Где год да кренеш...

Где год да кренеш - посматраћу те.

Тога дана седела је сама у кафићу поред старе липе. Била је...Била је лепршаво лепа, равне црне косе, у краткој летњој хаљиници са пар цветова посутим по њој, тек онако, да покажу колико је лепа. Јебига, ја сам био студент медицине, неугледно чупав, са поцепаним фармеркама и прљавим старкама и био ме је стид што сам у њеној близини. Реално гледано, за ове двадесет и четири године живота љубио сам три девојке, једну сам волео, а имао их седамдесет и шест. Помислих, к'о и увек, она је права, неће ме спречити јебена трава, ни брада, ни факс, ништа ме неће спречити да будем са њом. Пришао сам (ћао), насмешила се (ћао и теби)...Пар речи о мени (студирам медицину, видиш ваљда), њен смех и пар речи о њој (па знаш, студирам новинарство у Бечу), пар сувишних питања (откуд ти овде?), и пар сувишних одговора (дошла сам да посетим своје)...И тако смо ти нас двоје, попили кафу, платио сам ја, баталио траву, и договорили се да увече одемо на игранку.

Било је топло то вече, а ја сам се обријао, обукао најновију кошуљу и полагано прошетао до мог доброг другара Моа, да узмем који динар. Мо ми је рекао да већ годину дана узимам на црту све, да тако више не може, али ми је ипак дао кинту када је видео моју дамицу. И тако, прошетали смо мало, сунце је одавно зашло, а она је била само лепа. Ништа више. Лепа, чак и изнутра. Зна да кува, добро зарађује, жели троје деце...Дошло ми је у једном тренутку да повичем: "Женићу те!", али то нисам могао себи да дозволим у овако деликатном тренутку...Отишли смо на игранку - Човече, како је играла! Није јој требала музика, била је жива ватра. Загрлила ме је, плесали смо. Осетио сам њен дах на врату. Одједном, рекох јој, волим те, а она само оћута. Играли смо и даље, лепо, складно, савршено. Рекох јој поново, волим те, а она рече, хвала. Још један плес, и само се окренула и отишла. Да ли сам ја? Или је она? Ја?! Она?! Ја! Знам да сам ја...Ја сам кривац, сигурно. Она је, она!

Извадио сам парче старе хартије, са једне стране светло, а са друге тамно, извадих пенкало из џепа, а потом прецртах њено име на светлој страни хартије, обрнух је, па га дописах на тамној страни. Још једна која је отишла, још једна коју ћу имати. Можда је све сплет несрећних околности, помислих. Али не!, то није могуће. Мислим да је време да поново променим факултет, можда...да, можда књижевност. Жене су одувек волеле књижевнике, зато су сви и умрли сами. 

Где год да кренеш, пратићу те. Где год да пођеш, ја бићу ту. Сваки твој дах је мој, сваки твој покрет, сваки твој дан, сваки твој корак, свака твоја ситна игрица, сваки твој лажни осмех - мој је. Ти си моја, како то не схваташ? Ти и још седамдесет и шест њих. Заувек сте моје даме, заувек...