Већ две недеље смо заједно. Упознали смо се у бару, она је седела за шанком и пушила танку дамску цигару, а ја сам свирао гитару и меркао је кришом. Било је све то тако, некако поетично, пришао сам, насмешила се. Упитах је шта пије, а она рече меко: "Мартини". Нисам баш господар дијалога, па смо брзо прешли са речи на дела и ето, једем њена медитеранска јела. Имала је тело као змија, извајане ноге и била је мачка...Не, не, не мачка, била је као запаљена свиња током секса. Апсолутно ме је излуђивала. Понекад смо само лежали тако, голи, сами и срећни у неком јефтином јебарнику, ја онако мршав, никакав, и она, прелепа змија, запаљена свиња, срна са угашеним очима.
Волела је да јој гризем образе, уши, врат, брадавице и тако...Волео сам када ме угризе. То је било нешто апсолутно, нирвана, као да сам попушио кило траве, само уместо ње, ја имам угриз дебеле краве. Није била дебела, ја сам јој само тако тепао, док је неки други цепао. И тако, наша љубав је поетична била, до данас нисам срео већег дебила од ње. "Зашто?", сигурно се питате.
Рекла је: "Што лажеш народ? Ја нисам никад била дама, него стара курва распала." Рекла је: "Не знам да кувам и јесам дебела. И како можеш да ми кажеш да сам свиња?! Манијаче луди!" Рекла је: "Никада нисам пожелела да те угризем, одвратан си гаде, гајиш лажне наде, илузије сервираш простодушном свету, као да гађаш у мету. То је ионако једина ствар коју можеш да погодиш, педеру!"
И ту се ја мало изнервирам, није као да ми је нешто стало, али: "Бејб, сачекај мало. Молим те, да ли ти знаш са ким уопште разговараш? Ти знаш да сам ја писац, да од курве могу да направим даму у две речи. Ти знаш да могу да те научим да куваш и смршаш, само ако ме слушаш. Али не, драга, ти желиш бити сама, желиш бити мама. Како могу да ти кажем да си свиња? Па побогу драга, то је најјачи комплимент на свету! Зар не знаш како су Римљани сјебали Ханибала?! Запаљене свиње које скиче и трче и скачу и чине чудеса триста уплашиле су слонове, и остале зебре, жирафе, лавове, тигрове...Све. Душице, ја овом ружном свету сервирам паштету још од малих ногу. И јесте, гајим лажне наде, стварам тебе, а ти ме јебеш, узнемираваш, само се нервирам...Види, жила на челу ми подрхтава. Ударам руком о сто само када је потребно, а сада бих га најрадије сломио. Хајде душо, реци ми, ко те најбоље јебе?"
Хладноћа ружног јутра. Пуцао сам јој у главу. Била је у праву, недостајаће ми. "Душо, мало је таквих као ти."
Sjajno.
ОдговориИзбриши