Најбољи дани у мом животу су били они када бих устао без неких битних обавеза и упутио се негде, међу моје људе, да седимо на сунцу, слушамо џез и пијемо неку кафу, вино или пиво. Сваки пут када би се то десило, нашао бих неку изузетну лепоту у животу и могао сам да пишем, баш много. Током протеклих година, тога је било баш доста. У задње време, слабије. Али, радимо на томе.
Данас смо зујали у празно и причали о неким будућим временима... Моја блиска пријатељица би желела да се одсели на Кубу или Карибе и живи у колиби. Мој заиста добар другар такође. Ја - па, знаш, ја сам закерало. Мени треба нешто више. Не пуно. Кућа и једна црна дебела куварица. И моја дивна жена. Куварица би била као фамилија, оно, кувала би, а све остало бих јој ја помагао, јер бих врло мало радио. Моја жена би ме волела, али ја бих њу волео трипут више. Често би пао неки секс на плажи. Пили би умерено. Слушали би џез, умерено. Све би било сјајно.
Куварица би знала, у пет поподне би ми доносила пиће, одређено за одређени дан у недељи, а ја бих лежао на лежаљци и читао књигу. Знала би кад сам гладан, када желим да оде, а када да остане. Бринула би о мени, баш онако, кул, а ја бих је волео. Не оно као - ти си служавка. Не. Више као - супер си плаћена и ја те волим, јер си сјајна и разумеш ме. Питаш се шта би моја жена радила? Шта год пожели. Никада не бих могао да заробим своју жену неким сулудим жељама које имам стално. Шта да радим кад је волим. И из поштовања јој никада не бих могао тражити да ми донесе пиће у одређени сат сваког дана.
Живот би био сјајан. Само она и ја и наша куварица. Пар мачора и један кер. Можда и неки глодар, чине се мекани. Мноштво књига. И лагане музике. Тако те ствари.
И свакога дана бих желео да изјутра седимо на сунцу док доручкујемо. То је важно. Онда би били срећни. Звучи лепо, зар не?
0 коментара:
Постави коментар