Не можемо да ускладимо сатове, опрости

Пљоснати керови
јуре низ док...

А ја их гледам
и знам где иду,
и колико ће се задржати
и зашто смо сви
тако мртви
и усклађени...

Девојке се лежерно
сунчају на плажи,,
а мали керови трче
да им стргну купаћи,
добро истренирани од стране
покварених власника...

Наравно, они би успели,
сваког дана,
и увек си могао чути неку
баш згодну жртву
како без горњег или доњег дела купаћег
трчи преко песка,
покушавајући да сакрије своју дивну природу.

Покварењаци би седели на доку и смејали се,
а ја бих маштао о другачијем свету,
баш сваког дана.

Маштао бих о револуцији,
о дану када ће се све девојке појавити голе на плажи
и потом протерати псе и покварењаке са докова.

О данима када ће покварењаци коначно преузети посао својих керова.
Стално сам маштао о данима који одишу нечим сјајним,
лепим и нарочито другачијим.

Наравно, то се никада није дешавало,
девојке су увек вриштале,
покварењаци су се увек смејали,
а сладиле су се обе стране,
јер то је био идеалан обичај за
спознају неких нових свиђања...

А ја сам увек маштао и маштао, потпуно будан,
али та промена никада није долазила...

Све док једног дана,
коначно,
неко није потровао псе.

Онда су дечаци оптужили девојчице,
а девојчице су добровољно скидале купаће
у знак жалости за керовима које су тако волеле,
иако то никада нису баш желеле да покажу.

Ствари су се покренуле са мртве тачке,
и коначно,
заиста сам био срећан,
ја,
суверени покретач овог света,
човек који је видео колико смо мртви,
човек који је знао да не постоји смисао,
али да ће све, на крају, бити у реду...

Био сам срећан,
јер дани усклађеног мртвила су били готови...
Било је време за неке веће ствари.
Било је време за мало соли, љубави и крајње лошег вина.