Време је за убиство

Већ две недеље смо заједно. Упознали смо се у бару, она је седела за шанком и пушила танку дамску цигару, а ја сам свирао гитару и меркао је кришом. Било је све то тако, некако поетично, пришао сам, насмешила се. Упитах је шта пије, а она рече меко: "Мартини". Нисам баш господар дијалога, па смо брзо прешли са речи на дела и ето, једем њена медитеранска јела. Имала је тело као змија, извајане ноге и била је мачка...Не, не, не мачка, била је као запаљена свиња током секса. Апсолутно ме је излуђивала. Понекад смо само лежали тако, голи, сами и срећни у неком јефтином јебарнику, ја онако мршав, никакав, и она, прелепа змија, запаљена свиња, срна са угашеним очима. 

Волела је да јој гризем образе, уши, врат, брадавице и тако...Волео сам када ме угризе. То је било нешто апсолутно, нирвана, као да сам попушио кило траве, само уместо ње, ја имам угриз дебеле краве. Није била дебела, ја сам јој само тако тепао, док је неки други цепао. И тако, наша љубав је поетична била, до данас нисам срео већег дебила од ње. "Зашто?", сигурно се питате. 

Рекла је: "Што лажеш народ? Ја нисам никад била дама, него стара курва распала." Рекла је: "Не знам да кувам и јесам дебела. И како можеш да ми кажеш да сам свиња?! Манијаче луди!" Рекла је: "Никада нисам пожелела да те угризем, одвратан си гаде, гајиш лажне наде, илузије сервираш простодушном свету, као да гађаш у мету. То је ионако једина ствар коју можеш да погодиш, педеру!"

И ту се ја мало изнервирам, није као да ми је нешто стало, али: "Бејб, сачекај мало. Молим те, да ли ти знаш са ким уопште разговараш? Ти знаш да сам ја писац, да од курве могу да направим даму у две речи. Ти знаш да могу да те научим да куваш и смршаш, само ако ме слушаш. Али не, драга, ти желиш бити сама, желиш бити мама. Како могу да ти кажем да си свиња? Па побогу драга, то је најјачи комплимент на свету! Зар не знаш како су Римљани сјебали Ханибала?! Запаљене свиње које скиче и трче и скачу и чине чудеса триста уплашиле су слонове, и остале зебре, жирафе, лавове, тигрове...Све. Душице, ја овом ружном свету сервирам паштету још од малих ногу. И јесте, гајим лажне наде, стварам тебе, а ти ме јебеш, узнемираваш, само се нервирам...Види, жила на челу ми подрхтава. Ударам руком о сто само када је потребно, а сада бих га најрадије сломио. Хајде душо, реци ми, ко те најбоље јебе?"

Хладноћа ружног јутра. Пуцао сам јој у главу. Била је у праву, недостајаће ми. "Душо, мало је таквих као ти."

Прочитај

Доста од мене

Већ неколико дана имам преко сто посета дневно. То ми је некако парадоксално, јер док сам писао било је у просеку педесет-шездесет, а сада кад не пишем нагрнули људи. У фазону - само ћути и биће све океј. А овај пост је чисто да вам се захвалим, били ви мени познати, непознати, били људи или гоблини, па чак и ако сте машине послате из будућности да спасете мој блог: хвала вам. Данас сам правио један мотивационо-дирекциони документ, састављен из мноштва литературе, па сам одлучио да део поделим са вама. И тако...

Прво погледајте Библију сваког писца коју ми је поклонио мој профа на матурском.

Ту сам пронашао јако добре ствари и сада мислим да мало боље разумем што ми је чинити. Даље, прочитао сам на више места да би човек могао да се сматра писцем мора написати најмање милион речи. Сада имам циљ:

Написати 1 000 000 речи

По слободној процени, сматрам да сам до сада написао преко 100 000 речи, али узећу да сам написао округло 100 000. Пишући по 300 речи дневно за мање од 10 година ћу бити писац. Писаћу ја и много више у појединим данима, тако да рачунам да ћу за неких 5 година моћи да кажем за себе да сам писац. Волео бих то. Мрзим математику, али волим бројке и планове. Више уживам у плановима него било чему другом, не замерите. Али знам да је ово један од оних планова који се неће остварити само у случају моје смрти или изненадног смака света. Дакле, ако буде било света у следећих десет година и ако ја будем ту током следећих десет година, посматраћете мене како постајем писац. Данас то свако може бити, не брините, нисам ништа виши и бољи од вас. Такође сам пронашао и седам смртних грехова сваког писца. Грешио сам, молим за опроштај...Уосталом, грех је релативна ствар, и увек ћу бити окаљан са два греха, а можда и више у будућности. Како год:

Седам смртних грехова сваког писца

1. Бити досадан и неубедљив.

2. Писати о општепознатом, често коришћеном и виђеном у књижевности и животу.

3. Бити патетичан, поучан, разнежен или сладуњав да читаоцу «крцка шећер међу зубима».

4. Развлачити реченице – стихове као жвакаћу гуму, а догађаје месити и понављати у истом ритму.

5. Претварати књижевност у памфлет или порнографску, бруталну и сличну провокацију.

6. Бити убеђен да си најбољи у окружењу и шире.

7. Веровати у генијалност прве верзије текста и сваке речи у завршној верзији.

Пронашао сам упутства како се пише кратка прича и схватио, гле чуда - на добром сам путу од почетка. И тако, још мноштво мотивационих цитата, прича и осталог, чисто некако да ми помогне да прегурам овај матурски и пријемни и шљаку и све остало што тако виси у ваздуху и чека да ми се обруши на главу по други пут. Само су будале задовољне својом судбином, па тако и ја, кукам као да сам самохрани родитељ без обе руке са десеторо деце, а они плачу гладни негде у забаченом селу у пустињи, а уствари сам господин који излази из своје беле лимузине док му три гориле придржавају врата и док ми оскудно обучена малолетница сипа виски излазећи бахато. 

Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.

Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, reći ću sve.

Jedino kada pijem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira,  kako bi se lako dali zgužvati!

Lj. Habjanović  Đurović - Iva

“Ni jedan čovek ne staje u istu reku dva puta, jer to nije ista reka niti je to isti čovek” 

Heraklit

Hej? Pazi šta radiš, molim te... Jer to nije tamo neki stručak zumbula, nego jedna naročita ruža... Ruža negovana da bi ostala divlja... Razumeš li to? A takvim ružama se diviš izdaleka... Njih ne diraš...

И мој лично омиљени: 

"Da li sam ti ikad rekla da te volim? Nisi lutko,  a nećeš ni sad,  koliko te znam.  Nekako ćeš se već izvući iz te klopčice."

To je sve, dosta od mene. 

Прочитај

Бесан

Јебено сам бесан, јер ми говориш истину, а мислим да ме лажеш,

Јебено сам бесан, јер си далеко, јебено далеко.

Јебено сам бесан, пуцаћу ти у груди, али срца немаш ти,

Јебено сам бесан, пуцаћу ти у ноге, кад већ душе немаш ти.

Јебено сам бесан на овај свет који ме оставља самог да се борим,

Јебено сам бесан на себе, јер не могу да победим тебе, да те истргнем напоље.

Јебено сам бесан зато што ме убијаш, а ја стојим, проклето сам укипљен док ти, док ми ти крцкаш кости проклете.

Јебено сам бесан, јер сам те убио, а ниси мртва, пуцаћу опет и опет, и ништа ти неће бити.

Јебено сам бесан, јер је ово игра нерава, паметнији попушта, а ја глупа мазга немам памети, све си попила.

Јебено сам бесан, иди, иди, иди!

Јебено сам бесан, пуцам по шавовима, други ме спајају, али не онолико брзо колико ме ти цепаш на комаде.

Јебено сам бесан, боље ти да умреш у мени, него ја, него ја, велика, него ја, велика...Ово је велика неправда!

Јебено сам бесан, јер немам никога, остављен теби под ногама, господарица је иста, особа је иста, прича је иста, само је боја другачија, боја кестена.

Јебено сам бесан, туга ме разбија, убићу некога...

Инспирисан метал песмама, створио сам ово. Није нешто, али волим понекад да напишем овако нешто. Шта ме брига. 

Прочитај

Идем на матуру. У оделу. Нек ми је Бог у помоћи. 

Прочитај

Срећни добитник

Један ниски седи бескућник са господским држањем је седео у мрачном ћошку кафанице и гледао лутрију на црно-белом телевизору. Била је то само сиротињска кафаница у сиротињском крају са сиротињским телевизором и сиротињом која краде Богу дане пијући јефтину брљу сумњивог порекла. То је била једина кафана у коју је могао да уђе овај мали седи бескућник неуредне косе и дуге браде. Зато је волео. Волео је и лутрију, и у својој глави крио слатке мисли и надања, снове о свему шта би урадио када би освојио прву награду. Наравно, већина људи га се гнушала и нису разговарали са њим, па је те мисли држао дубоко у себи, одавно научен да буде сам себи довољан.

Дане је проводио сакупљајући лименке за рециклажу, а када би продао оно што је сакупио било је таман довољно за један листић лутрије и чашицу брље у оној кафаници. Тако је он, свакога дана већ неколико година уназад долазио овде, увек у исто време, било да је напољу јако сунце, киша, снег или ветар. Било да је Божић, Бајрам, Пасха или неки други празник, увек је био ту. Нико га никада није чуо како прича, али су га појединци видели како плаче. Нико није желео да зна зашто. Људи су сурови.

Зурио је у екран напрежући се да и чује и види бројеве који су извучени. Није му то баш полазило за руком, јер је група галамџија на другом крају кафане надјачавала све, па и телевизор.  Осећао се као победник, али добитник је био један господин са брковима који је одмах дошао у студио да преузме награду. Волео је тако, сваке вечери након благог разочарења, да гледа добитнике, срећне озарене људе са широким белим зубима. Он није имао много зуба. Само на трен се замисли на месту тог бркатог уредног господина, а онда се врати у реалност, плати и изађе тромо.

Сутрадан, након још једног истог дана, након ударца који му је задао неки богати клинац, након једне сузе коју је он пустио над још једним зубом који је испао из његове црне вилице, поново је отишао у кафану. Конобар је знао шта тражи и никад га ништа није питао, само би донео ракију и отишао за бољим, уреднијим и веселијим гостима. Седео је тако седи старац рашчупане косе и неуредне браде која као да је бежала од његових уста и носа, седео и гледао лутрију. Нови листић је сијао у његовим рукама, а сви стари су били уредно сложени у једној кутијици у његовом џепу. На телевизији се појавио црно-бели младић у оделу и саопштио да је јучерашњи добитник умро од срчаног удара, а затим саопштио бројеве новог добитника. После је говорио о том бркатом господину који није имао нигде никога, a бескућник је слушао. Волео да слуша о људима који немају нигде никог свог, то је чинило да се осећа мање усамљеним и мизерним. Оставивши пар динара на столу, спремао се да крене. Бацио је још један поглед на телевизор, тачније на бројеве који су се управо појавили у доњем делу екрана, препознао је пар бројева и отворио кутијицу. Погледао је листић на врху и благо се осмехнуо.

"Ја сам цео свој век провео лутајући овим, увек истим, улицама. Рука  ми дрхти док ово пишем, јер нисам јако дуго писао. Не сећам се ни какав сам био пре него што сам постао ово што јесам. Дајем вам овај добитни листић да усрећите несрећне људе. Ја нисам несрећан, ја имам снове. Можда сам био писац некада. Не знам."

Прочитај

Чије ноге данас никуда не журе? Оне што су једва стигле до матуре...

Данас сам завршио средњу школу. Осећај је променљив, попут раста и опадања функције. Видите, овладао сам математичким речником, математиком у основним цртама и, судећи по мом, фала Богу, бившем професору кога сада не смем да псујем за уништене три године (предаје ми од друге године прим. аут) мог живота, јер ми је дао двојку за крај уз једну магичну(?) двојку која се створила тик до моје тројке и успела да ме спаси од падања на поправни након овог кеца сада, спреман сам за живот, или је макар тако говорио раније...

Ви (ја то себи персирам, пошто овде свраћају само залутала браћа вијетнамци који ме ништа не разумеју прим. аут) наравно, нисте ме ништа разумели, нит ли разумете шта вам сада говорим. Али ја хоћу само да кажем вама да сам данас био толико срећан, тужан, бесан, луд да сам просто сагорео и да се осећам сада тако потиштено и празно. Нема те ствари на свету која може да ме подигне и орасположи тренутно. Глава ми пуца. Идем да спавам.

Ако будем могао. 

Прочитај

Очај

Знате, пре пар векова је постојао један чудан човек, ако се тако уопште може назвати. Од дана када је рођен, једног специфичног дана, био је весео. У почетку ђаво, отелотворење свега лошег, а потом, вероватно одрастајући, постајао је све веселији и чуднији. Чудан је био он од рођења, да се разумемо, волео је да зна, био је ужасно досадан и нападан, али та нота чудног је почела да се приметније исказује поприлично касније, негде око његове десете године. Најчудније од свега је то да он није ни слутио да није нормалан до тада. Или је то најнормалније, ако хоћете. Нисам баш неки приповедач, али морам да вам испричам ову причу. Осећам да тако треба. 

Тај, тада мали, човек је због своје жеђи за знањем и ситуације у којој није било много ствари које би могао десетогодишњак да ради, прочитао је мноштво књига. Машта му је цветала, дани су пролазили, постајао је чудовиште. Споља још увек насмејан, али изнутра измучен. Завршио је школу у манастиру и вратио се кући. Заволео је психолошке игре, питања, одговоре, и забављао се играјући се умовима људи који су били око њега. Тако је и почео да пише вицеве и сирове игре речи. Његов карактер се избрусио, и постао је наизглед једноставан, а уствари тако сложен. Био је преке нарави, а опет се у себи кајао због свог става. Био је лош према онима које је волео и добар према онима које није волео. И то га је изједало. Много ствари није штимало у том наизглед обичном човеку. Ретко је писао оне кратке ствари због којих су га заволели појединци. Онда је престао. 

Једне вечери, беше то на Светог Николу неке давне године, он осети глад. Био је гладан крви људи који су му учинили нажао. Био је гладан било чије крви. Те вечери је осетио укус крви по први пут. Онда се десио други, трећи, десети. Почео је да пише, још исте оне вечери, јер је морао да покуша да опише тај осећај блаженства. Писао је о жртвама, о њиховим животима и додељивао им смрти које им више приличе од оне коју им је он наметнуо. Приче као да су биле живе. Према њима се опходио као према људима - неке је волео, неке је мрзео. Уствари, велику већину је мрзео. 

Зрнца времена су лебдела кроз ваздух, он је сада већ проживео довољно. Након проклетства које је пало на његову породицу, престао је да једе, престао је да пише, престао је да живи. Није био мртав, можда и јесте, али се у сваком случају осећао мртво. Свако вече је легао у свој ковчег и свако вече је будан слушао мачке како се туку, лишће како шушти, и капи кише како клизе низ небо. Није било сна за њега. Није га ни желео. Пет стотина година, сто двадесет растанака, четрдесет хиљада суза, умро је, а сада је тужан. Не зна ни зашто, ни како, само је сит свега. Спава му се. Довољно му је живота, жели да спава. Доста је реалности, не може више да стане у његове очи. Сасвим довољно корака и излизаних ципела. Немир у души, црна утроба и нежан поглед. 

Ти знаш Боже, сто путева и сви они некуд воде. Покажи ми само један који води до слободе.

Прочитај

Леопард

Имаш осамнаест година, млад си човек, имаш свет на длану. Јутро је, буди те некадашња омиљена песма, планираш да устанеш. Повремено се тргнеш, погледаш на сат поред кревета и наставиш да се гризеш што ниси устао, а вероватно ни нећеш. Коначно, покушао си да устанеш - и пао са кревета. Устао си, стојиш на сред собе и хладно ти је. Постаје још хладније, јежиш се, али опет ти је нешто кликнуло у глави,  само стојиш ту, не мичеш се. Крв ти се заледила, ноге одсекле. Онда опет кренеш, полако. Полако се облачиш, као да бацаш крпе као на офингер, полако ходаш док папуче клапћу за тобом, полако улазиш у купатило клизећи рукама низ плочице, полако једеш механичким померајима вилице, полако излазиш из куће и сасвим полако, као да је време стало, окрећеш кључ. Тишина пече једно време, а онда он шкљоцну и време продужи својим током нормално.  

Вучеш ноге по земљи, оне се сусрећу, клецаво ударају једна о другу па поново настављају оно што би требао бити ход...Такође вучеш и пртљаг, велику војничку торбу у којој ти је, некада давно, твој тата донео један заостали нарезак са фронта, литар бензина и пар чаура. Видиш, ти нећеш служити војску, иако, знам, негде дубоко у себи желиш то, јер такви смо ти ми. И ето, идеш ка станици, вучеш себе механичким ногама, вучеш торбу, вучеш прошлост, тачније, оно мало што имаш од ње. На пола пута до станице летимичним погледом хваташ сат и превише времена на њему. Воз креће за два минута. 

Поприлично си далеко, размишљаш да ли се исплати трчати, знојиш се...Три дебеле вене су ти искочиле на десној руци. Стегао си торбу и потрчао. Трчиш као леопард. Мало смотано, додуше, али брзо као ветар. Торба лети кроз ваздух, зној ти цури низ чело, образе, врат и губи се дубоко у твојој кошуљи...Видиш воз, и згодну отпремницу возова како држи палицу са ставом. Баца строг поглед на тебе и дере се: "Хајде, потрчи...Шта си сад стао пред возом?! Треба да крене, знаш ли колики пут треба да пређе? Трчи!" Стајеш и сагињеш се. Једном руком се ослањаш на колено, док другом бришеш зној са чела. Питаш се зашто можеш да се потрудиш да потрчиш ка возу који би те одвукао далеко, пре него да останеш и исту ту снагу употребиш да се суочиш са светом. Док се ти питаш, воз одлази...

Више нема излаза, макар не оног лакшег. Благо се смешиш и погледом тражиш торбу. У њој је само једна слика, пар писама и парче торте. Угледао си торбу, далеко је од тебе, пребачена преко леђа једног циганина који је трчи. Потрчао си за њим. Још једна ветрењача вољна за битку. Штета само што не зна да си се овај пут вратио да останеш, да си се вратио - заувек. Победићеш, има само двеста метара предности. Трчиш као леопард. Мало смотано, додуше, али брзо као ветар...

Прочитај

Представа

Стојиш на позорници, помало тужан. Имао си много времена да размишљаш о својим грешкама. Ти си, уствари, силовао ону собарицу и ти си, уствари, убио оног официра. Нико то не зна, постоје званични кривци, ти си чист, и ако ти и још две особе будете ћутали, бићеш безбедан. Размишљаш како да избегнеш ову сцену, некако ти не лежи, уноси само нервозу. Упитао си једног колегу да те одмени, нудио му лаган текст и сву своју зараду од представе, али не!, није хтео. И тако, ето те сада, стојиш сам на позорници, чекаш да се завеса подигне, сад ће, сваког трена, а тензија расте, плаче ти се. 

Ти си глумац, јак, добар, леп, паметан...Имаш све. Млад си, имаш лепу девојку, паре...И тако, завеса се диже, црвенило ти удара у образе, костим је ту, сав си разбарушен и прљав у робијашком оделу. Стојиш, аплауз стаје, а онда и даље стојиш...Људи се питају шта се догађа. Већина мисли да је то део представе, а остали се гласно буне. Знаш да мораш да кренеш. И крећеш. Идеш степеницу по степеницу ка горе. Стајеш пред гиљотину, просипаш немарно масне редове црног текста механички, и знојиш се. Капи зноја ти клизе низ образ, пруге око врата су одавно мокре, не можеш више, паника те хвата... Питаш се шта да радиш. Застајеш поново, пред очима стоје она и он држећи се за руке, спојени несрећом коју си им донео. Признајеш кривицу у себи, плашиш се казне, желиш да им кажеш да ти је жао...На сцени и даље грмиш, публика је запањена, одушевљена тобом - тако стварном сценом, правим приказом.

Завршаваш говор, тишина влада, прилазиш гиљотини, џелат стоји поред. Убеђујеш себе да је ово само представа, да гиљотина није права, да је кривица коју осећаш само одраз добро уиграног лика...Још један корак, онда застајеш на трен, суза ти крену низ лице и ето, клечиш пред гиљотином. Џелат ти намешта главу - перфекциониста, жели да све буде савршено. А ти? Ти си мокар од зноја и суза, срце ти лупа, жели напоље. Ово је све мање представа, а све више погубљење. Гледаш у лажну воштану главу која ће се откотрљати публици пред ноге, благи смешак окуражења ти се појављује на лицу.

Џелат ти ставља црну врећу на главу. Мрак и тишина, осећаш се мртво. Све је мокро и слано, више се не знојиш, више не плачеш, али и даље се заостале капи сливају низ твој нос, капке и образе и завршавају у твојим очима и устима. То је једино што ти гарантује да ниси мртав. Више не размишљаш о њима, остала је само кривица. Звук сечива, струјање ваздуха, снажан ударац о дно гиљотине. Све је мокро. Пар повика усхићења, онда тишина. Гледаш у једног старца у последњем реду, његов кашаљ ремети тишину. Завеса се полако спушта. 

Прочитај

Не можеш победити

Звони, добро је. 

- Корисник кога сте позвали тренутно није доступан...

Како није доступан кад звони, гласно и јасно чујем...

Раније си макар знао да се јавиш, подигнеш слушалицу и ћутиш, и једино што се чује је твоје тешко дисање. Ни не тражим ти ја да причаш, знам да си то јако ретко чинио за сво ово време. Ја само те молим да чујеш шта имам да кажем. Видиш, ти и ја смо се раније супер слагали. Признајем, нисам ти се прописно захвалио за све што си учинио за мене, али сигуран сам да нисам једини који ти се није прописно захвалио. Није неко оправдање, ал' људи смо, грешимо...И тако, у последњих десет дана шамараш ти мене, онако мушки, поштено. А и што би се се суздржавао? Сада сам човек, нисам више дете...Физички можда и јесам човек, а у души? Тешко. Не мо'ш истерати дете из мене, нема шансе. И морам нешто да те питам, уствари, зато те и зовем, а ти се не јављаш...

Шта сам ти ја скривио? Чиме сам те наљутио, разбеснео?

Знаш, јутрос, док сам онако слаб корачао улицом гледајући свет једним другим очима, овај текст је шетао мојим мислима, а у мом гласу је било много горчине и беса. Да, био сам љут на тебе, на твоју окрутност, али сада када ово пишем више нисам љут. Не знам зашто. Вероватно ћу писати овако нешто још хиљаду пута током година, али ето, овај први пут пишем, чисто да бих се мало растеретио и на неког свалио кривицу. Синула ми је идеја, вероватно тачна. Мислим да је све ово добродошлица...Да, да...Јашта. Добродошлица у свет одраслих. Јебено напоран и црн свет. Да не спомињем паклену врућину која у њему влада...

Овде су стајала још три реда, избрисана сада, за њих знамо само ти и ја. Мада, баш тебе брига за моја три реда, је л' да? 

1 new message

Корисник кога сте позвали у 3:33 је поново доступан.

Прочитај