. Танка нас дели линија, али постоји и то је важно, постоји све што  желиш, али опет, не можеш све да имаш, неко мора и из пакла приче писати. 

Прочитај

Сунце је било светло

Било је пролеће. Сунце на све стране, онако убилачки зури у мене. Шетао сам по парку, зеленом, фино покошена трава и те ствари...Дан се чинио добар, бољи него други, фурао сам изгужвану кошуљу и давно испеглане панталоне, био сам у елементу и није важно што се даме нису окретале, ја сам се сасвим лако и радо окретао, понекад и за читавих триста и нешто степени. Ишао сам полако, јесте сунце сметало, јер ја не волим затамљене цвикере, нос ми је сувише сјебан да бих их држао тек тако, као какав шмекер, опак тип. Ишао сам даље и даље, без циља, јер циљ је био остварен, осећао сам се боље него јуче и то ми је било сасвим довољно. 

Онда сам сео на клупу у парку, посматрао неке птице како се обрушавају на земљу и потом са лакоћом поново узлећу и коначно, угледао њу. Био би то врхунац тог дана да поред ње није био тај шмекер, два метра и сто кила мишића, сав скоцкан, са осмехом пичкице. И мрзео сам такве типове, тог бих лично тукао лопатом док не би заплакао, јер увек ми је остајало то питање - шта он види у њој? Једину ствар коју такав олош може видети, лагано парче меса. И мрзео сам такве типове и мрзео сам и њу и њој сличне, јер једно су уличне даме, њих поштујем и тај живот је луда ствар, а сасвим друго те сласне глупаче које човек случајно заволи и мрзи заувек. Нисам могао то да гледам, јер та пичкица са гитаром је не заслужује, џабе му метри и килограми, кад је пичкица и заувек ће то и остати. Волео бих да чујем некад тај звук, када лопата удара у доњи део леђа таквог билмеза, то очекивано - крц. Можда га она и заслужује, такви скотови увек најбоље прођу, и ништа за скотове попут мене не остане. Ако и остане нешто, то су само фрагменти, делићи некад јединствене сјајне слике, а ја је такву нећу, никад ми нису добро ишле слагалице.

Тргнуо сам се и погледао горе, био је сутон и био сам скоро сам. Седео сам на тој клупи, згрчених песница на коленима, сунце је одавно отишло, не смета ми више, а и она је отишла, вероватно са њим, на колаче или пиће, можда и нешто више. И мрзео сам је и даље и мрзео сам и себе, јер ма какав тај скот био, мислим да не бих могао да га ударим лопатом, лагано. 

Мислим да постоји разлог зашто ме је Бог ставио у ово тело од шездесет кила и метар и нешто, јер да ме је ставио у два метра и сто кила, пребио бих све ниткове одавде па до Лондона, кунем се. Ишутирао бих та дупета до стратосфере, све те пичкице које нису ништа више од обичних фолираната и добрих познавалаца тинејџ филозофије. Устао сам са клупе и лагано одшетао у мрак. Ипак, шта сам друго могао? Да плачем? Не. А нисам имао лопату код себе. 

Прочитај

Хтео сам само да покушам да кажем нешто

Људи воле да читају о порцуланским срцима и малим керовима, о непобедивим љубавима и срећним крајевима које онај горе као да дели из украдене вреће. И након читања такве књиге сви имају онај бљутави укус среће у устима, а онда настаје пичвајз. Затворе књигу, подигну главу и виде да немају тако нешто, да вероватно никад неће имати и знају да никад неће имати муда да продају све што имају да би отишли преко пола света да виде неку рибу или лика, знају да они никад неће бити тако добри, храбри, срећни, блабла...Разумем ја да постоји нешто што се зове лични укус и свако има право на то, рецимо. 

Хтео сам само да покушам да кажем нешто. Ја пишем неке луде ствари. Приче углавном пишем без устезања, такав сам и иначе. Неки ми говоре да сам "културни Бук", а ја им онда причам причу како је Буковски зарађивао од тих прича, да је и сам рекао да не воли да потенцира то, да то није суштина и тако даље. Како год било, ја напишем нешто и онда то сутрадан прочитам. Пошто углавном заборављам брда ствари, најчешће се не сећам шта сам писао. Прочитам, и ако ми се допадне, знам да ту нешто не штима. Текстови ми се допадају тек када их прочитам после месец и више дана, онда буде ту нека варница, нешто, ако је и буде уопште. Но, поента није у томе да ли се мени допадају моји текстови, одлутао сам сувише. 

Напишем нешто, рецимо да личи на реално, а пошто личи на реално најчешће буде гадно. И онда дођеш ти, дођу сви и прочитају тај текст. Текст, прича, шта год, само по себи не мора да буде прејака и врхунска, довољно је да буде реална и гадна на неком природном нивоу. И кад завршиш читање и угасиш свој компјутер, погледаш око себе и видиш да си хиљаду пута бољи од тих клошара, да имаш породицу, кров над главом, посао и још милион других ствари. И буде ти драго у неку руку, можда те чак и орасположи. Оно, увек може горе. 

Има та једна ствар што ме мало мучи. Конкурси пролазе, а ја сам освојио само једно парцијално штампање и једну објављену причу до сада. Ако не рачунамо остале ствари са стране, готово да нисам ништа постигао. Одем и прочитам победничку причу било ког конкурса, прве три или првих пет и можда једна у десет буде занимљива. Остале су тај зли клише, романса, љубав, порцуланска срца и мали керови, скоцкане реченице савршено, а емоције ни за лек, прочиташ и осетиш се као говно, само то и ништа више. Прво сам мислио да сам љубоморан, откуд знам, док сам читао те приче и тако то, али прошло је неко време и прочитао сам их опет и то није то. Имају две или три приче које су ме одушевиле и реално заслужују те награде, али остали не. Једноставно, те људе бих истерао на улицу или одвео на бувљак, у парк, и оставио их тамо, да се мало нагутају стварности, да виде како та љубав о којој пишу функционише. Толико.

Гадно је то када си припадник књижевног андерграунда који не постоји. 

Прочитај

Вегетација

Нешто ми се десило пре неколико дана...Само сам потонуо. Нисам ни срећан ни тужан, само седим и ципкам ногом по читав дан. Ујутру, или боље рећи у подне, када се пробудим прво погледам на сат и изнервирам се што сам се пробудио тако "рано". На кабловској стотину и нешто канала, до сада сам укупно пронашао три сата занимљивог програма, квалитетан ни не тражим, јер га нема. То су само три сата, како преживети остатак дана или још горе, ноћи? То је питање које ме једино заокупља ових дана. 

Једноставно, полако се гасим. Престао сам да се трудим да поправим то, сви моји пријатељи и протуве и остали су заузети својим малим животима и немају времена, а ја не знам како да убијем време, имам га превише. И планирам, размишљам, покушавам да читам, да причам, да пишем, да чистим снег или учим, покушавам брдо ствари и све то се на крају сведе на мене за великим овалним столом, седим са стране и цупкам ногом гледајући у празно. Зевам често, слушам казаљке како се лагано померају, гледам на сат сувише често да не бих пропустио та три сата занимљивог програма који спашавају дан, ако се такви дани уопште могу назвати спашеним. 

Кева каже да сам такав зато што нисам навикао да седим код куће. Ја кажем да сам такав, јер је све сувише добро, па је логично да се осећам лоше. Једноставно, лоше је кад је добро, а добро је кад је лоше, тако сам навикао, тако смо, нажалост, већином навикли. Кад се осећам гадно онда сам океј, могу да преживим и са пар сати сна, без ручка, никад нисам уморан да напишем нешто поприлично добро, и што је мени горе, то је прича боља, јер јебига и даље стоји оно - неко има врећу за ударање, а ја пишем блог...А уствари сам тип за врећу. 

Занимљива ствар ово писање, понекад тако интезивно, а опет понекад тако глупо и јалово и увек, баш увек сазнам нешто ново о себи, најчешће из глупог и јаловог. Одлучио сам јуче да прекратим време играјући неку игру...Покушао сам са најбољом кинеском стратегијом икада, али није то било то, о'ладио сам се, изгубио жестину. Онда сам се сетио...Хеј, има ли бољег камбека од покоравања целог света? И тако, сутра крећем Наполеоновим стопама, хеј, можда то буде пун погодак и можда више никад ништа не напишем, него ми изађу бубуљице и пустим косу, можда постанем нолајфер гори него икад и можда дам све и динар за неку нову игру, али...Увек ћу остати освајач, много зајебан, само прекасно рођен. Мислим, нема више ништа занимљиво ни стратешки у ратовању, све је откривено, сателити и авиони, пар бомби и све што ти остане је герила, а од гериле нема 'леба на кратке рокове. А опет, џабе што је некад била битна стратегија да би се добио рат, ја бих вероватно и тада био ситна уштва, вероватно бих седео у некој кућици на селу и писао обичне приче мислећи да су најбоље икада.

И синоћ ми је звекнуо нет, проклетиња, ако се овако настави, до првог марта ћу ја да звекнем. 'Ајд, одох да се преврћем мало, сувише сам се пробудио рано, јер нисам уопште уморан, само мало сломљен. 

Прочитај

Три речи...

Малог човека је гушила мала планета. Мрзео је што нигде не може да оде, а да не познаје баш никога, да сви буду незнанци и да нико није повезан са њим ни најтањом нити ове стварности. Немамо бродове за свемир, али имамо проблеме, сваким даном све веће...Хеј, нисам ја неки хипик па да вичем: "Спасимо дрвеће! Спасимо земљу!", и проживећу ја свој живот сасвим добро, ал' чињеница је да нас има превише, напунили смо земљу и шта сад? Мало ме нервира што је све тако јебено повезано, зашто не може човек да буде само човек, а дрво само дрво и свемир само свемир? Знам да то тако иде, али осећам да се гушим, иако сам видео сувише мало да бих могао да судим. Не размишљам онако добро као некад у овим касним сатима. Можда сутра напишем нешто велико, као Грчка. 

Прочитај

Можда једном

Била је среда послеподне, лош дан као и сваки други, облачио сам изгужвану кошуљу и размишљао куда бих могао да одем, а онда  је неко позвонио. Била је то једна лепа црвена дама, познавао сам је већ дуго и повремено проводио ноћи са њом. Те ноћи су биле за памћење, само то ћу рећи, јер све је било савршено, од температуре вина до саксија са љубичицама које су ми падале на главу у кључним моментима. Понекад бих само заспао или се онесвестио и када бих се пробудио, ње није било. Две-три ноћи, то јој је била мера и та мера ми се допадала. Волео сам ја ту жену, имала је  добру особину - није била нападна и имала је чврсте беле груди и сматрао сам је срећом, пролазном срећом, као када добијеш на кладионици или се напијеш од туђих пара или изађеш на улицу и нека стварно добра бејб те погледа...

Закопчао сам последње дугме изгужване кошуље и рекао: "Ћао Кејт" Рекла је: "Ћао драги." Упитао сам: "Пиће?" "Наравно...", рекла је прекрштајући ноге. Сипао сам нам по једно и завалио се у фотељу. Рекла је: "Дошла сам да останем", устала и села ми у крило и почела да ме љуби, а ја сам само то посматрао, са стране, као странац, туриста јапанац са фотоапаратом око врата и рекао: "Океј." Нисам волео те игре, и још битније, нисам очекивао такву игру од ње, а баш ми се свиђала...

Прошло је неколико недеља откад се Кејт уселила...Приметио сам да се нешто чудно са њом дешава, али сам пречесто био пијан или макар уметнички занесен, у неком свом свету, и нисам реаговао, нити се трудио да прокљувим шта јој је. Све је било солидно, имао сам и да једем и да пијем и имао сам њу, била је добро парче и сад и увек, али нешто као да је извукло жестину из ње, омекшала је нагло и није више била онај жар који је преко потребан мојој души, ако је ишта од ње остало. Полако су почеле свађе, једна за другом и понекад сам тако јако желео да је ударим, али нисам, била је то Кејт и даље, али није било оне жестине, и то је изазивало страх у мени, а страх је гадна ствар, уништава човека, као уосталом и све на овом свету, а оно мало ствари које те чувају, чувају те да би могло што више лоших ствари да те стрефи и то у што лошијем моменту, најбоље док седиш на вц шољи са спуштеним панталонама и укрштеницом у рукама. 

Једног уобичајеног јутра док сам навлачио испеглану кошуљу, поново је почела да виче због неких глупости које јој раније уопште нису биле важне... Рекао сам: "Дувај га Кејт!", и сркнуо кафу, а она се залетела на мене, да ме удари. Ухватио сам јој руке, а потом је окренуо и њене лепе беле ноге су биле тик уз моје, да нас неко гледа са стране рекао би да смо плесали...Кејт ме је само погледала и почела да плаче..."Мрзим те, мрзим те!" "Хеј, бејб, врата су ти отворена", рекао сам. "Мито, имам рак. Имам рак.", рекла је полако и села на столицу...Одувек сам себе посматрао кроз објектив других, а други кажу да сам битанга и незнанац, клошар најгоре врсте, Сотонин син, те сам и ја сматрао да су они у праву и никад се нисам запитао да ли сам ја, уствари добар момак? Загрлио сам је, шта да радим, и рекао: "Средићемо бејб, средићемо..." То сам рекао ја, који у животу нисам умео да средим ни места за најгору представу у граду, а о пијанкама и биоскопу да ни не причам. Скинула је перику, а ја сам схватио шта ми је било чудно раније. Свиђала ми се и ћелава.

Након пет месеци сам је покопао, и обећао да ћу је дуго памтити, дуже него што можеш од типа као што сам ја да очекујеш, јер волео сам је и добар сам момак у овој животној причи, ако занемаримо самодеструктивност коју практикујем, заиста сам један од репрезентативних чланова наше врсте, иако кажу да нисам већи од гњиде, лажови. 

Сунце је било високо, била је среда, још једна среда, устао сам из кревета и навукао изгужвану кошуљу и закопчавао дугме по дугме очекујући звоно, али звона није било, и тако сваке среде...Можда једном...А можда и не. 

Прочитај

Глупи снови

Била је то луда ноћ. Пљуга на пљугу, прича се настављала дубоко у ноћ и ето, на крају смо и ми секли дрвеће и правили папир на коме смо писали "Спасите дрвеће!" Снег је падао по нама, ниједна дама није била сама, а пропалица је било много, као и увек. Размишљао сам нешто стојећи са стране, и док су остале будале глумиле Божанствену комедију, само сам мртво трепнуо, зевнуо и наставио да будем ту...Јер, човеку је дато сувише живота, а није свако вичан да га крати са пушкама, камионима и бедним ужадима, није заиста, не. Ја сам за то да проживим своје у покушају да будем неко, па побогу, свакоме је стало да буде неко! 

И тако, чекам само када ће се велики попичкати и побацати бомбе, и онда неће бити више важна уметност, јер неће бити хлеба, онда више неће бити важан хлеб, јер неће бити људи и прекратићемо дуге животе... Неки ће молити: "Не више бомби, не, молим вас!", а Они ће бити у фазону - ма кућа части, не брините ништа! Старе форе ће поново почети да се врте, а нас пар ће се гурати под крушком седећи на возилима без угљен-моноксида, и бомбе ће падати и свима ће бити лепо. А крушка цвета ли цвета. 

Знао сам да ће доћи и тај дан када више неће бити папира, ни дрвета, ни бомби, али опет нисам био спреман. Помагао сам им да посеку крушку и онда смо направили папир и на њему написали - Бог нек чува краљицу, кад већ краљ не зна српски...Било је и мало места за "Сачувајте Амазонске шуме", којих ето случајно, није било већ петнаест година. Само су индијанци опстали, ја лично мислим да је то зато што једу свакаква бића из џунгле и отпорни су на све од радиоактивних изотопа до птичјег грипа и то је права ствар. Волео бих да сам индијанац, само да не морам да гурнем коску кроз нос или уво, то ми је мало гадно. Волео бих и да сам каубој астронаут, али нисам, само један клинац коме се спава и који пише ово главе оборене јако, поглед под углом од стоосамдесет степени и не жалим се, макар све ово није сан, забринуо бих се да имам овако глупе снове. Без риба. И палми. И лежаљке. И коктела. Глупи снови јаве...Или глупа јава сна?

Прочитај

Плес мантила боје беж

Сунце. Јебено сунце убија у очи, и тако је већ годинама, никако да померим кревет на другу страну и да се спасим. Можда не желим, можда се бојим кад ми не буде сметало сунце да ће почети нешто друго да ми смета, нешто смртоносније... Не бојим се смрти, ни бола, то је само игра, па ваљда ја знам, крпили су ме много пута и једном сам био близу смрти, била је то кежуал варијанта, мало смо проћаскали, али нисмо заплесали, била је сувише лепа да би била добар избор за крај. Крај као крај, мора да буде ружан, да је другачије не би ваљало. Хеј, па погледај само велике људе, сви су завршили бедно, неки од пића, неки у беди, а неки су сами пресудили себи мислећи о пролећу и ластама - какви лицимери. 

Набацао сам пар ствари на себе, обукао свој мантил боје беж и изашао брзо. Тај мантил је био права ствар. Добио сам га јефтино, имао је флеку од кафе на крагни, има је и сад, али кога брига? Важно је да је ту, да скрива труле уметничке вене и месо изгрижено црвом сумње, важно је да је дуг и да скрива све до блатњавих ципела, да има џеп за пљуге и то је све...Отишао сам у парк, тамо сам одувек проводио дане, причао приче покушавајући да си створим име, јер кад одеш само оно остаје, име и понека прича лабаво везана за њега. Седео сам на клупи и ту је било пар клошара и јефтиних дама, пар пива и сунце, то проклето сунце. Већина њих су били протагонисти живота, представници уличне филозофије, људи који знају да реше туђе проблеме, а не своје. Причали смо наше приче, увек неке старе на нов начин, размишљао сам о лови и вртео последњу пљугу, пропадала је кроз прсте и опет се појављивала вешто и многи су волели то што радим,а неки су мрзели и опет, сви смо били ту, заједно протествујући против владе и просјака, желећи само што и сви остали - бољи живот, ако је то икако било могуће. Макар који динар за пљуге, не треба нама много.

Попушио сам последњу цигару, мрак је полако падао, а хрпа одрпанаца је и даље била ту, немајући куд да оде. Нисмо ми били за овај свет где живиш брзо и умреш млад, где свако има изговор и све је случајно, а људи праве ракете да погоде Бога у срце или пету. Стив,  један клошар и Мито, један господин су се крвнички хватали за гуше, обојица слаби и отупели од оваквог живота. Ми смо то посматрали са стране, немајући појма зашто се туку, али добро упознати са функционисањем овог света, па свако некад мора убити Бога у човеку, и у свакоме понекад мора бити убијено све људско и божанско, чисто да би осетио промену, мало ваздуха у плућима и крви у душнику. Тренутак касније се појавила интервентна, њих двадесетак, нас двадесетак, и кренули су брзо ка нама. Неки су кренули да трче, и плавци су кренули за њима, само што су били сто пута бржи и јачи, стока узгојена на хибридима да утерује правду и истерује бога из кости обичног човека. И док су филозофи бежали, ја сам вртео замишљену цигару и стајао тамо у мантилу боје беж мислећи - то је то. Пар њих је трчало ка мени и први који је стигао је замахнуо палицом, стегао сам песницу и одаламио га посред тог шлема, крцнуло је нешто, а то није био шлем и онда су се сјатила још два-три шакала и дошло је до прекида филма.

Отворио сам очи, бол је био споредна ствар, а у креветима до мене је било много њих, видео сам решетке на прозорима и рекох - добро, могло је и горе бити. Меркао сам изгубљене душе, сада нису знале ништа, добили су споредне роле у представи живота, систем их је сломио, не мислим само на пар костију, мислим да су утепали бога у њима и човека у њима и нису им чак ни дали цигарете да то поднесу лакше. Погледао сам око себе, није било мантила боје беж и почео сам да плачем лагано, као дете, све је то била игра, а ја сам пожелео да плешем са једном црном дамом, у круг, у круг. 

Прочитај

Један срећан крај

Било је лето и било је лепо тих дана у Италији, возио сам камион, Мерцедес-Бенз и имао сам пешкир око врата и мањак килограма. Седео сам за тим воланом и размишљао о плетеној лежаљци између две палме и једној плавој бејб коже беле као снег. Сањао сам тај један сан много пута, и почео је већ да ме мучи овај живот, иако је, да се разумемо, Мерцедес-Бенз имао својих чари, та моћ која те опије када седнеш за волан, то је била права ствар, али човек се некад и од правих ствари умори и пожели нешто једноставно боље. Сањао сам да се љуљушкам у тој лежаљци, море плаво пени, а моја бејб ми доноси пиће и цигаре, мало седне код мене, насмеје се лепо док се увија око мене и то је то. Вероватно исти сан сањају милиони других, налик мени, али јебига, једноставно, шта човек више да пожели од лежаљке, пића и парчета лепог меса које уме да воли? 

Возио сам последњу туру, кроз Италију, пребројавао паре по хиљаду пута и планирао пут ка палмама и коктелима. Уске уличице су правиле проблем, те сам то вече док сам ишао ка паркингу замало ударио једну младу трудницу. Била је све оно што ја нисам, вређала ме је учтиво и полако, без псовки, и то је било чудно. Понудио сам јој да је превезем до болнице или нешто, одбила је. Нисам био тип кога је било брига, али некако осећао сам да то не би било то, те палме и све, када не бих учинио нешто за њу. Паркирао сам се одмах ту, са стране, и потрчао за њом. Рекао сам јој да се осећам лоше, да није крив Мерцедес и да бих волео да учиним нешто за њу. Посматрала ме је трен или два и онда упитала: "Било шта?" Рекао сам: "Било шта", јер само сам хтео моје палме и лежаљку, да продам Мерцедес-Бенз и да ми буде лепо, тамо негде, заувек. Рекла је: "Хоћу у Париз." "И бићеш тамо сутра", одлучио сам одмах, било ми је свеједно у ком граду ћу сести на авион.

Сели смоу камион, имала је много ствари и ја сам их све спаковао доле, поклонио се и рекао: "Извол'те мадам!" Није одговорила и био је то добар знак. Волео сам да причам, да избацујем тај хаос из себе, а она је помало ћутала, помало причала, била лепа и чинила се океј. Возио сам споро и пажљиво, за разлику од иначе. Мука је то, кад имаш два живота на грбачи, а опет, испричали смо се тако добро, пар незнанаца, спојених случајно, неко би рекао судбином, али не ја, ја сам само мршави камионџија са именом суперхероја и не верујем у судбину и сличне бољке. Био сам искрен и рекао јој да пишем песме, онда је она нашла свеску исписану њима и почела да чита. Причали смо касније још много и много ствари ми је рекла о њој, мало лудих, мало чудних...Рекла је да јој је вереник у Паризу, да треба да се уда, а имала је тек двадесет година, студенткиња, откачена од овог света.. Када је излазила, рекла је: "Хвала.." И шта човек да каже на тако нешто? Уместо "нема на чему" уследило је: "Дај ми адресу, ја сам старомодан тип. Писаћу ти некад." Откинула је једну кинеску етикету са кофера, на њој записала адресу и бацила је у мом правцу. Замало да је ухватим. Пала је на бетон и када сам кренуо да је подигнем ветар је почео да је носи, високо високо...Гледао сам у небо, помало разочаран, и само изустио: "Нема везе." Пар минута касније, док сам се опраштао од Мерцедеса, угледао сам парче папира у нечијој руци. Била је то она. Каже видела је да нисам ухватио папир, никад нисам био добар у томе, и зато је одлучила да напише поново и донесе ми. Загрлио сам је и полако кренуо ка луци. Нисам могао све да спискам на авион. 

Две недеље касније, лежао сам у лежаљци између две палме испијајући коктел и милујући једну латино лепотицу, само...Није била ни бела ни плава, а ја волим плаве, иако су роспије, то стоји, то увек стоји. Писао сам јој и она је одговарала, понекад бих убацио и понеку песму унутра и она би одговорила - не пишеш више добро као некад, и мени је било драго то да чујем, можда то значи да сам се променио, да сам сада само обичан лелемуд који снева неке друге снове, друге крајеве света и исту даму... Писала ми је дуго, њен клинац је био капитен фудбалског тима, имала је још троје малих, и волела је једноставне ствари, источњачку културу и људе, а ја сам и даље испијао пиво на другом крају света и иако се никад више нисмо видели осим тог једног пута, било нам је добро, добри животи уткани у светско платно. Можда, можда је ипак била судбина, можда ја не бих био ја да сам поступио другачије и можда она не би била она да се није вратила са адресом у рукама. 

Прочитај

Зашто волим одређени криминал

Гледам сад Кума на тв-у, кад год га приказују увек гледам. Гледам и питам се зашто ја (и многи други) волим такве ствари. Није ствар у филму, ту је све епски, раскошно и херојски, са само једном страном медаље, ако ме разумеш. Ако изузмемо оно голицање које поставља питања као - какав је осећај убити некога, шта бих радио када бих имао брдо лове, како се осећа моћан човек који не мора ничег да се боји, итд..Дакле, ако изузмемо то голицање, остаје ми питање шта ту има добро, занимљиво па ме привлачи то. Мало сам размислио сад, успут и схватио сам шта је. 

Гледам ову италијанску мафију, они кажу "Коза ностра" и баве се својим мутним пословима, а неки ћакнути посматралац би рекао да је то само гомила шљама и био би у праву. Једина битна ствар у свему томе је поштовање. Чак и ти људи, тај "каријес" друштва, умеју да поштују једни друге, а ми не можемо. Волео бих да ме неко онако изистински поштује, онако не да ме се плаши или нешто, јер стварно нема ништа опако у вези мене осим погледа, а и он је помало буђав. Знаш, поштовање. Једноставно, да ти човек стегне руку и погледа те у очи и да знаш да те цени. Оставимо по страну то да ли сам ја заслужио тако нешто, али стварно бих волео то да доживим. 

Кад погледам мало даље, има тога још. Јеботе, па Црнобради је увео демократију на свом броду кад је цео свет био у ланцима монархије, 'леб му јебем! Јест да се то углавном сводило на гласања типа - "'Оћемо да звекнемо заробљеника? 'Оћемо!, 'Оћемо да нападнемо шпанске галије? 'Оћемо!, 'Оћемо на Тајланд, имају добре женске? 'Оћемо!", али опет, кад помислиш да је један кримос увео тако нешто, помало се изненадиш. Јест да су у то време гусари били идеали баш зато што су били слободни и то, ал' опет, уз демократију иде бре антички чича са брадом, а не битанга са дрвеном ногом. 

Да не спомињем Јакузе и част, оданост, поштовање и посвећеност коју они имају. Немојте ме погрешно разумети, не величам ја криминалце, али опет, чињеница је да они поседују те квалитете.

Или оно што је некад било - један на један, побијете се, па како буде. Није битно да ли су ту пиштољи били ил' сабље, ножеви и песнице, битан је тај осећај части, јер нас четворица сигурно можемо убити лава, питање је да ли ти можеш сам? Јебеш ферку на коју ме позове тип са бејзболком у руци и три ортака свуда око мене. И реч кад је вредела милион пута више него данас. Нема ничег више вредног, дрма нас рецесија, вратили смо се тамо где смо и почели. Као да смо из пећине изашли, закон јачег никад јачи, а мајмуни на свакој грани. И сад, јесте некад било гадно, ништа мање него сада, али било је тих пар ситница због којих је човек могао да се осећа добро, а није морао да бежи од стварности и то је била права ствар. 

Јер, замисли да идеш улицом пре неких двеста година, закачиш случајно лика и након пар метара видиш да ти нема новчаника. Окренеш се и питаш га за то, и пре него што кренете да се расправљате он ти даје реч да није украо новчаник.  Е сад, пошто си ти из овог лудог времена, нормално, не верујеш му и крећете да се расправљате и на крају он, увређен, вади мач. Потежеш и ти свој мач, и борите се и иако он има пиштољ за појасом, ни не помишља да га потегне. Смртно те убада, ти падаш, а он прилази, клекне поред тебе, стегне ти руку и похвали те, а онда устане, узме мач и прекрати ти муке. Јесте луд пример, ал' кад би таквих било више можда би све било боље. Јебем му матер, морам да се решим овог романтичарског погледа на свет, као да сам заглављен у прошлости и свет посматрам кроз неку шарену призму, а то не ваља, Никако.

Прочитај

Дами изузетних заслуга

Знам да џентлмени не говоре о томе,

и ја нисам далеко од тога да будем један,

само желим да кажем хвала ти Ана,

за предивна три дана

и нешто искуства.

Јер ти си права, са свим тим коврџама,

још једна од оних

што се само једном срећу, 

и могао бих ти сада пожелети сву срећу,

али нећу. 

Могао бих ти пожелети најбоље ствари, 

све у животу, звезде и псе,

али не.

Не треба ти то, ти си изнад свега тога, 

ти си вила и бабарога, 

ти си стварно нешто другачије.

Са тим очима већ имаш свет. 

Знаш већ...

Поздравља те овај тип са периферије,

ти ћеш увек бити ту, 

са леве стране

и попут свилене драперије,

прекривати све моје (црнокосе и плавокосе) ране.

Прочитај

Како сам схватио да желим крила

Пиво је клизало низ грло, а балерине у кратким розим хаљиницама су клизале по леду. Све је реду, помислио би човек, можда је и било, не знам. Била је ту и Ивана, црвенокоса девојка прћастог носића и једино што је разликовало од обичног света, од обичних балерина су била крила. Имала је та права бела крила, и сви су је гледали како ради пируету, како клизи лагано по леду, шаљивџије би рекле - као да лети. Нико није знао откуд она ту, само се створила једног дана и одмах се ту створио неки прљави агент и она је почела да плеше, све саме главне улоге, али то није било за њу. 

Понекад бих је сачекао у гардероби скривен међу брусхалтерима, и она би се појавила, а ја бих сачекао трен или два и онда се лагано извукао из ћошка, најчешће са неким заосталим брусхалтером на глави. Она би се насмешила, а ја бих почео да јој причам, о лудом комшији, малој сирени, вину и курвама, оружју у женама у пмс-у. Само бих седео тамо са подигнутим ногама на сто за шминку, а она се пресвлачила и разговарали смо о свему томе тек тако. Скинула би све са себе и ја бих застао, осмотрио је од главе до пете и онда бих наставио где сам стао. Та крила су јој давала некакву префињеност, и озбиљно мислим када кажем да је била најбоље парче које је икада ходало под сводом небеским. Била је права дама са том њеном боб фризуром и тим крилима, лепе ножице и сулуд карактер, као са другог света. Волео сам да проводим време у тој гардероби, иако сам се осећао сувише прљавим да ставим шапу на њу. Гадна је ствар то, кад се навикнеш на нешто или још горе, на неког. 

Покушао сам са свакодневним туширањем, новим чистим кошуљама и цвећем и дошао бих до врата гардеробе, преварио бих чувара у ходнику, увек на неки нови начин и стигао до тих врата, застао и бацио цвеће у канту поред, јер цвеће њој сигурно ништа не значи. Разбарушио бих косу и исфлекао кошуљу било чиме, само да бих изгледао као онај стари. Она би дошла и отпочели би причу, о монахињама и стриповима, халтерима и паштети, она би се скинула и обукла и потом бисмо, једно по једно, полако изашли напоље и отишли свако својим путем. 

Једном сам дошао у гардеробу, сакрио се међ' све те чарапе, брусхалтере и остало, и помало цугао из флаше вискија коју сам нашао ту, да прекратим време. Чекао сам поприлично дуго и неко је отворио врата, али то није била она. Била је то обична плавокоса балерина, сва поносна и фина, није било ње...Изашао сам лагано из ћошка, скинуо чарапу са чела и упитао - где је она? Плавокоса готово да је вриснула, али за трен се прибрала и рекла да се удала, она, црвенокоса Ивана са белим крилима, она? Нисам јој веровао ништа, била је плава, а ја не волим плаве, плаве боле и лажу, више него црне и много више него црвене. Поновила је још једном, видевши да не верујем, и то ме је помало стресло, пришао сам и пољубио ту плаву, не волим плаве, оне лажу и боле и ето...Нисам могао разговарати са плавом. Црвенокоса Ивана са крилима је сада само црвенокоса Ивана, има мужа и сина и нема крила. 

У последње време пишем поеме за девојке са крилима, јер хеј, чак и проклети песник као ја заслужује крила, па макар била и црна. Са њима ћу моћи да разговарам и играћемо домине, пратити утакмице и разговарати о халтерима и паштети, малој сирени и вину, о мени и биће нам тако добро...Само се надам да су све горе тако лепе, испеглане и као из фабрике, нове и мирисне, кладим се рехабилитоване грешнице. 

Прочитај