О Богу и мени

Бог је... тамо негде. Али увек једним оком мотри на нас. Некако, одувек сам мрзео оне "научнике" који тврде да су сви који верују у Бога блесави и да треба да обезбеде доказ да Бог постоји, тачније, ако постоји. Верници, с друге стране, кажу да научници треба да обезбеде доказе да Бог не постоји и све ће бити решено. Искрено, не волим екстреме. Верски фанатици ме плаше, јер су у стању да све оправдају кроз Бога. Научни фанатици су, у суштини, арогантне сероње које те одмах гледају као нижу врсту ако верујеш у Бога. Највише волим људе који су у стању да пусте друге да живе онако како желе. Наравно, пошто се много тужних живота живи на овој планети, најлакше је гледати у друге и упирати прстом. Зато су ти људи који знају да пусте друге да живе онако како желе врло драгоцени. 

Морам да кажем пар речи о Богу. Он је један велики свемоћан тип. Ако га опсујеш, он зна да ли си то мислио или не. Он све зна. Увек је ту да те награди или казни, уколико скренеш са твог пута. Уколико знаш да размишљаш и знаш да уочиш његове знаке, све ће бити у реду. Волим да верујем у то. 

Када сам био клинац, на путу из школе сам нашао чудан новчић. Имао је два човека напред и мапу Београда назад. Сијао је у блату и ја сам морао да га узмем. Иначе никада ништа нисам узимао са пода, јер сам увек волео да ми руке буду чисте. Али сам тада морао. Када сам стигао кући, размишљао сам мало и дошао до тога да је судбина одредила да пронађем тај новчић. Бацио сам га у ваздух и поставио питање. Када је пао на земљу, добио сам одговор. Бог је разговарао са мном. Био сам пресрећан.

Од тада се није много тога променило. И даље имам новчић, али га не бацам у ваздух. Сада постављам питања директно, гледајући ка горе, и чекам неке догађаје који ће ми дати одговор. До сада је увек функционисало. 

Некако, осећам да сам драг Богу када помажем другима. Знам, звучи сулудо, али не говорим ово као некакав фанатик или слично. Када помажеш некоме, а не очекујеш ништа за узврат, Бог је у фазону - овај човек је био добар и зато га треба наградити. Онда те награди. Не мора то бити ништа велико. Можда киндер јаје. Или сунчан дан. Свеједно, увек је нешто лепо. 

Исто тако, када си папак, Бог те казни. Он не чека да умреш, па да се ту воде неки преговори око казни. Он то ради одмах. Све што дође после је бонус. На пример, требало је да добијем неки страшно добар посао недавно. Много сам био срећан због тога, па сам свима причао о томе. Глава ми је била у облацима. Шта ћу са толиким парама? Куда ћу? За годину дана бих могао да обрнем свој живот наопачке! Али нисам схватио да грешим док ми он није указао на то. Већ петнаест дана не радим ништа. Не само да нисам добио тај посао, већ ми се ни постојећи клијенти не јављају. Седим... и чекам. Нисам при неким великим парама, али повремено чукам оне поруке за гладну децу. Дајем паре просјацима. Помажем коме год могу. Радим ствари које чине да се осетим вредним. Ја, углавном безвредан тип. Слаб, смотан, дрзак и безобразан (гени, шта ли) и уопштено гледано не тако добар. Можда се ствари врате у нормалу. Можда Бог схвати да ипак нисам похлепни папак, већ да сам само био срећан због указане прилике.

Бог је један велики љубичасти тип и ја га волим. Волим га зато што је праведан. Увек ће те казнити ако заслужиш. И увек ће те наградити ако заслужиш. Када се ствари тако поставе, ти си слободан. Својим поступцима можеш створити себи један леп живот, уколико хоћеш. Наравно, дешаваће се да патиш, али то само значи да мораш бити бољи. То је све. Обожавам правду, строгу, неумољиву правду и до сада, једино је Он испунио моја очекивања. Тај љубичасти тип је сјајан. А сви они који ће ми рећи да он није љубичаст или да не постоји, могу да га дудлају.