Данас сам срео животног мрава. Не знам чему служи животни мрав ни чиме се бави, али сам схватио да кад год сам интезивно живео, живео до крајњих граница исцрпљености, посвећен искључиво сопственом уживању и понекад добром осећају након учињеног покојег доброг дела... Мали је то мрав и жут, а ја, иако страшно мрзим инсекте, некако, увек сам имао велико поштовање за мраве. Још давно, док сам био најсрећнији човек на свету, мрави су се мотали око мене. Мој тата је правио кућу, а ја сам правио сопствену тврђаву од делића циглица и мрави су се често знали наћи у близини. Било је поприлично једноставно тад живети - нисам им сметао и они мени нису сметали, свако је гледао своја посла и били смо сасвим довољно срећни. Не ваља бити превише срећан сваки дан, јер те то спали, као сунце када си му преблизу и након тога ти следује дуго лечење иза спуштених завеса и купање у јогурту које и није баш сјајно и зна бити врло болно...
Као што рекох, животни мрав и ја смо се сусрели по не знам који јубиларни пут у животу. Нисам га виђао годину-две, не знам што. Можда је био нешто болестан или је ишао баки да однесе лек. У суштини, то није ни важно. Прва ствар коју сам помислио да учиним, као прави одрасли човек - да га питам ко је он, шта је ради, зашто се појављује понекад, зашто ово, зашто оно... И ту је кључна грешка. Није више ту ствар у радозналости и жељи да знам тако нешто... Заборавио сам да гледам своја посла, као кад сам био најсрећнији човек на свету... У оном блату, мешао сам малтер од жуте земље и слагао циглице и направио куле, зидине, степениште за војнике, капију и шанац... И имао сам огромну травку која је израсла тик уз зидине и била ми сјајан тобоган за брзо спуштање војника... Једном, док сам био у школи, дошли су неки странци и страшно се изодушевљавали мојим замком и сликали су га да покажу својој деци шта значи бити срећан. Наравно, ти њихови клинци вероватно неће ништа скапирати видевши само замак са травком... За њих сам исти онај жути мрав кога тренутно покушавам да скапирам. И ствар је заиста у начину на који путујеш...
Одувек је у мени највише радости будио пут... Пут возом је био бољи од целокупног излета, мешање малтера и слагање циглица је било боље од хиљаду игри са војницима после... Слагање војника по бази је хиљаду пута боље од играња са већ спремним базама... Играње фудбала испред крајњег резултата, чак је и шоља кафе у ствари само још један часовник који куца и све речи које кажеш док пијете кафу су у ствари поента, а не шоља кофеина... И коначно капирам... Жути животни мрав се појављује само када путујем са стилом... Када уживам у путу и искоришћавам га максимално за своје себичне циљеве који појачавају осећај среће у мојој повремено бедној постојаности... И жути животни мрав као да каже - прати ме, али не тако очигледно, прави се да гледаш своја посла као некад и уживај у путовању кроз овај живот, који, сложићете се, заиста кратко траје за људе који желе страшно много скоро све што се може осетити на овај или онај начин од овог света. Уживај у путу, не буди луд. Буди лопов ако треба и кради понекад тренутке уживања чак и када имаш двоје мале деце и радиш дванаест сати дневно и дугујеш милион динара за струју и имаш чир на желуцу, јер, јебеш га, постићи ћеш ти неке циљеве, а неке нећеш, али ако не уживаш у том путу ка постизању циљева, може се сматрати да си бацио живот и ако ти баш баш не иде, па, улови неког обичног мрава и офарбај га у жуто. Можда се ствари заиста промене.
0 коментара:
Постави коментар