Седели смо Буковски и ја, јутрос, у рану зору. Целу ноћ су неки људи свирали гитаре, а неки људи су пили и певали и замишљали да није јебених трин'ест степени напољу. Погађате, ја сам био у овој другој групи. Онда сам се попео до стана моје драге пријатељице и сео за сто у кујни. Кујна к'о кујна, велики фрижидер, судопера, тераса... И сто, коцкаст, мали, у углу. Седнем за сто, седне и она. Седне и Буковски.
- Окле ти Буковски? - питам зачуђено.
- Ти си мртав! - виче Коки - Ето, ја кажем да имамо духове, а нико ми не верује.
- Шта може брате дух Буковског да ти уради? Да се напије и да се саплетеш о њега?
- А можда он није дух, него смо ми превише попили.
- Можда.
- И само да знаш, он је мени само океј писац. Ништа посебно. Је л' знаш ти да је Набоков ...
- Човек је, по мом мишљењу, сјајан. Свака реченица има неку поруку, може стајати сама, не треба јој пасус или страна или књига да има неки смисао.
- Човек је 'нако. Могу прочитати све од њега и увек ћу рећи - океј брате, али ништа посебно. Као Видојковић, као ти, све исто, пишете исто брате.
- А човек пише отворено, искрено брате, не увија у целофан, јеботе! И Достојевски је тако радио - пио, пушио, коцкао, али је писао језиком из оног доба, разумеш?
- Брате, све ја то поштујем, али Набоков у Лолити нигде не каже "јебем", а опет књигу листаш и кажеш - то је то.
- Али брате то је друга ствар ...
Буковски се тад подиже са столице, онако тежак, пијан, што ли, и рече:
- Јебите се обоје малци. Појма немате о животу и јашем вам се с мајком, што би река Марчело, одох бити негде другде кућни дух, где се опходе према мени са више поштовања. А и ти, папак, мурш кући!
И тако сам кренуо кући. На триста метара од куће ме састави неки пљусак и успео сам покиснути. Претходних четрдесет километара ништа, али хајд, биће све у реду.
Џејн, тебе је убило што си превише знала
дижем пиће за твоје кости
о којима овај кер још увек сања.
0 коментара:
Постави коментар