Седим овде, у својој столици... Цар сам, јебени Император сувереног краљевства од четрнаест квадрата... Познајем ово место боље него било које друго на овом свету. Хладно ми је, али се осећам тако добро, тако живо, док пишем...
Вечерас сам легао у кревет у седам сати. Било ми је досадно и осећао сам се лоше. Обукао своју сиву пиџаму и легао у кревет. А онда сам добио позив. Посао. Осмех ми се одмах вратио на лице. Нисам веровао да сам рођен да радим. Некако ми се све то чинило као - па, превише посла. Али пре пола године сам схватио - ја стварно нисам рођен да радим неке буђаве послове. Али јесам рођен да пишем. Макар себи дајем за право да то кажем. Седим, смејем се и пишем. Пишем о неком црнцу који је постао шеф полиције. Црње добијају све већа права. Браво за њих. Желео бих да се исто деси и са Жутаћима. Осећам се важно... Као тип који има задатак да ти саопшти неку нову вест. То треба да изгледа добро. И изгледа добро, када је ја пишем.
Никога не мрзим вечерас. Сви су ми океј. Вечерас сам попио чај од кантариона и чај од мајчине душице. Можда је због тога. Али ја волим да верујем да су сви људи вечерас добри. Да нису ретарди. Да нису зли. И то не само зато што сам ја попио два чаја за смирење без разлога. Него онако, зашто што је ето, двадесети април, леп и округао датум, или није, па ето прилике да вечерас сви будемо, макар на сат времена, баш овај сат док ово пишем, пристојна и добра људска бића. Сви. Без изузетака.
То значи да нема убистава, мржње, нема љубоморисања на другарицину нову хаљину, нема смарања људи због начина на који говоре или пишу, нема ничег осим међусобне топлине, доброте, комплимената, лепоте и узвишености која ће испунити ваздух одавде па до Сатурна.
Гледао сам данас Interstellar. Скоро цео филм сам плакао. Много је љепо. Имам тај генетски проблем. У животу сам поприлично хладан, видим ствари јасно, али сам страшно слаб на фимске емоције. Или књижевне. То ми је на кеву. Јеботе, плачем чак и када гледам неку комедију и појави се дечак и спасе пса од јежа који га јури. А ја сам као - херој! он је мали херој! И сузе ми иду. Чак и када се из авиона види да ће витез спасити принцезу, ја ипак плачем кад се он појави. Јебига. Није баш мужевно, али боли ме патка. Не могу ја да ти глумим неку мушкарчину кад ћеш и сама кад тад видети како плачем уз неки скроз небитан и обичан филм или књигу.
Дакле, вечерас је вече када су сви људи добри, када сву све животиње сјајне и веселе, када смо сви океј. Ово нема везе са филмом или чајевима. Него, једноставно, докле год ја суверено владам у ових четнаест квадрата, ствари ће бити у реду. Коме се то не свиђа или му треба таласање, може слободно напустити планету. Или макар ових сјајних четнаест квадрата. Тако то иде.
Морам да идем, време је да напишем чланак о великом вођи Нигерије. Демократском вођи, пардон. Сјајно. Волим овај посао. И дефинитивно морам да купим лампу.
0 коментара:
Постави коментар