Страст уметности

Хајде да јашемо талас. Знаш, прави талас. Не неки обични, мали талас који жели да порасте. Не. Велики, највећи талас, који је чекао баш на нас, талас који је стотину година спавао на дну океана само да би нас видео како се држимо за руке. Ми, на таласу, у улогама легендарних љубавника, Кејт и Лео, Лео и Кејт, с тим што се ја нећу смрзнути у води и гришћу ти образе док црвениш пред целим океанским светом. А онда, маче мало, идемо у колибу на усамљеном острву. Шетамо голи, а сва та шминка иза које се скриваш нестаје... И лепа си, лепша него сад, ако је то икако могуће... Погледај се. Дебели гмазу, волим те дебели гмазу... Па се попнем на мердевине и скинем ти кокосов орах или шта год да расте у близини. А тебе баш брига, дигнеш тај прћасти нос и шеташ даље, уз невидљиве степенице до неба. Трчим за тобом, и ти баш волиш, намерно све брже и брже се пењеш, јер такав си црни изданак руже, вечито кварна и вечито зла. А сунце је све топлије и ти си све тамнија, претвараш се у боју чоколаде, док ти брзо грабим руку и хитам пут свемира, јер желим да увек останеш лепа и бледа и природом зајебана да ништа не осећаш. Лебдимо кроз свемир, живимо од љубави, а ја ти показујем звезде. Видиш, оно тамо је Сиријус, а оно Алфа Кентаури, срце... Прибијем те уз себе у хладном свемиру, а ти си тако топла... Сети се, све је почело од једног малог таласа који је растао само да би носио нас, сети се и оног шејка који смо попили пре него што си ме ухватила за руку и зајахала талас... Драга, читав свет је полудео, али не и ти и ја, ми смо океј, ми смо били луди и раније, ја што скитам васионом, а ти што ме држиш за руку и пратиш у свему томе. Барем да сам архитекта, па да ме представиш пријатељима. Овако, могу ти дати само ову звезду да је чуваш у руци или да је носаш близу срца, у том красном деколтеу... То је то. Љубав маче.

Погледала ме је и прекрстила ноге. "Да ли стварно мислиш да ћеш са том спиком јебати?" "Да", одговорио сам. Није ништа рекла. Само је обмотала ноге око мене и сочно ме пољубила. То се, драги моји, зове страст уметности. А и била је пијана.

Прочитај

А који је Валтеров сан?

Седео сам у фотељи и гледао у мрак. Светлост теве-а је благо обасјавала огромну собу. Какав грдан свет, помислио сам док су трајале рекламе. Није смешно, помислио сам када су прошле рекламе. Није смешно, поновио сам гласно док је неки комичар причао вицеве. Променио сам пар канала, довршио пиво и угасио теве. Ето како најбогатији човек на свету проводи своје суботње вече. Притиснуо сам један тастер на телефону. Након пар тренутака се појавио батлер. "Ватлере, хоћу да ми нађеш мању спаваћу собу. Пресели ме сутра." "Опет, господине?" "Опет", рекох тутнувши му флашу од пива у руке. 

Гледао сам у огромну таваницу, јурећи сан који ми је упорно измицао за длаку. Видиш, рекао сам себи гласно, већина људи на овом свету седи негде, гледа теве и сањаре. О чему сањају? Сањају шта би све урадили да твом месту. Односно мом. На нашем месту. Дохватио сам телефон са сточића. Пар тренутака касније, Валтер је ушао у собу у пиџами. "Валтере, да ли сам ја луд ако се одвајам у две личности да се не бих осећао глупо док водим разговор сам са собом?" "Не бих рекао господине. Мислим да је то поприлично уобичајено. Желите ли да останем, да не разговарате сами са собом?" "Нека старо момче, иди спавај. Лаку ноћ." Лаку ноћ, рече Валтер док је нестајао у тами.

Видиш, наставио сам, неко сад сигурно мисли како би купио фабрику чоколаде и појео све или купио добра кола и скочио из авиона или нашао једну од оних напуцаних плавуша са стилом и водио слатку љубав са њом целу ноћ. Видиш, они имају снове. Нису као ми. Ми имамо паре. За све те снове. И далеко више. Али све што желимо је то. Сан. Сан као звезда водиља, мотиватор и циљ. Једна ствар коју не могу добити сада и одмах. За коју морам да се трудим. Постоји ли? 

Сутрадан, дубоко загазивши у ноћ угасио сам теве и срушио флаше од пива које су стајале испод сточића поред. Легао сам у своју нову спаваћу собу, била је врло мала. Окренем телефоном Валтера и кажем - браво старино, бра-во!  Валтер се сањиво захвалио и љубазно сачекао да спустим слушалицу. Лежао сам тамо, и није било решења проблема. Плафон је зурио у мене, а ја сам жарко желео да замислим себе како радим нешто што опако желим сутра. Или прекосутра. Једног од ових дана. Нисам могао. Видиш, сви ти људи што суботом седе испред теве екрана и сањају шта би урадили да су најбогатији на свету су у свој својој несрећи срећни. А ти си у свој својој срећи несрећан. И онда, тек тако схватим - потребна нам је свеопшта амнестија. Све на нулу па испочетка. Без греха, без снова. Без патње. Са батлером. 

Прочитај

О младости

Млади смо. И претерано сјебани. Како гледам унапред, свака новија генерација је све сјебанија. Чујем како је наша генерација последња "нормална", последња која нешто вреди. Није тако рођаци, нису клинци толико лоши колико смо ми стари и џангризави. А и свака генерација то говори за себе. Тако то иде. 

Постоје неке ствари које ми сметају. На пример, да вас питам - шта је Че? Добро сте прочитали - шта је Че? Погледај нас. Ми смо деца рођена у погрешно време (постоји ли право?), у време када је социјализам умирао. Чињеница је да је Че био комуниста. Комунизам, социјализам, све су то идеологије произишле из истог корена. Шта је Че? Че је револуција у чистом облику. Идеалиста. Не улазим у то какви су његови идеали били. Да, верујем да нам треба револуција. Не, нисам револуционар и немам довољно браде да бих стао на чело шачице студената који ће добити по пички. 

Револуција је постала обична помодарија. Свако је диже, али је нико заиста не подигне. Налепе плакате и завуку се у подруме. Герила. Јеб'о герилу. Неће нам она помоћи. Наравно да не.

Зашто нам треба права револуција? Зато што они не маре за нас. Чак ни Он не мари за нас. Препуштени смо сами себи. А нисмо у стању да сами себи помогнемо. Ми хоћемо све сад и одмах и на животу је да нам сервира горку бомбону која ће нам објаснити да свет тако не функционише. То није проблем. Проблем је у томе што нас нико неће потапшати по рамену и рећи "браво" кад урадимо праву ствар и неће нас нико ударити по репу кад урадимо лошу ствар (већ ће нас одмах оплести по њушци). А то изазива бес. Немојте навлачити мајице са Чеовим ликом и превртати контејнере. Нема вајде од тога. Нама треба више. Много више. Нама треба да створимо шансу да променимо ствари. Не мислим на то да разапнемо политичаре на крстове. Далеко више од тога. Нама треба да променимо колективну свест народа. 

Пита ме пре неки дан један маторац: "Што ви студенти не урадите нешто поводом ових навијача? Чуди ме како досад нисте ништа направили?" Ш'а да им радим, да их јебем? Тући их не могу, променити их не могу, шта да им радим? Сувише смо млади да будемо држава и још смо зелени да би било кога од нас примили у власт. А глупо ми да му кажем да међу тим хулиганима имаш брдо студената. Јер данас је свака шуша студент. Није то исто као у време када су стари били млади и када су само интелектуалци ишли на факултете. Дакле, суочавамо се са очекивањима старе гарде, они прећутно говоре да нису успели и да је сада на нас ред.

А ми? Сувише смо млади да нам толико цинизма натапа речи. Шта ће бити када зађемо у године када ти циник постаје једина преокупација у животу? А како и не бити циничан према свету, након свих шамара које си претрпео у нади да ћеш лепо скончати, добијеш неку мизерну пензију и бориш се за леба док не цркнеш. Кад си матор, то је донекле и оправдано. Клинце тераш у курац кад ти не устану у аутобусу, они те терају у курац јер су изгубљени и имају другачији систем вредности - не клањају се никоме (док их неко не удари по њушци). И то тако пичи. Они пљују нас, ми пљујемо њих и оне који долазе после нас, а они после нас пљују и нас и њих и ускршњег зеку.

Треба нам неко да разуме наш цинизам. Јебига, откад знаш за себе неке кризе, делиш мали ципирипи са сестром или братом или још горе, са сестром и братом. Дрндаш се тамо-'вамо, гледаш у те-ве, а небо је вечито сиво. Играш фудбал, после пар голова неки идиот испуца лопту и она издахне, набодена на нечију ограду. Онда седите сви и ћутите. Нема фудбала до даљњег. И сви се полако претварате у керове, чист одбрамбени механизам. Попримате карактеристике керова. Керова који су сувише дуго били у дивљини. Шта таквом керу треба? 

Шанса. Потапши га мало по леђима, покажи да ти је стало, нахрани га и он ће ти служити. Биће добар кер. Као некад. Кер на кога ћеш бити поносан. 

Нисмо ми мање Божја деца само зато што седимо у парковима, пијемо, пушимо и дрогирамо се. Свака генерација је све слободнија и све раније почиње да хаварише, а зашто? Виде од старијих. То је нови врли свет. Већину је сјебала претходна генерација и разочарани су у свет који им је остављен. Као када би ти ћале дао поквареног фићу за рођендан. Без алата, без ичега. Наравно да ћеш да седиш у парку и блејиш. Нико није луд да се цима. 

И јебига. Гањајте битанге оно што 'оћете, оно што 'оћемо, јер сигурно нико други то неће учинити уместо вас, односно нас. 

Прочитај

Црнило

Умирање је један компликован процес. Родиш се жив и од првог момента умиреш. Умиреш, умиреш a онда умреш. Званично. Би било глупо да људи умру без умирања, а? 

Али постоји неко ко не би требало кроз то да пролази. Мале девојчице на пример. И керови.

О, јебига.

Умре ти деда на пример и ти будеш тужан, наравно, али знаш да је његов ред да иде. Можда је поранио или окаснио, али у сваком случају знаш да је морао да иде. Тужан ћеш бити сто година, али та туга је мизерна у односу на све туге које свет скрива.

Имао сам кера од своје осме године. Сада имам двадесет. Био је ту и волео ме је. Кад год бих му пришао он се извртао на леђа да бих га помазио или макар само чукнуо ногом. Добар кер. А онда сам га једног дана убио. Можеш ли се замислити како убијаш кера кога волиш? Дошли су ветеринари, ставили му кесу на главу и рекли да га држим. И држао сам га док су му забијали иглу у срце, а врела крв је прснула по мени, свуда... Осећао сам топлу кап крви на образу. Онда су му убризгали нешто и он је само лежао. Чак и када смо га убијали није се трзао, као да је рекао - то је то, газда каже да умирем, ваљда он зна најбоље. Тако је морало бити. И слушао сам га како дише, све тише и тише, седећи поред њега док су ветеринари пили кафу. А његово око је гледало у мене. Добар кер. Сада имам Малог кера Џоа и јако подсећа на Меду. Иста је будала као и он. Можда је то нешто до власника, не знам... Али волим га. Али ако му буде лоше, и њега ћу убити. Неке одлуке мораш да донесеш. А ако ће та одлука теби драго биће лишити патње - онда нек буде тако.

Има једна још гора ствар, ствар коју никад не бих желео да доживим је да видим како мали људи умиру. Мале девојчице, мали дечаци... Неко мали ко ми је толико пута бацио петака и увек се смејао кад ме види. Један од ретких малих људи са којим сам се играо. Смејао се огромности торбе на леђима малог чове.

Испратити их... Не би ме то сломило, свестан сам ја ужасности овог места, али бих сасвим сигурно морао да се исплачем и да испишем стотину страница посвећених малом каубоју са розе машницом који галопира на свом бициклу низ улицу... Држи се мали чово. Држите се сви мали човеци на свету.

Јер ви треба да се попнете на месец. Не ја. Ја свој имам у шољи кафе. И ви треба да освојите свет. Да се попнете на врх свега и забодете заставицу. Не ја. Мене мрзи и да одем по хлеб.

Мачора ми никад није било жао, јер су препредени, не страдају због срчаности или неког племенитог циља, не страдају од болести или нечег сличног, страдају због радозналости и претеране смелости, небеског ега и тоне сличних ствари. Волим мачоре више него керове, јер, просто, мачори више личе на мене и знам да их треба неко сада волети, јер кад их не буде, нико се неће ни сетити. Керова да. Али мачора ретко ко се сети.

Питам се на колико ћу сахрана морати да идем у животу. Сто? Мање? Више? Не знам. И погоди шта? Није ни битно. Свака ће имати горак укус и после сваке ћу морати да посветим пар речи покојнику. Присуствујући сахранама, изнова и изнова схватам колико смо мртви. Не живљи од покојних, већ мртвији. Они изгледају тако мирно, спокојно, као да кажу - баш нас брига за све. А ми? Као ходајући зомбији, зауларени и изгубљени у овој хаотичној џунгли, лутамо у бескрају. Волео бих да овај пакао не постоји. Да постоји неки други, који те чека тек када умреш.

Прочитај

Ништа

Умирем данас.

Умирем сутра.

Умирем сваког дана.

А онда умрем. Званично.

Док летим ка горе мислим:

"Потрошио сам својих двеста хиљада дана улудо."

Ништа остварио нисам.
Месецу ракету у око забио.

Ништа.

Прочитај

Ми

Жаба
скочи у воду
и створи кругове.
Ти скочиш у воду и
свашта се деси.
Волим те и даље.
Једну малу љубав само за тебе чувам.
Јер ти ниси жаба.
И чекаш пољубац.
А пољубац има боју.
Боју празног неба.
Које треба заједно да осликамо.
Пијани ил' дрогирани ил' само заљубљени,
свеједно.
Слика ће трајати вечно.

Прочитај

О универзално неразумевајућим мистичним бићима

Ја разумем крајњу природу сјебаности света. Тај раштимовани свет стоји на три точка и нервозно се чешка по глави, док се двоје младих јуре по катакомбама, сасвим сигурни у непостојање зомбија, вампира или духова. Али они зато верују у привлачност мрачних места, као и у међусобну гравитацију - привлачење, дизање и обилато влажење су сасвим обични појмови у интерпланетарној комуникацији два света које они представљају. 

У складиштима поред докова се дешавају разне ствари. Иза једних врата се крије елитни клуб за фенси људе који ходају искључиво по црвеним теписима. Иза других се налази, вероватно, кланица малих белих јагањаца. Никад не знаш шта да очекујеш. Проблем са овом искривљеном представом реалности је то што ти не омогућава да седиш и вучеш своје потезе (или линије) на миру. Увек се нешто догађа. Клинац те чука гуменим чекићем у главу, бивша девојка ти зарива нокте у подлактицу, или ти кер поново пиша на тепих у дневној соби...

Ја разумем те, такве, велике ствари. Можда сам понекад претенциозан, али све то потиче из разумевања колективне свести васионе. Но, једну ствар не разумем. Погађате - жене. Дакле, одакле год да кренем нигде не стижем. Оне се састоје од истих елемената као и ми. Електрони круже око језгара њихових атома, баш као што електрони круже око језгара наших атома. Свет је и за њих зелен као што је зелен за нас. Добро, то није потврђено, али сам поприлично уверен да су боје боје и за њих и за нас. Осим што оне имају сто хиљада неких назива за њих. Али, рецимо да је то то. Наизглед, разлике се своде на груди, нешто свиленкастију и дужу косу и наравно, разлику у садржају између вунених дугих гаћа и хело кити гаћица. Е, ту ствар почиње да се компликује. 

На пример, то двоје младих које изазивају главобољу раштимованом свету и праве свеопшти хаос у просторно-временском континууму прелазећи директно на ствар, су (сада ћете се разочарати) само прототип, не постоје, а и ако постоје, сасвим сигурно нису стигли до треће базе у тим катакомбама, ако ме разумете. Гарантујем. И она гарантује. Стићи до треће базе је неки лејм амерички израз, ал' у одсуству инспирације га користим. Гуглајте пезнти, ионако докони седите. Они су прототип, тајни пројекат владе мале земље, који би требало да својим директним делањем уништи свет какав познајемо, а ми сви да се иселимо у паралелни универзум у коме је та мала земља велика и ти мали људи су велики људи и мој Мали кер Џо је заиста мали кер Џо. Шта хоћу да кажем? Или питам. 

Пристојна девојка (не истиче своје тело као предмет пожуде, а потом тражи надокнаду у виду новчаница или ситнијих комада накита) углавном не чини ништа исхитрено. Прво пољубац, па након серије пољубаца током разних дана следи опипавање територије и испитивање снага, па након пар или много дана те работе, можда ће уследити ваше сједињавање тела и душа илити, народски речено, јебање вођење љубави. Мушко би, наравно, све сад и одма', ал' она не да. Оне, једном месечно, седе са кантицом сладоледа и плачу као киша, вриште на обично ћао и крваре к'о враг кад се тек приземљио. Наравно, често су суочене са Марфијевим зајебанцијама, па баш кад морају да промене оно чудо што упија, нигде у кругу од десет километара не постоји адекватан објекат за то. Поред свега тога, имају оно што пуца, боли и замара приликом првог контакта - погађате, ћалета. Поред свега тога, врло су несигурне и сам помен величине њених груди или дупета се може погрешно протумачити, а последице по несрећног финог младића који је комплиментима покушао разгалити срце лепотице би биле несагледиве. О мученицима који су искусили шопинг са лепшом половином, чупање обрва или, божемесаклониисачувај, депилацију, не бих говорио, постоје организације за жртве у којима се можете информисати о свему што вас интересује. 

Мене углавном даме остављају, јер мисле да сам монструм, скот и кретен. Можда би најтачнији опис био моструозно-кретенски скот. А моје питање гласи - како се рукује овом атомском бомбом?!

Можда сам лош, али сасвим сигурно нисам једини који је више пута пресекао погрешну жицу и завршио мртав, на ивици васионе, чекајући на неку која нема тајмер и хиљаду жица. Дигитализација је крива за све. Више анђеле не производе. Само мале опаке женице. Без упутства за руковање. А свету једино остаје да се клати на три точка од којих је један на врху штапа кловна који вози моноцикл и пева канцоне возајући се по леђима слона који носи сву тежину света. 

Прочитај

Кратко

Када бих морао написати једну реч, само једну реч, и оставити је у аманет будућим генерацијама та реч би била просто - ћао. У свету претераних речи постоји та једна која их везује све. А зечеви? Ко их јебе. 

Прочитај

О судбини једног господина

Повучем пар потеза жилетом и мислим - сјајно. Уствари, крви на све стране - још једно неуспешно бријање. Извучем се из купатила, бацим под кревет пиџаму, затим скокнем до огледала, осмотрим и кажем - пиј мање. Схватам да ми треба музика и зато одврћем радио, требам урадити неке ствари, да бих успорио моје пропадање. Закопчавам кошуљу, а киша ми се смеши, тумарам кроз стан тражећи кишобран, а он од мене бежи. Стављам кесу на главу, а немам никог да ми каже истреси, мрве ми падају у косу, а олуја и даље бесни. Уморан сам од свега, купићу мачка да му се јадам. Притрчавам ауту, и тамо је кијамет, док га откључавам јадикујем над мокрим ципелама. Седам у ауто, окрећем кључем, али се ништа не дешава, већ знам - мокри каблови. Излазим из аута и крећем ка аутобуској станици.

Неки гавранови седе на високом своду зграда, суви, гледају и смеју се ретким будала са кишобранима, и мени. Стојим на станици са кесом на глави, а буса нема. Време пролази. Киша и даље гласно удара о асфалт, а у мени расте култура нових осећања. Одлучно скидам прозирну кесу с главе и полазим пешке. Поприлично сам гладан и размишљам о томе како би било фантастично да сада улетим у неко топло место и наручим обилан доручак. Пар јаја, неке виршле, можда поховани качкаваљ... Бус пролази поред мене и запљусне ме огромним таласом сувишне воде. Идем даље, газим по барама и шутирам воду. Сва узалудност постојања се слива са старих фасада право мени на главу. А ја немам кишобран. Немам чак ни кесу.

Коначно стижем тамо где сам се упутио. Увлачим се у мрачну канцеларију и тихо затварам врата. "Господине Миле", чујем иза себе. "Да?" "Надам се да нећете наставити ову традицију кашњења." "Извињавам се господине. Непредвиђене околности због олује." "Наравно." Чуо сам кораке. Два или три. Онда тишину. "И...Господине Миле..." "Да господине?" "Имате ново радно место. Прераспоређени сте." "О. Хвала господине." "Јавите се кадровској служби. То би било све." Силазио сам низ старе гласне степенице. Било је мрачно и влажно, као и у већини старих зграда. Извукао сам пљоску из џепа и потегао. У кадровској служби су рекли које је моје ново задужење. Лепе девојке у сукњама које сежу тик преко колена саопштавају ружне вести. Перач прозора? Ја? 

Пресвлачим се у суви бели топли перачки комбинезон. Црвени трагови јутарњег масакра су свуда по мом лицу. Корачам уз степенице, старе и гласне. Носим кофу са пар крпа, прскалица, препарата, четки и свега осталог што чистачу треба. Макар оном, професионалном, који зна шта ради. Један комарац је слетео на моју руку. Пустио сам га да узме делић моје крви. Моји дуги кораци су одзвањали хладним степеништем. "Господине Миле?" "Да господине?" "Овај прозор је прљав. Требало би га орибати." "Сутра господине?" "Сада. Мислите да примате плату, а да ништа не радите?" "Не, али мислио сам...киша..." "Ето, и сами сте рекли: не. Прионите на посао."

Пењем се на скелу, киша и даље свира своју сонату, а ја већ у том тренутку мрзим следећи који ће ово топло суво одело претворити у хладну мокру хрпу крпа која чучи на мени. Нека мачка згрожено шмугну са кише под кола, скроз доле, пет спратова ниже. А ветар је почињао да дува. Приђем прозору, орибам га најбоље што сам умео, погледам доле - изгледа фино. "Господине Мајкл, остављам вам овај чисти прозор у аманет, да бисте увек могли јасно да видите свет." Затим се насмејем. Урнебесно. Кренем да сиђем са скеле на кров, али се онда деси нешто непредвиђено - наиме, испала ми је пљоска на саму ивицу понора. Приђем полако, ветар све снажније дува, и покупим је. А онда станем на пертлу и суновратим се у амбис. Иста она мачка која се сакрила под кола да би се склонила од кише је сада шмугнула негде даље, вероватно у подрум. А ја сам лежао на крову скупоценог аутомобила. "Господин Мајкл ће бити поприлично љут", прође ми кроз главу пре него што сам затворио очи. 

Прочитај

Овај свет је једно лудо место

Сувише хистеричних

шизофрених жена. 

То је проблем овог света.

Или то или мањак стрпљивих

милих мушкараца.

Постоје и такви, али су углавном геј.

Велики романтичари кажу 

да ће ти у живот ушетати нека

и то ће бити то.

Ја кажем да требаш узети најближу

хистеричну шизофрену жену и променити је.

Како, кад ни себе не можеш да промениш? 

То је твоје питање.

Мој одговор гласи - препусти то њој.

Међусобно ћете се тако променити,

до слатке непрепознатљивости,

онда ће њој сметати што си ти 

шизофрен и хистеричан, 

а теби ће сметати што је 

она тако нестрпљива и груба. 

Дакле, како год окренеш

љубав је мртва,

ако није ево само што није,

и ти ту ништа не можеш да учиниш.

Можеш да пробаш да пронађеш неку добру.

Али да ће ти она ушетати у живот сама

шансе су један напрема сто. 

Дакле, никакве.

Превише људи заврши са неким

јер се боје самоће.

И ја сам океј са тим. 

Ш'а, макар се грејете једно уз друго

и имаш неког да ти прича

чак и кад цркне телевизор.

Јеботе.

У мору хистеричних жена

само када бих нашао једну 

која не пита ништа,

неку ћутљиву и мирну,

повучену.

Или неку најхистеричнију

најшизофренију икад,

која би била вечити извор инспирације,

омогућавајући да рат између нас 

потраје годинама. 

Занимљивост живота зависи од те једне жене.

Не бих да будем још један од оних ликова који беже

од жена на посао, па тамо проводе дане и ноћи.

Мада, мислим да се са сваком то дешава.

Пре или касније. 

Човек се мења и жена се мења.

Почну са једном додирном тачком,

а заврше са ниједном или са две,

са оном првом и алкохолизмом.
Мислим да је друга комбинација добитна.
А овај свет остаје једно лудо место.

Прочитај