Ово није најгори од свих светова

Ја сам писац. Имам пуне кутије рукописа, ту доле, у ходнику. Прашина је на њима, прашина је на мени. Одавно нисам имао онај моменат када само бих устао, једноставно, устао, сео, отворио боцу вина и почео да пишем. Ударао бих тако јако, а опет тако лако по машини, а она би клапала равнодушно. То ми се одавно није десило. Јако дуго. Желим тај моменат поново, ал' он не жели мене. Знаш шта по цео дан радим? Не знаш. А и како би знала када си сто километара далеко. Сто хиљада миља далеко. Далеко, до свемира и назад далеко. Да ти кажем шта радим.

Драга моја, ја само лежим мртав у мојом огромној мрачној соби и чекам тебе да дођеш. Лежим у црвеном хавајском шорцу, сав искривљен међу издеформисаним јастуцима. Комшија понекад пусти музику, па ми улепша чекање. Гледам у шупљи дрвени плафон, мислим о врапцима који су ту некада живели, који ми нису дали да спавам, па сам морао као каква џангризава баба да им куцам одоздо, а они би се, као весели клинци, умирили на секунд, па онда поново наставили чаврљање. Једном сам пронашао једног малог голуждравог како скрвчен лежи на бетону. А између бетона и његове куће у мом крову било је небо. Било ми је тешко, али ипак сам прекорачио преко њега, јер, разумећеш, њега више нема, остало је само мало коже, меса и костију... 

Чујем неки јефтини сат како откуцава дрхтаво. Време пролази брзо док гледам у плафон и лутам по својим мислима. Нисам либералан, никад нећу ни бити, али моје мисли су ти један непрегледни хоризонт, а у даљини можеш видети жирафе како скакућу, Ахила како се смеје, Киру како осваја свет, сапун од кога полетиш, страховладу нациста, цвет како расте, лаган смак света, ламу како шета пустињом и сунцокрет погнуте главе.  Можеш видети хиљаду чуда које никада видети нећеш у очима других смртника, не кажем, и они имају чуда - неки више, неки мање, али моја чуда су посебна. Моја су само моја, разумеш? Могу их поделити са тобом, али ти ћеш видети само једну боју тамо где их је хиљаду, само један покрет тако где је плес, само једну мисао тамо где их је неизмерно много. Емоцију ћеш своју убацити на место моје, и у зависности од твог искуства видети моју причу као добру или лошу...

Е зато су моји рукописи у кутијама, драга моја, зато је прашина пала на њих, зато...Тебе нема, да дођеш, да ме загрлиш, привијеш на груди као мало чедо и поведеш ме у шетњу лако, са широким осмехом. Сви кажу да си ружна, али ти си тако лепа, тако инспиративна, тако си део мене. Одувек сам желео да течеш ми кроз вене, да осетим ту муку и да пишем о томе, али ти једноставно ме не желиш. Сувише сам велик, одређен за велике ствари, знаш да знам то...Али зашто онда, побогу, лежим у овој мрачној соби? 

Тебе нема, ја те чекам, ти ћеш доћи једног дана, сва ведра и насмејана, а ја ћу ти се обрадовати, кад год да дођеш, мила моја...Узми ме у своје окриље, узми ме...Молим те...Овај свет је неиздржив. Паклено је вруће и мрачно и мокро овде...Коре од банана ми се злурадо смеше. Пожури, чекам кад ћеш доћи. Пожури, можда нећу бити овде када дођеш. Пожури, пожури...