- Није лако бити велики човек и добар јебач, како не капираш то? - рекао сам сипајући чашу вина.
- Али ти заиста ниси велики човек, а опет си бедан јебач.
- Па, можда. Али заиста имам много других квалитета.
- На пример?
- На пример, држим оног одвратног плишаног кера што си ми купила живог и здравог... Добро, можда није жив, али је читав и на мојој полици седи, покрај збирке старих сатова који...
- Али ти треба да волиш тог псића, тако је диван!
- Наравно.
- И немој мислити да нисам приметила да у своје квалитете убрајаш то што чуваш поклон који сам ти дала.
- Али толеранција је квалитет, а ја сам толерантан! Видиш да смо већ четири месеца у вези, заиста сам толерантан!
Опет је уперила психо поглед у мене. Мора да је било право време за повлачење, али ја, као потомак будаласто јуначког народа, остао сам чврсто на својој позицији, то јест, фотељи. Моја чаша је била празна, али тренутно није било време за шетњу.
- Јанко.
- Да?
- Ти си тако нестваран човек.
- Па, претпостављам.
- Псујеш, не купаш се, време проводиш пијући пиво ко зна са ким, дуваш, не умеш да исказујеш умерено емоције, или премало или превише, облачиш се као Југ Богдан, не водиш ме у биоскоп, позориште, књижаре или ресторане, а поврх свега тога јебеш као какав мачор! Кратко, брзо и лоше, прескачеш предигру, мала ти је кита, не умеш да масираш и често си неартикулисано глуп!
- Разумем. Је л' знаш да верујем да сам прошлом животу заиста био мачор?
- Кога боли курац?!
- Чек, што си бесна сад? Ако наставиш тако, додаћу те у моју збирку полуделих жена.
- Шта, написаћеш причу о мени? Хахаха...
- Наравно. Сви ће мислити да си полудела.
- Али твоје приче нико не чита. И хоћеш ми рећи да су све оне приче о ликовима који беже од жена са ножевима и сличним афинитетима према насиљу у ствари пројекција твојих веза? Хахаха...
- Па наравно шишарко. Осећам неизмерно олакшање бежећи главом без обзира од хистерије, превеликих очекивања и одговорности...
- Хтео си рећи бичарко. Знам те.
- Па јесам, али држиш флашу у руци, а довољно сам и овако нагрђен, заиста ми није потребан још један ожиљак.
- Будалетино једна.
- Океј. Иначе, је л' знаш да ако се довољно напијеш не осећаш ништа кад те неко удари флашом по глави. Причао ми другар један што се преселио у кафану.
- Јебига... Хоћеш да пробамо?
- Хоћу, 'ајд.
И тако, седели смо на поду и пили... Она није мислила да сам толико лош, а ни ја нисам мислио да је она толико лоша, пили смо вино и гледали у слику коју сам окачио недавно - неки механички коњ кога јаше неки полумеханички Наполеон и осваја свет... На крају вечери је полупала четири флаше о моју главу, али ја ништа нисам осећао након прве... Пробудио сам се у страху да сам умро, али то није била истина. Лежао сам покрај веш машине, у локви крви, и живот се чинио као страшно перспективна инвестиција. Скувао сам си кафу, први пут у животу.
0 коментара:
Постави коментар