Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

21. јун 2015.

Будућем крему друштва

Седим, планирао сам да радим, али - не да ми се. Гледам неке људе по друштвеним мрежама и тако су сјебани... Мислим, не говорим о обичним људима. Говорим о људима који би требало да буду крем овог друштва, будући писци, новинари, филозофи... Читам и слушам бедне изговоре свих тих људи и волео бих све да их умлатим лопатом... Јер не заслужују да постану неко. Не заслужују, а као да не виде где греше.

"Да ти право кажем, издавачи су курац." Јесу, наравно, то се не може порећи. Али да ли ћеш стварно да кривиш издаваче за сопствени неуспех? Само ми то реци. Зашто је тако тешко схватити да си само ти крив? Можда су твоје речи срање. Можда ниси уопште рођен да постанеш писац, новинар, филозоф... Можда не заслужујеш да то постанеш ако дозволиш било коме са стране да ти каже да ниси рођен за то. Чак и ако твоје речи ваљају, чекај, зашто не успеваш? Не трудиш се. Ниси упоран. Не умеш да се бориш за своју ствар, за свој циљ, за остварење сопственог сна. 

Да ли стварно морам да поменем ону цуру што је написала Хари Потера? Одбили су је једно милион пута, док није зарадила брдо кеша продајући своју причу. Мислим, океј, то су ретки случајеви, али дешавају се. Треба да верујеш. Немој ја да те томе учим. Да ли је реално да окривиш издаваче, лоше корице, лошу срећу и све остало, уместо да се запиташ где грешиш? 

Недавно ми је једна особа рекла - па да, тебе је усрало мало, али добро. Нисам ништа рекао тада, али чињенице су чињенице, а њих морам да изнесем сада. Брате, то што теби не иде, а мени иде, не значи да сам ја имао среће, а ти ниси. Разлика је само у приступу. Ја сам петнаест пута погинуо, радио као магарац, видео прилику и искористио је. Прилика је дошла као последица тешког рада, а не као чиста срећна околност. Колико даш себе, толико ће да ти се врати, то је нека смерница, шта ли. 

Не волим то што су наши млади људи у стању да криве све, државу нарочито, али не и себе. Ако неко успе, он је имао среће, а ако неком не иде, он није имао среће. Јеботе, па не решавају се ствари у животу котрљањем коцкица! Будимо реални. 

Зар не би било до јаја да се бориш, да победиш систем, па да ти сви кажу - краљу! Да се избориш са похлепним издавачима који неће да издају твоју не баш комерцијалну књигу, са свим оним људима који су ти рекли да нећеш успети, да превазиђеш све препреке и урадиш нешто за себе, за свој сан? 

За будући крем друштва, сувише сте ситничави, демотивисани и потпуно без перспективе. Онај један посто који буде гребао, борио се и растао успут, ће успети. Остали ће наставити да серу како је крива држава, како је овај или онај имао среће, како они нису имали среће и како се тежак рад не исплати, јер они заиста много раде (хехе), а нема резултата. То је морало бити речено. 

Борите се папци! Све бих вас истукао лопатом, јер сте лењи, глупи и слаби! Желиш нешто? Дођи и узми то! Тако живот функционише. Напиши књигу. Па напиши још једну. Па још једну. Покушавај. Објављуј. Пери судове у Лондону и објави књигу. Продај пса и мачку и објави своју причу. Једи рибље конзерве док се не уцрваш, али ради посао који волиш. 

Ово тако лепо звучи... И искрено, највише на свету волим када видим да се особа бори. Чак иако нема ногу. Или паре. Или децу. Или нешто што воли највише на свету. Бориш се, јер само пичке убијају себе да би избегле суочавање са пар проблемчића.

Боже, пола бих ове државе истукао лопатом. Све док људи не почну поново да се боре и сви колективно кренемо напред, као срећнија варијанта нас самих. И тако. Идем сад да спавам, не могу да радим. Али то не значи да тај посао нећу обавити одмах ујутру. Запамтите разлику. 

5 коментара:

  1. И, јеси ли обавио посао одмах ујутру? Мене је некако околина убедила и ја верујем да сам ја имао много среће :D Иначе, људима генерално фали мотивације, отприлике шта год да раде, само их убијају са свих страна и после неког времена ти досади. Зато и расту нове генерације које баш брига да раде нешто, јер контају да од тога нема ништа. И онда само науче да кукају и то је то.

    Част изузецима, има их много, само су неприметни и врло ретко се чује за њих.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Јесам буразере, ја кад нешто кажем, онда се и потрудим да то оправдам. Ти си бре најбољи студент информационих технологија на том факсу, а и шире, ако верујеш да си имао много среће, онда си блесав. Имаш много знања, много си се цимао да би то неко називао "многом срећом". :D А и људи су некако малени, мораш бре да гризеш, ако одустајеш након што ти неко приговори са стране, како ћеш икада ишта постићи? То ми је јако тужно.

      п.с. Када бисмо ми владали светом, свет би био сјајан. Да те подсетим на наш план Томцанее, нема повлачења, нема предаје! :D

      Избриши
    2. Е баш напротив, људи имају утисак да сам се ја много исцимао, а ја то не осећам, зато то називам срећом. Није да сам одустао, напротив, постао сам јако безобразан, чак се ни себи не свиђам. Али нисам се свиђао себи ни онако, тако да ми на исто дође. Свеједно. Мени се свиђа она "плејерско понашање" :D

      Избриши
    3. Па јеси се исцимао, то се види из авиона. То што су неке ствари теби лаке, не значи да су и другима. То сам приметио и по мом окружењу, јер исто се осећам као и ти, али онда сам скапирао да је неким људима научна фантастика научити неки страни језик, а камоли шта друго. :Д Таман си ти, још само мало безобразнији да постанеш, да те користи свака шуша, па ће ти живот бити далеко лепши. Апропо понашања - https://www.youtube.com/watch?v=ltKYnTGWFP8 - нисам је чуо пар година, ал' ево, враћам се у детињство. :Д

      Избриши
  2. Е, не би веровао, али баш пре неки дан ми се увртела та песма у главу на једно пола сата - сат :D

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren