Шеди Буковски, како фамилија?

Седели смо Буковски и ја, јутрос, у рану зору. Целу ноћ су неки људи свирали гитаре, а неки људи су пили и певали и замишљали да није јебених трин'ест степени напољу. Погађате, ја сам био у овој другој групи. Онда сам се попео до стана моје драге пријатељице и сео за сто у кујни. Кујна к'о кујна, велики фрижидер, судопера, тераса... И сто, коцкаст, мали, у углу. Седнем за сто, седне и она. Седне и Буковски. 

- Окле ти Буковски? - питам зачуђено.

- Ти си мртав! - виче Коки - Ето, ја кажем да имамо духове, а нико ми не верује.

- Шта може брате дух Буковског да ти уради? Да се напије и да се саплетеш о њега? 

- А можда он није дух, него смо ми превише попили. 

- Можда. 

- И само да знаш, он је мени само океј писац. Ништа посебно. Је л' знаш ти да је Набоков ...

- Човек је, по мом мишљењу, сјајан. Свака реченица има неку поруку, може стајати сама, не треба јој пасус или страна или књига да има неки смисао. 

- Човек је 'нако. Могу прочитати све од њега и увек ћу рећи - океј брате, али ништа посебно. Као Видојковић, као ти, све исто, пишете исто брате.

- А човек пише отворено, искрено брате, не увија у целофан, јеботе! И Достојевски је тако радио - пио, пушио, коцкао, али је писао језиком из оног доба, разумеш? 

- Брате, све ја то поштујем, али Набоков у Лолити нигде не каже "јебем", а опет књигу листаш и кажеш - то је то. 

- Али брате то је друга ствар ...

Буковски се тад подиже са столице, онако тежак, пијан, што ли, и рече:

- Јебите се обоје малци. Појма немате о животу и јашем вам се с мајком, што би река Марчело, одох бити негде другде кућни дух, где се опходе према мени са више поштовања. А и ти, папак, мурш кући!

И тако сам кренуо кући. На триста метара од куће ме састави неки пљусак и успео сам покиснути. Претходних четрдесет километара ништа, али хајд, биће све у реду. 

Џејн, тебе је убило што си превише знала

дижем пиће за твоје кости

о којима овај кер још увек сања.

Прочитај

Матер псету

Сунчано јутро, птичице цвркућу, живот је сјајан и поред тога што желим запалити одређене пословне сараднике. Постоји ли Рај за људе који губе живце и косу због нечовека, козјих избљувака на које је осуђен јер је сиротиња и не може им рећи - јебите се? Седим тако за столом, а мирис дувана долази однекуд до мене... Погледам лево, нема никог. Погледам десно, и даље нема никог. Одједном, капну ми нешто на главу. Почешем се, погледам горе - медвед са црвеним очима и хидрауличким чекићем уместо леве шаке се раширио као тепих и покушава опстати непримећен на плафону. 

- Ајд', шта се стидиш, сиђи одозго. 

- Али, ја сам крволочни медвед инфициран смртоносним вирусом и имам хидраулички чекић уместо леве шаке, да ли стварно не осећаш страх?

- Дај болан, да сам се бој'о сваки пут кад се појавила тако нека аномалија на мом плафону, никад ништа не бих постигао у животу. 

- Аха. Ти си неки баш опичен.

- Ај седи, тек је други дан славе, свега има, да поједемо и попијемо. 

- Али ја не волим то печено, пржено, знаш, пазим на холестерол. 

- Ид' укурац, пазиш на холестерол, а пушиш, пичка ли  ти стринина!

- Па заражен сам смртоносним вирусом.

- Па шта ког курца пазиш на холестерол онда?!

- А брате хоћу да изгледам до јаја док сам жив. А и кад умрем, оно.

- Јебеш то, него имам неку крушку, из Крајине од ђеда, док је још био жив, једном умало поп од ње не изгину.

- Може.

- Ево је.

- Куд донесе једну чашицу, знаш да имам смртоносни вирус?

- Ма немам чистих, тек је јутро. А и што би рек'о мој стари - пиво после никог, вино после понеког, а ракију после сваког.

- Ај, уздравље.

- Живио. Него, требаће ми твоје услуге нешто касније, треба нека врата ојачати и тако то.

- А није то, то је само за украс, не ради мени баш тај хидраулички чекић. Мислим, ради, али као обични чекић.

- О Боже драги, још један грдан пословни сарадник. 

- Али могу ти помоћи да се осветиш тим што су те изнервирали, фактички, зато су ме и послали овде. 

- Аха. А шта ја теби дођем заузврат?

- Литру ракије и по киле чварака. И да потпишеш да ћеш служити војску, иако није обавезна.

- Договорено, дај шапу да се рукујемо!

И тако су људи, наредних неколико дана слушали о злочинима који су потресли земљу, нарочито јужни део земље, око Ниша. Пронађен је велики љубитељ животиња ишчукан чекићем и кључем тријес' два по главуџи, обешен о леву нову у розе хеланкама на тргу. То је оно главно било, сви остали злочини бејаху мали и неважни. Било је и пријава да је виђен медвед црвених очију са хидрауличким чекићем уместо леве шаке, али на то се нико није обазирао. 

Прочитај

Оли

- Верујеш ли у виле?
- Сувише сам курви познавао да бих веровао у виле.
- А да ли верујеш у праву љубав?
- Понекад. Када лежимо у мојој соби, загрљени и гледамо у ламперију замишљајући облике.
- Не можеш веровати у праву љубав понекад.
- Па не можеш ни ти веровати у заувек, јер то тешко данас пролази.
- Е баш могу.
- Па добро.
- А ја мислим да си ми једини вечерас привукао пажњу.
- Па то је оно што ја радим - привлачим пажњу.
- Озбиљно ти бре кажем. Хихи.
- И ја теби. Моја бивша ни сузе није пустила за мном, толико сам био добар.
- Па то је било давно, не бедачи се.
- Јест', има пе'шест дана.
- У бре, јеси неки свеж, хахаха... И ја сам скоро раскинула.
- Рифреш, што би рекли. Што си раскинула?
- Па био је много бре мутав... Ни приближно разговорљив као ти.
- Свако мушко постане мутаво након дужег времена у вези. То је еволуциони фазон за сачувати главу када жена полуди.
- А јеси кретен.
- Оли љубити?
- Оли.
Пар минута касније, кренули смо негде да будемо сами. Сео сам у кола и пет минута касније ме је декн'о, отпозади, неки голф. Цео се југо стрес'о и уследила је шорка. Ништа се није десило лудој жени на сувозачком седишту. Ни возачу ништа није било, само се свет срушио. 

Прочитај

Недостаје

Да ли ти је икада
недостајала нека мачка
чак и пре него што је отишла?

Мени моја ево
недостаје пуних неколико дана...

И не знам да ли ће се вратити.

Питам се да ли ће доћи,
а није још ни отишла.

И тако,
пијем помало,
патим,
надајући се да ће све то бити узалуд,
да ће све ићи у рок службе...

Службе сопственој срећи.

Прочитај

Седим, слажем, ...

Тужно је то кад ти од свега остане само једна слагалица. Слажеш, гледаш слику коју формира, двоје срећних људи и фора из филма у средини... "Можда је отишла што је нисам водио у биоскоп?", мислиш, а знаш да ниси у праву. И ма колико се трудио да те не дотиче, чачка те нешто у плућима, а то није астма... Ма да си највећи олош на свету, има нешто да те дирне када твоја жена оде... А ма шта други казали, ја и даље нисам највећи олош на свету. Ситна протува, зајебант и можда тешка наивчина, ето то сам ја. И куд сад? Негде рмбати, понеко вече запити, понеку наћи и задржати је дан или два, то је успех... 

А целог живота оне које хоћу одлазе, одлазе негде, а оне које нећу ме јуре, висе увек ту негде, иако сам им много пута рекао да наша лудила нису компатибилна, сувише су луде, глупе, блесаве, сувише су сувише за моје сувише... Ако се чиним као занимљив тип у старту, веруј ми - није истина... 

Осећај, по повратку у овај свет... Добар, прва два дана осећам као да сам се вратио кући... Међ коцкаре, дрогераше, пијанце, ситне преваранте, људе по опредељењу песимисте... И нисам ја ниједан од тих људи... Помало, можда... Али то је неки свет који разумем. Писаћу опет, макар то знам... Не можеш преживети ово без писања, то ти гарантујем... Није ти ово срећа, па да не мораш реч рећи о томе, не једе ти џигерицу свакога дана...

Ех, макар да сам знао да је задњи пут оног дана на кеју... Не бих само седео и гледао у реку... Не бих се шалио... Каква је то сјајна мала девојка била... Битанга неискварена... Неухрањена, а буцмаста... Цео свет у оку плавом које није плаво него је браон... Не знам... Жао ми што нисам био најбољи човек за њу.

И кажем јој - хајде да шетамо мог кера.

Она ми се насмеши и каже - хајде.

Али тог дана је падала тужна киша.

Прочитај

Искулирај, није све у било чему

- Није лако бити велики човек и добар јебач, како не капираш то? - рекао сам сипајући чашу вина. 

- Али ти заиста ниси велики човек, а опет си бедан јебач.

- Па, можда. Али заиста имам много других квалитета. 

- На пример?

- На пример, држим оног одвратног плишаног кера што си ми купила живог и здравог... Добро, можда није жив, али је читав и на мојој полици седи, покрај збирке старих сатова који... 

- Али ти треба да волиш тог псића, тако је диван! 

- Наравно. 

- И немој мислити да нисам приметила да у своје квалитете убрајаш то што чуваш поклон који сам ти дала.

- Али толеранција је квалитет, а ја сам толерантан! Видиш да смо већ четири месеца у вези, заиста сам толерантан!

Опет је уперила психо поглед у мене. Мора да је било право време за повлачење, али ја, као потомак будаласто јуначког народа, остао сам чврсто на својој позицији, то јест, фотељи. Моја чаша је била празна, али тренутно није било време за шетњу.

- Јанко.

- Да?

- Ти си тако нестваран човек. 

- Па, претпостављам. 

- Псујеш, не купаш се, време проводиш пијући пиво ко зна са ким, дуваш, не умеш да исказујеш умерено емоције, или премало или превише, облачиш се као Југ Богдан, не водиш ме у биоскоп, позориште, књижаре или ресторане, а поврх свега тога јебеш као какав мачор! Кратко, брзо и лоше, прескачеш предигру, мала ти је кита, не умеш да масираш и често си неартикулисано глуп!

- Разумем. Је л' знаш да верујем да сам прошлом животу заиста био мачор? 

- Кога боли курац?!

- Чек, што си бесна сад? Ако наставиш тако, додаћу те у моју збирку полуделих жена.

- Шта, написаћеш причу о мени? Хахаха...

- Наравно. Сви ће мислити да си полудела. 

- Али твоје приче нико не чита. И хоћеш ми рећи да су све оне приче о ликовима који беже од жена са ножевима и сличним афинитетима према насиљу у ствари пројекција твојих веза? Хахаха...

- Па наравно шишарко. Осећам неизмерно олакшање бежећи главом без обзира од хистерије, превеликих очекивања и одговорности...

- Хтео си рећи бичарко. Знам те.

- Па јесам, али држиш флашу у руци, а довољно сам и овако нагрђен, заиста ми није потребан још један ожиљак. 

- Будалетино једна.

- Океј. Иначе, је л' знаш да ако се довољно напијеш не осећаш ништа кад те неко удари флашом по глави. Причао ми другар један што се преселио у кафану.

- Јебига... Хоћеш да пробамо?

- Хоћу, 'ајд.

И тако, седели смо на поду и пили... Она није мислила да сам толико лош, а ни ја нисам мислио да је она толико лоша, пили смо вино и гледали у слику коју сам окачио недавно - неки механички коњ кога јаше неки полумеханички Наполеон и осваја свет... На крају вечери је полупала четири флаше о моју главу, али ја ништа нисам осећао након прве... Пробудио сам се у страху да сам умро, али то није била истина. Лежао сам покрај веш машине, у локви крви, и живот се чинио као страшно перспективна инвестиција. Скувао сам си кафу, први пут у животу.

Прочитај

Петао петком петкује петице

Џебадаја Олрајт је био један сјајан господин. Био је то петао са мозгом бика, заиста врхунац генетско-механичког инжењеринга, супериоран у сваком погледу у односу на обичног петла и наравно, као и већина генетско-механичко модификованих бића - потпуно непотребан. Залетао се на друге петлиће и увек је био нарогушен и нападао је и керове и мачке и људе. Прави монструм, рекао бих. С обзиром да сам се дружио са Малим кером Џоом и Мићуном од сломљена репа, нисам желео да се упуштам у било каква посла са још једном лудом и надасве малтретирајућом животињом, уз већ постојеће две. А онда се десио тај несрећни тренутак непажње у ком сам могао изгубити живот - ако не од камиона марке Фап, онда сасвим сигурно од Мићунове канџе, јер сам му просуо доручак по врућем асфалту. Спасао ме је, погађате, Џебадаја Олрајт. Бацио се и склонио ме са пута. Погледао сам га у механичку страну лица и покушао да се захвалим, а онда је уследила цела једна авантура...

- Е, хвала ти заиста, не знам шта друго да ти кажем...

- Ништа ништа, триста еура. 

- Овај... 

- Шалим се ја мало, није триста него двјесто педесет, ид' укурац. 

- Али ја се стварно извињавам, ја немам пара до ових сто двадесет динара што му дође један кома нула један еуро и ову кесу намирница које су сада размазане свуд унаоколо. 

- Ништа ништа пулене бјели, сутра да ми донесеш теглу пилећих крилаца на жару и слободан си!

- Па, господине, како оно беше, 

- Џебадаја Олрајт, сјајан господин, погледај само перје на овом репу! 

- Да... Овај, господине Олрајт,

- Џебадаја само, молим те, сви којима сам спасио живот ме зову тако. И мама Брка. 

- Мама Брка?

- Па да. Доктор који ме је саставио зове се Брка и он ми је најближе нешто живом рођаку, па га зовем мама Брка.

- Што мама, кад је мушко...?

- ПА ЗАТО ШТО ЈЕ ПИЗДА ЕМОТИВНА, ПУ! 

- Али, хтедох рећи, господине Џебадаја, је л', зар ви једете пилећа крилца на жару? Нисте ли и ви - пиле? ....

- Ја - пиле? Боже ме сачувај! Ја сам рођен овакав какав сам, са инфра црвеним оком и титанијумским кљуном, страшно снажан, одважан и сјајно привлачан супротном полу!

- Да... Свакако. Него, ја сада морам поћи, ако не замерате, је л'. 

- Чекај чекај мало! Да попричамо, јеб'о га ти. А чиме се ти бавиш у животу?

- Па, ја сам тренутно незапослен... 

- А јебеш ли шта? 

- Па, ако хоћете искрено, господине Џебадаја...

- Наравно да хоћу искрено, гром те не ударио, секта те не спалила! 

- Па слабо, то јест ништа. 

- Одлично! То значи да си океј момак, смушен, мутав, баш какав ми треба! 

- Аха. Да? .....

- Да. Ти ћеш да идеш са мном да купимо мама Брки поклон. 

- Чек, ви хоћете да ја идем са вама да купимо поклон?! 

- Да, мама Брки. Ми да купимо.

 - Али не постојимо МИ!  Какав поклон бре, журим кући, морам нахранити животиње! 

Онда сам зачуо Малог кера Џоа. И Мићуна. Разговарали су седећи на клупи покрај пута. Онда ме је Мићун погледао и фркнуо - петао ти спасе живот и ти нећеш да идеш да купиш поклон? Али, али... Твоја храна, рекао сам ја очајно. Ма, опуштено, јео сам код две комшинице од јутрос, била пилетина, прсте сам полиз'о. Без увреде Џеремаја. Ма какви, рече петао. Онда ме је Џо шутнуо у дупе и кренуо сам Џеремајом Олрајтом да купимо његовој мами Брки поклон. 

- Овај, Џеремаја, а којим поводом купујемо поклон? 

- Мама Брки је рођендан. Он сваки рођендан само седи у лабораторији и пије медицински алкохол, па сам мислио да га изненадим. 

- Аха, а овај, имаш ли пара? 

- ПАРА?! Пих, па нисам ти џабе тражио тристо еура, пичка ли ти стринина... 

- Па добро... Мораћемо се снаћи са сто двадесет динара. 

- НАПРЕД У НОВЕ ПОРАЗЕ! ОВАЈ, ПОБЕДЕ! - гракнуо је Џеремаја. 

А онда га је ухватила мала девојчица за гушу и почела да га мази и дави и грли јако и да му чупа пера из репа. Џебадаја Олрајт је био страшно бесан, али није му се дало да побегне малом ђаволку који је тек проходао и силно се забављао играјући се страхом и трепетом околине - Џебадајом Олрајтом. Онда је дошла мама те мале девојчице и сликале су се заједно сви - мала девојчица и мама и поплавели Џебадаја са ручицом око врата. И баш у том тренутку ми је синула идеја. Док је Џебадаја побегао, било је решено. 

- Имаш ли слика са мама Брком? 

- Па какво је то питање? Ми смо људине праве, НЕ СЛИКАМО СЕ! Шалим се, имам тону.

- Океј, набавио сам албум за сто двајест динара и ове моје папуче, идемо убацити слике!

Сат времена касније, мама Брка - човек од сто кила и два метра висоширине је плакао као цурица и стезао Џебадају Олрајта који је покушавао да изгледа уздржано и надасве бећарски, али му није полазило за руком. И тако смо Џебадаја Олрајт и ја изравнали скор на један - један, за сад. До неког новог сусрета, ЈЕБ'О ТЕ КЛИНГТОН! 

Прочитај

О филозофији жутог мрава

Данас сам срео животног мрава. Не знам чему служи животни мрав ни чиме се бави, али сам схватио да кад год сам интезивно живео, живео до крајњих граница исцрпљености, посвећен искључиво сопственом уживању и понекад добром осећају након учињеног покојег доброг дела... Мали је то мрав и жут, а ја, иако страшно мрзим инсекте, некако, увек сам имао велико поштовање за мраве. Још давно, док сам био најсрећнији човек на свету, мрави су се мотали око мене. Мој тата је правио кућу, а ја сам правио сопствену тврђаву од делића циглица и мрави су се често знали наћи у близини. Било је поприлично једноставно тад живети - нисам им сметао и они мени нису сметали, свако је гледао своја посла и били смо сасвим довољно срећни. Не ваља бити превише срећан сваки дан, јер те то спали, као сунце када си му преблизу и након тога ти следује дуго лечење иза спуштених завеса и купање у јогурту које и није баш сјајно и зна бити врло болно...

Као што рекох, животни мрав и ја смо се сусрели по не знам који јубиларни пут у животу. Нисам га виђао годину-две, не знам што. Можда је био нешто болестан или је ишао баки да однесе лек. У суштини, то није ни важно. Прва ствар коју сам помислио да учиним, као прави одрасли човек - да га питам ко је он, шта је ради, зашто се појављује понекад, зашто ово, зашто оно... И ту је кључна грешка. Није више ту ствар у радозналости и жељи да знам тако нешто... Заборавио сам да гледам своја посла, као кад сам био најсрећнији човек на свету... У оном блату, мешао сам малтер од жуте земље и слагао циглице и направио куле, зидине, степениште за војнике, капију и шанац... И имао сам огромну травку која је израсла тик уз зидине и била ми сјајан тобоган за брзо спуштање војника... Једном, док сам био у школи, дошли су неки странци и страшно се изодушевљавали мојим замком и сликали су га да покажу својој деци шта значи бити срећан. Наравно, ти њихови клинци вероватно неће ништа скапирати видевши само замак са травком... За њих сам исти онај жути мрав кога тренутно покушавам да скапирам. И ствар је заиста у начину на који путујеш...

Одувек је у мени највише радости будио пут... Пут возом је био бољи од целокупног излета, мешање малтера и слагање циглица је било боље од хиљаду игри са војницима после... Слагање војника по бази је хиљаду пута боље од играња са већ спремним базама... Играње фудбала испред крајњег резултата, чак је и шоља кафе у ствари само још један часовник који куца и све речи које кажеш док пијете кафу су у ствари поента, а не шоља кофеина... И коначно капирам... Жути животни мрав се појављује само када путујем са стилом... Када уживам у путу и искоришћавам га максимално за своје себичне циљеве који појачавају осећај среће у мојој повремено бедној постојаности... И жути животни мрав као да каже - прати ме, али не тако очигледно, прави се да гледаш своја посла као некад и уживај у путовању кроз овај живот, који, сложићете се, заиста кратко траје за људе који желе страшно много скоро све што се може осетити на овај или онај начин од овог света. Уживај у путу, не буди луд. Буди лопов ако треба и кради понекад тренутке уживања чак и када имаш двоје мале деце и радиш дванаест сати дневно и дугујеш милион динара за струју и имаш чир на желуцу, јер, јебеш га, постићи ћеш ти неке циљеве, а неке нећеш, али ако не уживаш у том путу ка постизању циљева, може се сматрати да си бацио живот и ако ти баш баш не иде, па, улови неког обичног мрава и офарбај га у жуто. Можда се ствари заиста промене. 

Прочитај

Ои

И док сам се први и последњи пут исповедао, свет је дрхтао од грома. И сви они су били јако озбиљни, а ја сам се много смејао... Лузери, нашао сам начин да утекнем пресуди природне смрти којој не можеш погледати у очи, смрти без публике или икакве помпе, углавном... И углавном, зајебао сам вас. 

Прочитај

Умримо

Умрети од апсолутне љубавииии
додирујући несвест
грлећи кроз небо
све оно лепо што можеш видети
или осетитииии

И да,
неки ће људи пуцати у ваздух,
а неки ће јести воћни јогурт
и сви кредити ће бити емотивног карактера
док будеш умирао од најживље ствари на свету...

И пролетећеш кроз зид
сопственим умом
повучен пресудом која каже да
мораш умрети од страшне страшне љубавииииии

А и ти сам знаш,
да треба умрети док волиш цео страшни свет
у коме су све ствари које ти значе

И твоја девојка
и твој мачор
и твој пас
и књиге
и породица
и они величанствени постери великана

И јебе се мени или теби за овај свет док је све у реду
и умиремо од
величанствене љубавиииии

Прочитај