Оправдање

Ћао људи. Контам нешто сад и...Вероватно се питате зашто сам тако проклето шит у последњих пар дана и зашто не пишем сваки дан и то? Е па јебига...дошао сам да вам одговорим. Није да мислим да вам то дугујем, нит ли да је вас брига за то, али чисто оно, да себе оправдам...јер, кад сам чист пред собом, онда ми је лако за све остало. 

Скоро су ме стигла нека срања што сам радио раније...Јебига, стигне то тако човека и онда мораш да станеш, да решиш то како год и тек онда да наставиш даље. Е сад, једини проблем настаје када посветиш време, живце и остале ресурсе за решавање прошлости, не остане ти много за тешку садашњост. И јебига, има да се учи, колоквијуми ово-оно...Ја сам сад као неки студент и сад могу да се курчим...А искрено, боли ме патка и за студенте и оне остале. Не осећам се као студент...Како год окренеш, ја ћу увек бити део "оних" са друге стране...Отпадник. Тај неки фазон. 

И џабе кеви што носа оне две књиге у којима сам објављен и показује колегиницама, то ништа не мења...Чак ни њихово лажно одушевљење које се претвара у право одушевљење моје кеве не значи ништа...Њој да, али мени не. То не мења чињеницу да сам лузер. Добра ствар је то, бити лузер. Може да те боли патка за све, не мораш да се цимаш око глупости. 

Само, свиђа ми се то, искрено, да будем писац. Свиђа ми се у пичку материну...Брда. Оно као, шта си по занимању? Писац. Вау, одувек сам се ложила на интелигентне мушкарце.

Јеси курац, зинуло дупе за лову. Да си се икад ложила на неког писца, правог писца, знала би да они углавном немају брда пара. Ал' реци који је то шмекерски живот када пишеш, пишаш и будеш сиротиња читав живот, а онда тамо негде пре смрт, постанеш сувише дојајан свима, кренеш да возиш бмв и имаш свој базен...Умиреш, а знаш да си оставио нешто иза себе, и баш ти  је лепо и боли те патка што умиреш. Е то хоћу. И да нађем једну жену, онако, да ме конта без речи и да се понекад свађамо и да се понекад не свађамо и да нам буде баш лепо. Само то. 

И јебига. Одох сад да учим, имам сутра колоквијум из енглеског...Извин'те ви, што не пишеш до јаја сада, али и оно мало инспирације што отмем од умора трошим на писање неких прича за конкурсе разне, јер, јебига, што би рек'о мој стари - нико ти неће дати све на тањиру. Мораш много тога, некад и све, да изнесеш на својим плећима, нарочито ако хоћеш да постанеш неко. И тај неко је прецењен...Ја сам сад, на пример, неко. Само што је тај неко отприлике далеко од оног неког који ја хоћу да будем. Типа, ја сам неко левел 21, а вол'о би да сам неко левел 84. Ако ме разумеш. 

Ајд, одо да учим. Ћао. Буд'те добри ови недељу и нешто што ћу писат' к'о дрогиран 'место, као до сада, трезверан и фин момак. Чим прође ово учење, биће опет до јаја. Одох. Да учим. Не бисте ми веровали, ал' тако је. Озбиљно мислим. Да учим. 

Прочитај

Још један лош дан

- Изгледаш као пет хиљада долара. 

- Што само пет?!

- Па оно, више пара нисам у животу видео. А и имаш мале сисе.

- Простачино! Збогом.

- Ћао и теби. 

- Добар дан, ја се извињавам, ал' стварно сте ми прекрасни.

- Море, м'рш у пичку материну, и ти и то твоје прекрасно, јес' чуо?

- Мала, такве волим, 'ајмо на каву, чисто да се мало загледамо...

- 'Ајде пали, фићфирићу, у таквог се не би загледала, па не знам. Ви'ш какви си, ружан, ћосав, у те једва шездесет кила има...Ниси ти за овако право женско. 

- И то што кажеш...нисам. Ал' би вол'о. 

- Вол'о би ти, јашта, ал' не може, бато!

- Ћао.

- Ћао.

- Пошто смо пробили лед, да ли би волела да одемо на кафу некад, на пример сада? 

- Знаш како...Имам дечка, има сто двајест кила, сваки дан једе по чет'ри киле живог меса, па стварно мислим да то не би била добра идеја.

- Сада и ја то мислим. Хвала на разумевању.

- Ма ништа...И...скини ту розе кошуљу, мислила сам да си геј. Још видим прилазиш мени, мис'им, овако доброј риби, тачно сам помислила да ћеш ми бити нова најбоља другарица.

- А је л' имају те твоје другарице неке повластице, знаш на шта мислим? 

- Не. Добро, јесам се једном љубила са Ањом, ал' то је било за опкладу. Ево га мој анђелчић, паркира се. 'Ајде, чисти се.

- Да знаш да 'оћу. Кад сам вид'о то крме, одо' 'одма. Само га мало задржавај, док ја изађем на задњи излаз, чисто ако ме је видео овде, да ми не фали ниједна коска. 

- Мала, 'ел ти ћале терориста?

- Није, што? Хихихи...

- Па та шминка и фризура...Изгледаш к'о да си му помагала да справи какву бомбу. 

- Аа?

- Ма зајебавам те ја мало, им'о сам тежак дан. Него, би л' ти попила по једну домаћу са мном, онако чисто рекреативно? 

- Па би, што не би.

- Како не би, кад си убола премију, изгледаш к'о да су те волови газили...

- Шта рече?

- Ма ништа, ништа, мрмљам ја себи нешто у браду, бројим паре...

- Ма опуштено, ја ћу да платим.

- А ти баш имаш добру душу, је л' знаш? 

- Па не знам..Нисам ја одавде. 

- Па знам...мис'им, видим. Ирак, Иран, Либија? Израел?

- Хахах, ала си духовит. Ма ја сам из Горњег Бријања, не знам да л' си чуо...?

- Како нисам. 'Ајмо код мене гајби. 

- Ааа, не! Рек'о мени бабо да ја никад не идем са вама барабама у кућу...ил' у шуму. 

- Добро, онда, одох ја сам гајби. Ај ћао. 

- Ћао.

- Сунце ти јебем, још један тежак дан. 

- Јако тежак, мој брале.

- Јебеш ли ти шта, брате?
- Јебем себе у здрав мозак, ето...Сваки дан.

- Шта, ниси ваљда и данас испушио?

- Бар једно шест корпи. Имам, изгледа погрешан приступ.

- И немаш стила. 

- Мршав сам...

- А и оно, ружан к'о да су те мечке газиле...

- Тај фазон. 'Ајд, живели. 

Прочитај

Мантра

Одох сад, па како ми Бог да. Фурам шуљу и биће све океј. Брицн'о сам се, и нисам нервозан.

Прочитај

Пар ствари које би ваљало обавити пре него што рикнеш

Контао сам нешто након читања овог чланка, и одлучио сам да напишем пар ствари о томе. Такође сам схватио да би било помало геј да пишем о стварима које ја желим да урадим пре него што рикнем, јер подразумева се да су нама, мужјацима, све жеље испуњене када имамо 'ране, женске и даљинског. Дакле, сад слушај 'вамо! Пар ствари које би ваљало да одрадиш пре но што рикнеш: 

1. Ако си мушко: пробати пиво. Ако ниси до сад пробао, а имаш више од пет година, твоја сексуална орјентација није више ни дискутабилна, него си обичан фићфирић који носи розе. 

Ако си женско: пробати ђус вотку. Пошто ви жене не пијете пиво, овај женскасти еквивалент пиву по броју уништених живота вам је под обавезно да пробате. Ако вам се не свиђа, пређите на пиво. Ако вам се свиђа пиво, онда имате вишка мушких хормона. Ако имате вишка мушких хормона, мушкарци ће вас више волети (ово тако геј звучи). Но, није џабе она изрека - упропастио је к'о ђус вотка малолетницу. Дакле, само полако и не претерујте. 

2. Отићи негде далеко. Мушко: Спаковати чадор, једну емо цаву, папуче и шездесет и две лименке пива. Поплочати дно торбе паштетама. Отићи негде (савет: Амстердам, Ибиза, ајд' може и Будимпешта) и лумповати шест дана. Знати да си био само по сликама и беспарици. 

Женско: Спаковати два кофера најнеопходнијих ствари, додати и фен и тостер у торбу и запалити у неку егзотику. Сунце, палме и пар твојих дебелих другарица. Знати да си била по сликама и маноло штиклицама. Заборавити на евентуалне авантуре са препланулим италијаном. 

3. Возити се пијан(а) двеста на сат и преживети. Није важно средство. Може харли, може и лада нива...Једино је пожељно да се возите по овим силним новим путевима који су у последњих пар година никли. 

4. Угристи панду за образ. Не знам зашто, ал' једна од најслађих илегалних ствари које можете урадити. Савет: Успавајте панду пре догађаја. 

5. Слушати неки ирски хардкор бенд док те нека хардкор емо цава тетовира*. 

Ако си мушко: долазе у обзир само нешто сисато, оштро или пернато са канџама. Кинеска слова никако, то је помало геј, а и најчешће пише да си во. Дакле, ако истетовираш како женка оправља мотор, онако сва умазана са товатном масти док јој орао блеји на рамену, имаш мој наклон. Ако је још у боји, контам да ћеш једног дана бити главни. Шта год то значило. 

Ако си женско: долази у обзир све осим овог горенаведеног. Тетовирај цветног коњића који лебди на јастуку у облику облака. Може ти се. Само немој на гузици, то је помало дрољасто, али и је помного хот. Како 'ош. 

6. Навуци скупе прње на себе. 

Мушко: Обући скупо одело. Онако, да погледаш себе и да кажеш: "Мачко, изгледаш као милион долара. Ал' заправе. Онда кад те је Цоа шишао, лагао сам." И бани негде, наручи нешто скупо, осећај се као босс, макар на трен у животу. Јако добар осећај.

Женско: Навуци армани 'аљину. Онако, да кад погледаш себе само кажеш: "Мала, то дупенце је нешто најслађе што сам видела на свету. А тек косааа..." И  седи негде, прекрсти ноге и гледај како се конобари сударају, клошари лепе за прозор, шмекери одмеравају...Осети како је температура порасла за неких 12 степени Целзијусових откад си ушетала у то место.

7. Набави брдо књига. Оно, фазон, брдо. Чак и ако не читаш. Чак и ако не ролаш џокс сваки дан од првог по петнаестог, док се има пара. Чак и ако знаш да неће бити смака света две 'иљаде дванаесте. Чак и ако заправо купујеш трослојни тоалетни папир. Чак и ако заправо купујеш тоалетни папир. Увек требају књиге. Чак и ако су ти сви столови изнивелисани. Увек. И јест да не потпада под "маст ду" листу, ал' оно...моја листа, јебига. 

8. ...ћемо прескочити из евидентних разлога, а и знате шта је ту обавезно обавити. 

9. Заглавити робију. Е сад, пожељно је да то буде неко мизерно мало дело и да изађеш читавог дупета након два до месец дана, чисто да осетиш мало атмосферу. Изгледа кул, споља. 

10. Добити удар адреналина у главуџу, онако прави. Пречице за остварење: спуштање параглајдера, пењање по каквој планини, бежање од убице на спиду, тркање са кером, ноћ у интервентној, плес са кобром, банџи (ал' да те неко гурне) и томе слично..За жене и момчиће у розе мајицама који се не проналазе у овоме: помешати нану и амер чај од шумског воћа и додати четири уместо три кашике шећера, ставити нијансу тамнији пудер и направити нову фризуру, возити кола, итд...

11. Блејати са неким кул типом. Неким познатим. Човече. Неким као што је Митоман. Јавите се...имам ја времена. Добијете и аутограм. Тај неки фазон...Уморан сам бре, као кер. Ајде, наставићу ово неки дан...Вероватно је шит, не могу сад да читам. Ако није шит, јавите ми у комент, чисто да знам. Или на мејл. Или на фејс. Или немојте да ми јављате. 

Ударити некога, онако баш...изоловати вентилатор и убацити га у базен, да те лади док се купаш...мазнути кило бакра...нешто...нешто...сутра...Ћао. 

Прочитај

Чудна сорта

"Божее, какав си ти ужасан кретен", рекла је. Погледао сам је помало мрко и намигнуо јој онако, споро. Знао сам да је у праву, али јебига, са тим се човек рађа. Не можеш да бираш, ништа не можеш да бираш. Није ни она могла да бира. Била је много чупава, брда пара су јој одлазила на неке креме, бријаче, депилације и томе сличне ствари...А била је тако добро тело...Могла је да те натера да јој полираш кола мајонезом са само једним погледом, а њен осмех је могао да те за трен претвори у разголићеног грађевинца који буши асфалт. Изазивала је дрхтаје у срцима и хаос у мислима. Била је, оно што смо ми, лупежи, звали - риба са педигреом. Није, наравно, имала педигре, али је имала море квалитета које су умели да цене само људи као ја. 

"...И знаш шта...Драг си ми и волим те, онако баш, ал' мени је мало рано за удају", рекла је и погледала ме као ће да ме загрли. Није то учинила. Рекох: "Ма океј је мачко, ниси ни прва ни последња коју сам запросио, овако пијан." Знала је да увек имам довољно свести, и кад сам пијан да знам шта радим, и знао сам и ја, али ето, нисам смео себи да признам да ме је и она сјебала, онако како само женско зна. Јебига, била је авион, а ја немам дозволу за вожњу те небеске справе. Онда сам је опсовао још једном, знала је да сам будан, да ми пиће одавно више не удара у главу, оћутала ми је, није ништа рекла и волео сам је још више због тога, јер је увек знала шта треба...Једино је она умела са оваквима као што сам ја.

Провео сам девет дана у биртији, осећај као код куће, лепо и топло, уствари није као код куће, код куће је хладно и влажно и ружно...Газда је пис'о црте, збрајао дуг, а ја сам пио, не од туге, него зато што ми је било хладно, проклето хладно и дани су били вечни, никад да прођу. Тог деветог дана, изашао сам напоље онако чупав, откинут од живота, истргнут као лист хартије. И док сам газио по лишћу жутом, јесењем, нападоше ме цигани и...

И туци и туци, плексус, глава, туци, иза увета, по ногама, и туци, и туци...Изгазише ме на крају, као стару врећу, и продужише својим путем који, исто као и мој, не води никуд. Ишла ми је крв из уста, мислио сам да ми фали зуб, али осећао сам да је нешто битније. Склопих очи мирно, као да се бојим бабароге и заплових негде, далеко. 

Пробудио сам се за столом, радним столом, папир испод мене је био убалављен и имао сам огромну флеку од мастила плавог на фаци...И био сам срећан и збуњен, истовремено, и још пар емоција је ту ускакало, али за њих немам речи, једино по убрзаној шљаки срца сам знао да су ту. Онда дође она, донесе ми кафу и рече да дођем у кревет, а ја остах у чуду, загледан у плафон.

Чудна нека сорта, људи као ја. 

Прочитај

Као Кобејн

"...ако смо ми ми, онда си ти ја и ја сам ти. И све док будеш ти била ти, а ја будем ја, ми нећемо бити ми", написао је и ставио разливену тачку на крају. Потом је сломио налив-перо и зафрљачио га преко мрачне собе. Чуо се туп ударац, један благ мјаук и једна дебела мачка је протрчала брзо као сена испред њега. Пустио је неку баладу, сео на фотељу и отпио гутљај неке брље што му је донела сада већ бивша ташта са Бубањ потока. Једна суза му склизну низ образ, што због туге, што због отрова који је попио, јер, јебеш му матер, брља је илегална у сто шездесет и девет држава света. 

Бацио је поглед лево, била је тамо кухиња. Сетио се да је гладан. Отишао је у кухињу, направио си сендвич и скувао чај. Када је довршио сендвич и очистио мрве са стола, није био задовољан. Нешто је недостајало. Након пар минута је сконт'о, нема ништа слатко. Стрчао је са четрнаестог до доле, купио три паковања рум кексића и кренуо да се пење назад. Негде око шестог спрата је одустао, сео и појео кексе. До четрнаестог је био толико преморен да је морао опет да направи сендвич. Попио је чај, 'ладан као шприцер. Још један гутљај брље и ето, одлучио је. Изашао је на терасу и погледао град, све је било светло, тако светло...Осећао се лепо док се пењао на ограду. Пустио је још једну сузу док се усправљао на терасној огради четрнаестог спрата. Онда се сетио да мора у вц. Сишао је, обавио, обрисао први промашај који је завршио на дасци, да се не љути Она, ако дође по мачка и поново се попео на ограду. 

Неки ветар је дувао јако, а он је стајао горе и храбро рекао: "Збогом свете." И стајао је, и стајао...Није имао муда да скочи. И таман крену да сиђе и да окрене своју драгу, да је моли као каква пичка да му опрости, да јој плаче на слушалицу, кад наиђе један јак налет ветра и даде му крила. Поче да запомаже у лету, да кука како је сувише млад да умре, кад угледа комшиницу како стоји гола пред огледалом гола и размишља шта да обуче. Зажвижда, она се окрете, он погледа доле, кад оно, не пада више. Приђе он огради, изађе и она, онако гола, на терасу и отпоче разговор. 

"Ћао мачко. Лепе сисе."

"Хвала. Овај, како си...?", рече и замахну рукама.

"Ааа, ево, добро. Не би ми веровала шта ми се управо десило."

"Верујем. И не питам те како си, него како бре, човече, летиш?!"

"Појма немам. Ал' до јаја је. Него...да свратим ја на кафу?", рече и шеретски јој намигну. 

"Па 'ајде. Одувек сам волела посебне момке", рече и облизну се похотно. 

Након сат времена је изашао из стана, срећан што му је живот подарио још једну, изванредну шансу. Наравно, није изашао на врата. Одлетео је до стана 306, у једној згради у центру града. Стао је на терасу и закуцао на врата. Његова драга отвори и зачуђено се загледа у њега. 

"Шта тражиш ти овде? Како си уопште доспео овде?"

"Молим те, саслушај ме душо... Нећеш ми веровати шта ми се догодило у последњих пар минута", рече и исприча јој све. 

"Искрено, не верујем. Ово је још један од твојих трикова, знам. А и сам знаш да сам отишла заувек...Готово је."

"Лепа, ја могу да летим! Замисли шта бисмо све могли да учинимо...Заједно. Били бисмо као Бони и Клајд, као Кобејн и Коуртнеј Лов, бејби...Неуништиви! Побогу, ја сам јебени Супермен! Могу да летим, јеботе! Гледај!", рече и скочи у ваздух. 

Његова бивша жена постала је удовица у секунди. Гледала како пада и удара у плочник свом силином свога бића. Није било лепо.

"Ех...увек је био луд", рече, а затим запали цигарету и уђе унутра. "Какав црни Кобејн, какви бакарачи..."

Прочитај

Ако није проблем

Било је лето и било је вруће. Дане сам, као и иначе, проводио свуда, осим код куће. Тог дана смо били код Жилета, играо се опак монопол у опаке новце. Пошто сам по шести пут ове недеље покупио новце са стола, запутио сам се у продавницу код Зокија, да пазарим обичан сладолед, јер тих шесто динара једноставно није било довољно за породични. Наравно, триста метара даље си могао да купиш два породична за те паре, али ко ће да се цима триста метара. Зајеби, мрзи ме сад да вам причам остатак. Углавном, било је до јаја. 

п.с. Кад банем гајби вечерас, онда. Ако није проблем.

Прочитај

Почело је

Јутрос, спавам ти ја и све лепо. И вртим се, преврћем се, све са смешком на лицу. Отворим очи, погледам на сат, оно девет сати, а мени топло нешто око срца, као да сам јуче добио новогодишњи пакетић од какве двадесетогодишње виле зубић или нешто слично. Онда ми зазвони телефон, помислим - аларм, и кренем да притиснем дугме, ал' промашим, па опет и опет...И онда га до'ватим и погледам мутно у екран пише Ћефи колега зове. Ћефи ми је до јаја ортак, али ми је сада и колега, па је добио ту титулу. Реко' 'ало, а зенице ми се проширише док сам слушао те срећно несрећне вести. 

Нема више блокаде! И како сад човек да се постави? Јуче почела, данас већ готова. Некако, баш нагло. Са бујицом помешаних осећања устајем из сада већ хладног кревета, навлачим најклошарскије фармерке које имам, одлазим до купатила, пљуснем се водом и гледам себе...Гледам, а оно коса, брада...Што би' рекли ови' моји са вуке, страшни комшија. Мрзи ме да вам качим линк сада, идите на вуку па нађите. Ил' изгуглајте. Ил' нек вас боли патка за ту дефку, ионако је до јаја. Гледам себе, чудим се, контам - вечерас шишање и бријање, под обавезно. Навучем неке чарапе, потрпам у торбу све од оет-а што се може наћи и запалим на вежбе. 

Дођем горе, оно од штрајкача остао само поцепан транспарент, блокадни инфо пулт са једним пијанцем комираним иза, отворена књига за потписе и отворена кутија за прилоге...Пропаде револуција исто као што је и почела, за дан. 

Идем на вежбе, све фино, електроника кул, дрнд'о неки осцилоскоп и још пар ствари, фенси. После електронике вадим моју кравицу из торбе, сурдукнем по' литре чоко млека и наставим, ка лабораторији за оет. Наоштрио се ја, имам и књиге и свеске и збирке, ма све. Контам, ову вежбу пролазим, још ћу и ону прву да поправим и милина! Кад оно - курац. Да се тако просто изразим. Сео за комп да одрадим онај уводни тест, урадио га и оно...Слободни сте колега. Лоше, јебига, лоше. После чујем да су задаци били до јаја лаки. А у курац. Сачекао мату два сата, не питајте где...И онда, на мати је било лепо (никад нисам мислио да ћу ово рећи), лако и једноставно, а она хот асистенткиња тако добро мирише, да то није нормално. Шест пута сам је звао да ми нешто објашњава. Јест' да је помислила да сам идиот, ал' је макар мени било лепо. Ето. 

Онда запалим гајби, а ови старији, иду ми на курац, "те бојкотујте ово, те оно, ми ово радимо и за вас, блабла..." Свако се овде бори за себе. Сваке године је традиција да се штрајкује. То је чињеница. И контам, шта који курац ја да се буним? Нисам још ни имао колоквијум, а камоли испит. И шта ког курца да тражим чет'рест осам, кад сам паметан лик, могу да имам шездесет и да будем на буџету, фино, к'о човек. И добили су чет'рест осам. И лепо је то. И следеће године су избори и онда када ја донесем шатор (ако донесем) да протествујем, рећи ће да је по закону шездесет и растерати багру сузавцем. Тај неки фазон. 

Сад морам на фудбал, у десет. Појма немам ни што играм, ал' оно...Да дођем мало себи. Нема шишања, а ни бријања, вечерас. Јебига. 

И...Почело је. Политика ме усисава, и право да вам кажем, мрзим је. Али јебига, хтео - не хтео ја сам део свих тих дешавања...Одох у вц. 

Прочитај

О џентлменима

Парк је био пуст, а било је подне. Нешто се чудно дешавало тада, јер осим мене и једне случајне пролазнице, која је, успут, била хот, није било никога. Добро, осим старца који је свирао на чашама, али њега одавно већ убрајам у инвентар овог парка. И тако, миц по миц, дан прође, а у парку и даље није било никог. Било је лепо, нарочито након што сам пазарио пар пива и засео на једну од оних старих клупа на којима можеш комотно да спаваш и да те скоро ништа не боли ујутру.

Након пар сати се појавио неки дркаџија из моје бивше зграде и рекао ми: "Хеј Џими! Реци оном гаду да камата само расте, ако ме разумеш! Ако се не појави до сутра са парама, мораћемо да му грицкалицом исецкамо...Па, знаш већ. Да не будем вулгаран, јел'те, не приличи једном џентлмену. И среди се побогу човече, једеш, пијеш и спаваш у том парку, ниси нормалан. Ево ти стотка."

Нит' ли сам се ја звао Џими, нит' ли је он био дркаџија. Фин господин, џентлмен. Купио сам две лименке за стотку и нешто сиће што ми је остало од раније. Седео сам ту још који минут, па сам се изврнуо и затворио очи. Очајан покушај дозивања благог сна (ниједна друга врста није била могућа, а и ако је била, није била препоручљива), није успео. Било ми је мало криво што ће Жилету искрцкати орахе, али шта да се ради. Сам је крив. 'Оће човек да пуши фенси цигаре и да фура женке...ето му сад. Уместо да је к'о ја, лепо, иселио се у парк, дрина без филтера, примерак старог плејбоја и милина једна.

И док сам сутрадан сакупљао лешнике да подгојим веверице које ћу ловити током зиме, нисам чуо вриштање. Било ми је драго због Жилета. Или то, или су џентлменови другари имали јако добру изолацију, јер, на крају крајева, сви у граду знају да Жиле вришти к'о каква жена, чак и када мало одере колена, а камоли када...не врати паре на време.

Нашао сам парче стиропора и стрпао га у торбу. Изгледа да више нема седења на 'ладном бетону. Само топли, топли стиропор. И тако, док сам глуварио у подножју неког споменика комунизму, видео сам Жилета. Мало је шепао и није више носио одела и није било оног његовог кеза који је увек фурао на лицу. Сео је поред мене, погледао кип и рекао: "Брате, овај капитализам је срање." Рекао сам му да појма немам, јер не планирам да се уплићем у политику.

Пет година касније, био сам председник месне заједнице. А Жиле је опет фурао одела. Био је прави правцати џентлмен. 

Прочитај

О делу моје душе

Било је подне и било ми је лепо. Лежао сам на старом душеку те изнајмљене собе и опорављао се од синоћних батина које су ми приредиле неке барабе што не воле сањаре или будале, ако тако волиш. Био сам поприлично угруван, аркада је и даље била разваљена, а и нос ми је чудно крцкао, као да је опет сломљен. И нема ништа горе од намештања носа, осим можда када расцопаш прст секиром, будеш једва скрпљен и онда следећих осам месеци проклињеш и себе што си отишао и доктора што га није осекао и решио те мука. 

И таман се загледах у средњи прст десне руке и навреше ми драге успомене, кад неко закуца на врата. "Ко је?" "Је л' смем да уђем?" "Па уђи Биљо, мајку му, ионако је ово твој стан." "Па јест, ал' ред је да питам. Ништа, донела сам ти чист веш...Ју! Ко те тако удесио, црни сине?" "Ма неки другари. Опуштено, сутра сам к'о нов." "Ако су те тако другари средили, шта би било да су те до'ватили они из центра, што те не миришу баш? Ццц..." "Ма мани..." 

То ми се свиђало код Биље. Знала је кад треба да ућути. И знала је да оде као што је и дошла, тихо као ветар. Ветар није тих...А није била ни она. Устао сам да потражим неки алкохол. Није било ничега у ормарићу, осим мале флашице балтик вотке. Чукнуо сам корпу са вешом у страну, поред једне од прекјуче и наставио ка столу. Онда су одједном зашкрипале старе шарке и у собу је ушла лепа природна плавуша, са заносним облинама. Бацио сам поглед или два, три, не сећам се више. Пришла ми је близу, скроз близу и тихо рекла: "Хоћу да ми напишеш песму." "Не пишем песме, а и да пишем биле би очај, јер ја сам такав човек. Нисам за песме. Јебига. Сад можеш да изађеш." Запалила је цигарету. 

"Читала сам твоје песме. Читам те читав живот и знам да си написао пар..." "Тачније, три...И очајне су." "Предивне су. Хоћу да ми напишеш тако нешто...Предивно." "Жао ми је..." Привукла ми се толико близу да сам могао да осетим њен дах...Скоро да ми се увукла у кошуљу. Рекла је: "Спремна сам да учиним било шта..." Нисам био од камена, јебига, а она је била лепа, онако подло лепа. Обрисао сам зној са чела рукавом, и...рекао: "Врата су тамо лепа." Рекла је да сам сељак и да зна да ћу јој написати песму. Није знала да су песме само за оне које волим, оне које су ту, део душе. 

Пробудио сам се поприлично рано, навукао кошуљу из корпе за веш и отворио ону флашицу вотке која ме је чекала од синоћ. Онда сам сишао доле по новине. Биља се већ бавила кућним пословима, а новине су биле у корпи за воће. Однео сам их у стан, залегао на кревет и кренуо да листам. Негде на петој страни, одмах после политике и дешавања из света, на сред црне хронике је седела она. Пуцала је себи у главу. Написао сам јој песму. 

Прочитај